10.oktobar u Subotici, rođen da bude dobar dan

Ko su ljudi kojima nije dovoljan lep sunčan dan nakon što ih magla probudi ujutro, da bi uz prvu jutarnju kafu udahnuli kroz otvoren prozor svež, hladan vazduh i pustili malo sunca u svoj topao prostor, koji ljubomorno čuvaju svako jutro, pošto ustanu iz kreveta pokriveni još toplijom dekom?

Dovoljno je zamisliti ovaj prizor i piti kafu uz jutarnji program neke od naših nacionalnih televizija i opet je dobro. Samo nek je zdravlja, pomisliš kad čuješ koliko ih je zaraženo. Pregledajući portale i društvene mreže, uvidiš da je sve više loših vesti, utrkuju sa da nas obaveste ko je ubio, prevario, ukrao. Sve se to prati i sve u društvu prepričava.

Empatija, saosećanje, osećaj pripadnosti i potreba za solidarnošću zamenila je zavist, ljubomora, podsmevanje i mržnja. Prolazna faza, nije to prirodno, to je stečeno.

Nismo tako rođeni.

Prvo smo udahnuli, a kad smo zaplakali obradovali smo sve prisutne. U tim momentima proizveli smo najlepše emocije našim majkama i očevima. Učili smo, rasli i razvijali se. Bili smo srećni i tužni, bezbrižni, dobri i bezobrazni ali nismo mrzeli. Ne znam da mrzim ni danas.

Pomoći drugaru da ponese torbu do škole. Devojčici iz drugog razreda skinuti loptu sa drveta. Čika Pišti otići u prodavnicu, jer ne može da ostavi kuvanje koje je pristavio. Vratiti spao lanac Gordani na Poniki, čak i odigrati lastiž sa devojčicama jer je zafalila jedna drugarica za igru u parove. Prosto se hvališ kući svojima kako si pomogao nekom, a oni te pohvale, pomiluju po glavi i tvoj dan je imao smisla.

Pomagali smo, urođena je potreba deteta da pomogne, mržnja se uči. Na nama je šta ćemo odabrati za nauk.

Lep dan je i utorak 10. novembar, isto sunčan kao i jučerašnji, a jutro može biti baš kao s početka priče. Duvaće vetrić brzine 2,5 metra u sekundi i biće maksimalno 13C.

Lep dan da budemo deca.

Ž. Savin