U hladu nekih godina

Imala je dvanaest godina, plavu kosu i uvojke. Nosila je uvek crnu lutku i nekoliko krpica koje joj je oblačila, sedeći na ćebetu, u hladu tog mleča. Većinu svog vremena napolju provodila je ispod tog drveta, sama sa lutkama ili u društvu svojih drugarica.

Svaki dan, pod tim drvetom deca su provodila vreme, a ono je usamljeno raslo na livadi kraj novoizgrađenog solitera, tek rastućeg dela grada, ukrašavajući zelenu poljanu svojom raskošnom krošnjom širine oko 25 metara, stvarajući savršen hlad. Imalo je i svoj prepoznatljiv šum lišća na vetru i izgledalo je svršeno prirodno u odnosu na betonski soliter u komšiluku. Kao da je znalo da nam je toliko potrebno u vrelim letnjim danima. Ustvari, dobro je služilo i starijima. Momčili su se i devojčili, urezujući imena i srca u kori drveta. Uvek sam mislio da ga to boli.

Jednom je dovitljiva učiteljica iz obližnje škole povela ceo razred i predavala im dva časa pod krošnjom tog drveta. Ako je ikad imalo svrhu, toga dana, u tim momentima, pokazalo je zbog čega još uvek postoji. Mislim da je i samo drvo tada osećalo svoju najveću vrednost.

Danas je na tom mestu klupa, a drveta više nema. Navikli smo se na život bez njega.

Klupu moraju da popravljaju posle svakog leta, a kandelaber iznad klupe razlupan je otkad je stavljen i išaran nekim kolor sprejevima.

Prepoznatljiv šum se više ne čuje. Sve je tako nekako veštački.

Utorak, 24.novembar u Subotici, sa minimalnim 1C i maksimlanih 7C, ne obećava mnogo ali na nama je da potražimo to savršenstvo koji svaki dan u sebi krije. Da je drvo na istom mestu, po vetru od 2,5 metara u sekundi, sigurno bi proizvelo neki šum. Ako ništa drugo, bar bi se opalo lišće razigralo pod njim.

Ž. Savin