Gospodine, imate li penkalo? – upitala je vrlo privlačna žena srednjih godina, sjajnih očiju kao u deteta.

Njena pojava je bila jedinstvena, da li zbog duge talasaste kose crvene boje ili zbog fenomenalnog parfema, kojeg, kao da je stavila malo više, ne znam ali ostavila je snažan utisak na mene. Verujem da je uticao na mene i njen dubok dekolte, i grudi dovoljno velike da je u prvi mah ne pogledam u oči.

Na žalost, nisam imao penkalo.

Ipak, nastavila je da stoji gledajući me kao da očekuje da se prepoznamo i zagrlimo kao stari drugari. Stojeći tako sa nepoznatom ženom ispred autobuske stanice, ništa mi nije bilo jasno.

Ja sam predložio da odemo do prvog kafea da potražimo olovku, a ona da popijemo kafu. I jesmo.

Bila je to najčudnija espreso kafa ikada. Od tada sam počeo da pijem kafu bez šećera.

Ona flertuje sa mnom, ja ne znam gde da gledam. Dubok dekolte, plitak pogled u oči. Njen osmeh mi govori da ona zna da se jedva kontrolišem. O slabosti, providna li si!

„Drži pogled, usredsredi se, slušaj šta priča, pitaj šta te zanima!“ – bodrio sam se u sebi. Kad je gledam u oči izgubim se u dubini, kada gledam u grudi polete mi misli. Nit’ sam je šta čuo, nit’ sam išta pametno rekao.

Autobus mi je već otišao, ostajem u gradu.

U trenutku sam uvideo da je i ona nervozna. Odala se prebacujući jednu nogu preko druge u kraćim intervalima i uvrćući kosu kažiprstom leve ruke. Levoruka si? – upitao sam je. Iznenadila se i po ko zna koji put okrenula temu. Uhvatio sam se za slamku i krenuo u kontru, za 15 minuta bila je dešifrovana. Usledila je fina obrada, sad sam na svom terenu.

Iznenada je zatražila penkalo od šankerice i napisala nešto na papirić. Ustala je, dala mi je smotuljak, čestitala mi rođendan i zadovoljno smešeći se, otišla. Znatiželjan sam krenuo za njom, a ispred vrata su me zaskočili moji drugari i svi u glas viknuše: „Srećan rođendan!“

Dok su me ugurivali u lokal gledao sam za njom. Okrenula se, mahnula mi je uz osmeh i nastavila svojim putem.

Drugovi su mi podvalili rođendansku čestitku ne bi li ostao u gradu i sa njima proslavio svoj rođendan. Napili smo se kao da nam je poslednji put.

Držim u ruci komad hartije na kojoj piše broj telefona. Nema imena, niti mi je rekla svoje ime tada. Možda i jeste ali mi je toliko isprevrtala misli da se ne sećam ključnih detalja. Kao kad popiješ pola litre rakije.

Pozvaću ovaj broj…ili neću. Ma hoću, samo sam malo neodlučan.

Pitam se da li je ostavila broj telefona zato što sam joj se svideo ili je to nastavak podvale? Svakako, bio je to jedan od najboljih rođendana ikada.

Petak, 27.novembar u Subotici, hladan kao frižider. Minimalnih 0C, maksimalnih 3C. Vetar će duvati brzinom do 2 metra, treba se slojevito obući.

Ćaća, srećan ti rođendan!

Ž. Savin