Ko su ljudi kojima nije dovoljan lep sunčan dan nakon što ih magla probudi ujutro, da bi uz prvu jutarnju kafu udahnuli kroz otvoren prozor svež, hladan vazduh i pustili malo sunca u svoj topao prostor, koji ljubomorno čuvaju svako jutro, pošto ustanu iz kreveta pokriveni još toplijom dekom?

Dovoljno je zamisliti ovaj prizor i piti kafu uz jutarnji program neke od naših nacionalnih televizija i opet je dobro. Samo nek je zdravlja, pomisliš kad čuješ koliko ih je zaraženo. Pregledajući portale i društvene mreže, uvidiš da je sve više loših vesti, utrkuju sa da nas obaveste ko je ubio, prevario, ukrao. Sve se to prati i sve u društvu prepričava.

Empatija, saosećanje, osećaj pripadnosti i potreba za solidarnošću zamenila je zavist, ljubomora, podsmevanje i mržnja. Prolazna faza, nije to prirodno, to je stečeno.

Nismo tako rođeni.

Prvo smo udahnuli, a kad smo zaplakali obradovali smo sve prisutne. U tim momentima proizveli smo najlepše emocije našim majkama i očevima. Učili smo, rasli i razvijali se. Bili smo srećni i tužni, bezbrižni, dobri i bezobrazni ali nismo mrzeli. Ne znam da mrzim ni danas.

Pomoći drugaru da ponese torbu do škole. Devojčici iz drugog razreda skinuti loptu sa drveta. Čika Pišti otići u prodavnicu, jer ne može da ostavi kuvanje koje je pristavio. Vratiti spao lanac Gordani na Poniki, čak i odigrati lastiž sa devojčicama jer je zafalila jedna drugarica za igru u parove. Prosto se hvališ kući svojima kako si pomogao nekom, a oni te pohvale, pomiluju po glavi i tvoj dan je imao smisla.

Pomagali smo, urođena je potreba deteta da pomogne, mržnja se uči. Na nama je šta ćemo odabrati za nauk.

Lep dan je i utorak 10. novembar, isto sunčan kao i jučerašnji, a jutro može biti baš kao s početka priče. Duvaće vetrić brzine 2,5 metra u sekundi i biće maksimalno 13C.

Lep dan da budemo deca.

Ž. Savin