Poveli su me na pecanje. Bio sam klinac i ništa nisam znao o tome. Nisam znao ni da se tamo toliko ćuti i mirno sedi, čekajući da zagrize riba.

Nisam znao kakve se živuljke kriju u trskama, niti da su patke i guske česte komšinice pecarošima. Nisam znao da se gajba piva hladi u vodi, i dok se riba peca, na roštilju se peče svinjsko i pileće meso. Za rakiju sam znao, tačnije, mislio sam da se nosi u malim bočicama.

Nije pecanje samo sport ili ljubav prema šaranu, smuđu i ostalim ribama.

– Pecanje je nešto mnogo više – rekao je čika Stipan. Uvek sam mislio da mu je nos crven, natečen i rupičast od starih mitisera, zbog naočara koje su izgledale kao da su srasle sa kožom. Imao je velik nos, sjajne priče i voleo je da pije rakiju.

Jeste, pecanje je nešto više od toga.

Ustaješ dok ne svane, spremaš potrebštine koje se osim pribora za pecanje nose, dok miriše sveže skuvana kafa u kuhinji. Majka je već spremila doručak, a na radiju svira neka stara narodna muzika.

Jutro u Srbiji, koje smo mi klinci, uglavnom prespavali.

Ćale zviždi propratnu melodiju dok se kuva kukuruz još od sinoć, da bi imali da hranimo ribu. Prepliću se mirisi kuvanog kukuruza i kafe, sa radija se čuje stari Cune i počinje da sviće.

Na nebu se mešaju siva, crvena, pa narandžasta boja, zvezde su pobegle, izlazi veličanstveno sunce. Stidljivo i ponosno nam pokazuje horizont. Žvaćem sendvič i razmišljam, udišući svež vazduh kroz poluotvoren, perfektno čist prozor, koji je majka baš juče novinama starim brisala, kako u prelepoj ravnici živim.

Put do prve ribe može da bude veoma dug i veoma kratak, zavisi sa kim ideš na pecanje. Ja sam tada išao sa onima koji vole da pecaju. Dugo se čekalo na prvu ribu, koju sam na kraju upecao ja. Iako nije stigla do meredova, pošto je Rade, ušavši u vodu sa meredovom, otkačio ribu i slučajno je ispustio.

Bio je lep dan. Na putu smo sretali seljake na njivama, koji su uveliko radili pozdravljajući nas dok smo kroz makadam stizali na vodu. Sve te boje ravnice i prašina iza nas. To hvalisanje i ubeđivanje koja se riba na koji mamac ili hranu najviše peca. Taj smeh, ta pesma i skromnost u njihovim očima, navikama i rečima. Pa ipak, te kile i kile upecanih riba u njihovim pričama, u autu koji tandrče na sve strane.

Taj jednostavan život. Toga se sećam.

Voleo bih da odem na to isto pecanje, bar da im roštilj ispečem kako treba.

Sreda 18.novembar, biće delimično sunčan dan, sa minimalnih 5C, a maksimalnih 12C. Vetar će duvati do 2,5 metara u sekundi.

Ž. Savin