Konjički klub Imperijal iz Subotice postoji od 2019. godine, a njegova predsednica Terez Keresteš bavi se uzgojem, treningom i konjičkim takmičarskim sportom preko 20 godina. Tokom tog perioda bila je višestruki državni prvak, osvajala je odličja na Balkanskim prvenstvima i drugim inostranim šampionatima, a prvi je takmičar iz Srbije koji je predstavljao našu zemlju na Svetskom prvenstvu u dvoprezima.

Sa kajasima u rukama, šeširom na glavi i dva bela lipicanera koji vuku njenu kočiju, Terez priča svoju priču o ljubavi prema zaprežnom sportu.

– Te sad već davne 1999. godine sedela sam na Svetskom prvenstvu u Kečkemetu, u Mađarskoj, gledala takmičarske zaprege i razmišljala zašto su tadašnji konji lepši, bolji i skuplji od konja sa kojima sam ja radila u Srbiji. Pri povratku kući znala sam kakvog je to konja potrebno da uzgojim i obučim kako bih se i sama našla na ovakvom takmičenju, to mi je bio cilj – priča Keresteš i objašnjava kako je taj cilj, nakon 18 godina vrednog truda i rada, konačno i dostigla kada se 2017. godine našla u Rumuniji, na jednoj od kvalifikacionih utakmica.

Svoju sreću ali i svoj rad sa konjima koje je sama uzgojila i obučavala od samog početka, okušala je na toj i još dve utakmice, a sjajan plasman na takmičenjima doneo joj je i kvalifikaciju za Svetsko prvenstvo u Sloveniji iste godine, gde se u najboljem svetlu pokazala u dresurnoj vožnji, vožnji preciznosti i maratonu.

– Taj osećaj je neopisiv i treba ga doživeti. Tamo nije bilo nikakve sujete ili ljubomore, tamo su svi bili profesionalci koji su došli da se takmiče. Takav pristup profesionalnih vožača prema jednoj ženi koja je došla iz nepoznate Srbije, oduševio me je – priseća se direktorica konjičkog kluba Imperijal i objašnjava da, pre nje, nijednom našem takmičaru nije pošlo za rukoma da se nađe na Svetskom prvenstvu u dvoprezima.

Takmičenja i treninzi u Srbiji malo su drugačiji jer se ovde, kao jedina žena takmičar, nalazi u muškom svetu, ali joj to ne smeta.

– Nemam običaj da, kao neke moje kolege, idem na sve ili ništa. Kada sam na takmičenju, od svojih konja uvek pokušavam da izvučem maksimum od onoga što su oni toga dana u mogućnosti da pruže. Ni njima svaki dan nije jednak. – kroz smešak kaže ova iskusna takmičarka koja se na vrhu šampionskih pijadestala našla nebrojano puta, a onda i obrazlaže da konje sa kojima se takmiči nikada neće – uterati u neku nesigurno kombinaciju koja može prouzrokovati povredu i sprečiti njenu zapregu da dalje nastupa. Ne idem nikad na pobedu kao što muškarci obično čine. – zaključuje Keresteš.

U svetu je trenutno jako moderno takmičiti se sa KVPN ili nekom drugom sportskom rasom konja, ali je Terez svoju sreću pronašla u lipicanerima koje poznaje u dušu i za koje kaže da su elegantni, jako privrženi ljudma a trenutno i dosta jeftiniji od pomenutih sportskih rasa.

– Smatram da lipicaner može biti isto tako dobar konj za takmičenje, čak i bolji nego KVPN. – kaže sagovornica, a svoju tajnu uspeha objašnjava drugačijim načinom rada.  – Kažu da ženama mozak drugačije funkcioniše nego muškarcima, tako da verujem da imam drugačiji princip rada u odnosu na neke svoje kolege. Još uvek verujem u rad i smatram da će sve što pružim konju i uložim u njega, meni kasnije višestruko da se vrati. Ako sam nežna, staložena i strpljiva, mogu konju da pokažem šta očekujem od njega, a tada će i on brže da shvati šta treba da uradi. – ističe Keresteš.

Svoju takmičarsku karijeru i dalje gradi, a plan joj je da se opet nađe u situaciji kada će u rukama imati nove, mlade i neobučene konje koje će kroz period od 3 do 4 godine izložiti svojim trenažnim metodama i iskusnoj školi.

– Volela bih da se ponovo pojavim na Svetskom prvenstvu, recimo neke 2025. ili 2027. godine ukoliko se takmičenje bude održavalo u Evropi. – kaže predsednica konjičkog kluba Imperial iz Subotice a dok strpljivo ispreže konje iz svojih kočija Terez ne krije ni želju da će se neko od njenih potomaka, najverovatnije unuka uhvatiti kajasa koje i sama drži.

– U familiji, zet se takođe uspešno bavi zaprežnim sportom, a moja ćerka pomaže mu kao suvožač zaprege. Unuke, pošto odrastaju u blizini kočija i konja, nadam se da će zadržati ljubav prema ovom sportu. Lepo bi bilo da za 10 godina, kao trener ili kao gledalac sedim na onim istim tribinama i gledam kako moja unuka pobeđuje. – završava svoju priču Terez Keresteš, a zatim odvodi svoje konje nazad u boks da se nahrane i odmore jer ih i sutra čeka obavezan trening.