Zašto komšija kopa rupe u dvorištu?

Mirko je imao strahovit šut, kad pogodi stativu čuje se kao zvono na crkvi. Niko nije hteo da brani kad on igra u protivničkoj ekipi. Međutim, dobro za protivnike je to što je Mirko vrlo retko pogađao gol, a loše za sve nas je to što je loptu često prebacivao preko ograde, kod komšije Gojka.

Gojko je bio samotnjak, plašili smo ga se.

Svake nedelje nečija lopta je završila u Gojkovom dvorištu, a retko kad je bio rapoložen da ih vraća, pa ih je imao desetak kod sebe. Jednom, Gojko nije bio kući, pa se Mirko odvažio da pređe preko ograde po loptu. Nije ga bilo nekoliko minuta, pa sam i ja prešao da vidim šta se dešava. I tako se redom nas petoro našlo u dvorištu, gledajući travnjak na kom je bilo bezbroj zatrpanih i nekoliko tek iskopanih rupa, tridesetak centimetara obima. Bio je lep jesenji dan, lišće je popadalo sa drveća, vlažno zemljište je isparavalo, a nama dvanaestogodišnjacima je to izgledalo stravično. Svašta nam je padalo na pamet.

Prošlo je nekoliko meseci, Mirko se izveštio, kao i svi mi, lopte su prestale da lete u Gojkovo dvorište.

Jedne nedelje, komšija Gojko izađe sa bokalom vode i plastičnim čašama, te nas ponudi vodom i kaže meni da odem u dvorište po lopte. Ušao sam i video lopte u džaku ispred ulaza u kuću. Naravno, znatiželja me je odvela iza u dvorište, da vidim da li još uvek ima rupe u travnjaku. Tamo su, opet nekolicina zakopane i par sveže otkopanih, čekaju svoj red za nešto.

Rekao je – Deco, sad kad ste naučili da šutirate kako treba, vraćam vam sve lopte koje su ostale kod mene, da se igrate do mile volje i ako bog da, neko od vas da postane jednog dana pravi fudbaler. – Nazdravio je sa nama uz čašu vode i pošao.

– Čika Gojko! – pozvao sam ga – Smem li nešto da vas pitam? Video sam u vašem dvorištu rupe u travnjaku, ako nije tajna, šta zakopavate tamo?

– Zakopavam tajne! – uz malu zadršku i uz osmeh, zbuni me Gojko i nastavi – Znaš sinko, ja radim kao brica i meni se mnogo ljudi poverava, veliki je to pritisak. Ljudi nisu uvek dobri i svakakve grehove nose sa sobom, sve dok meni ne ispričaju, onda ih ja nosim u sebi. Zbog toga sam se nesvesno osamio i tako ostario. Rešio sam da sve tajne koje nosim u sebi zakopam po jednu u svaku rupu, sve dok ne izraste nova trava. Onda sam zakopavao nove i tako već nekoliko godina. Sad mi je travnjak pun tajni, više nisam ja i nekako mi je lakše, rasteretio sam sebe, a nikom nisam odao njihove tajne. – pomilovao me je po znojavoj kosi, nasmešio se i rekao – Nemoj to nikada da dozvoliš sebi, jer dok se ti baviš njihovim tajnama, oni žive život. – zatim se okrenuo i otišao kući.

Od tada je čika Gojko moj heroj. Mnogo toga sam kasnije shvatio iz njegove priče.

Ćale mi je u međuvremenu sve vizije ugasio, pošto mi je rekao da je čika Gojko imao ozbiljnih problema sa krticama u dvorištu.

Ipak, hvala čika Gojko!

U Subotici lepi četvrtak, k’o lepi Mića, sa temperaturom minimalnom 5C, a maksimalnom 13C. Duvaće malo jači vetar, brzinom  do 7 metara u sekundi. Sunce će sijati.

Ž. Savin