Hoćeš da izađeš da se kližemo?

Zvoni neko na vrata, prekidam ručak, dižem se od stola, trčim da otvorim znajući da je to moj drug, komšija iz zgrade, dečak sa kojim odrastam.

Družili smo se svakodnevno, u svim mogućim raspoloženjima. Znali smo jedni o drugima sve. Jesi li dobio neku ocenu u školi, da li te pogledala simpatija, dal’ si dobio batine od roditelja? Sve se znalo.

Znate, nekad su roditelji znali da istuku dete, ako je bezobrazno. Dugo posle toga ne budeš bezobrazan, ali budeš ipak dovoljno drzak da uradiš nešto što ti možda roditelji ne bi dozvolili. Pa dete si, to tako treba!

Izlazimo napolje, sneg do kolena. Dovoljno očišćeni trotoari da može da se hoda ali nama treba led da možemo da se kližemo, pošto smo se dobro izgrudvali. Od sankanja nam ostaje jedino da se vučemo po ravnici ali niko neće da vuče ili da gura, pa smo posle nekoliko pokušaja sklonili sanke.

Nije svima podobna obuća za klizanje po snežnom trotoaru ali se trudimo da uglancamo jedan deo da bi mogli svi da se kližu. Vidi to komšija Miša, izađe sa kofom vode, pažljivo polije po dužini trotoara do nekih desetak metara, da bi se za par minuta stvorio led.

Zaletiš se i pustiš na nogama, stomaku, zadnjici. Fenomenalno. Okupilo se dece svih uzrasta, najatraktivniji klizač dobija čokoladu od čika Miše. Svojoj ženi je naložio da skuva čaj za celu ekipu.

Nailazi grtalica, Čika Miša objasni vozaču da zaobiđe naš led, ne bi li se okupila deca na tom mestu i sutra. Kako je znao da kaže: „Bar su nam na oku svi.“

Današnja deca nisu videla snega dugo vremena. Nisam siguran ni da imaju tu sreću da poznaju komšiju kao što je bio čika Miša.

Sa novim ponedeljkom u Subotici, slede i nove radne pobede, uz minimalnu temperaturu od 2C i maksimlanu 7C. Vetar će duvati brzinom od 1,3 metra u sekundi. Najavljuju i maglu.

Polako dolazi zima.

Ž. Savin