Pale se svetla pozornice, podiže se zavesa, a na scenu izlazi glumac. Sa šminkom na licu i u neobičnom kostimu, dočarava nam neki tuđi život, kulturno nas opismenjuje i objašnjava koje to emicije krijemo u sebi, a da ih nismo ni svesni, navodi nas na razmišljanje šta je to što je u životu zaista bitno, da li biti ili ne biti?

Većina nas prvi put se sa glumcem susrela vrlo rano u detinjstvu. Možda su nas vodili na dečju predstavu, a možda smo mu i sedeli u krilu, gledali u njegovu gustu bradu i pitali se da li te oči ispod rasčupanih obrva znaju da za poklon od Deda Mraza želimo da dobijem voz, loptu ili lutku. Kako starimo, gubimo veru u to da magija zaista postoji, tek ponekada osmehnemo se kada u albumu sa starim slikama naiđemo na onu gde nas u krilu drži Deda Mraz.

Vreme božićnih praznika i darivanja ponovo je pred nama a, po svoj prilici, prisustvovaćemo barem jednom novogodišnjem programu sa Deda Mrazom. Da li prepoznajete čoveka ispod crvenog mantila?

Nebojša Čolić jedan je od naših najpoznatijih pozorišnih glumaca čija karijera traje preko 40 godina. Ono što možda nista znali je da je jedna od omiljenih uloga ovoga glumca, upravo uloga Deda Mraza.

– Ponekad mi se čini da sam se čitav život spremao za ulogu Deda Mraza. To je predstava koju decenijama radim sa kolegom, Zoranom Bučevcem. Uvek nastojimo da napravimo neku lepu priču za decu, malo ih animiramo i obradujemo paketićima. Uglavnom je igramo po firmama i preduzećima, za nas uvek imaju samo reči hvale, a i godine su iza nas. – priseća se Nebojša Čolić i pominje broj 35, a to je broj godina koliko dugo, kao Deda Mraz uveseljava mališane.

– Deca čekaju Deda Mraza, vole ga i veruju u njega. – kroz osmeh dodaje ovaj poznati glumac.

Rad sa decom nije došao samo kroz ulogu Deda Mraza.

„Doživljaji mačka Toše“ je predstava nastala po delu Branka Ćopića, koju je odrgrao preko 1500 puta, mačak Toša je bio veoma omiljen među decom.  – Stota repriza ove predstave pravljena je upravo u Lifci i bila je toliko sjajna da je osvanula u svim novinama, pa je ubrzo nakon toga došao poziv iz Budve da se gostuje i po primorju, a kasnije i u Švedskoj. – priseća se Čolić.

Sa Ljubišom Ristićem 1985. godine odlazi u Beograd, u KPGT, a kada je politika počela da ulazi u pozorište, shvatio je da tu neće biti mnogo prostora za pozorišno dešavanje i glumu. Usledila je potom audicija, jedna od najpopularnijih predstava stare Jugoslavije, a nakon toga, godinama kasnije, na red su došle i Kursadžije, šou program i predstava u kojoj su bili inspirisani bivšom Jugoslavijom, a na kojoj je Čolić, glumeći Fiku Bosanca, proveo 8 godina rada.

– Karakteristike naroda bile su prenete na karakteristike uloga, sa tom predstavom proputovali smo ceo svet, ali nakon 8 godina, odnosi među ljudima kao i sami ljudi izmenjali su se. – kaže Nebojša Čolić.

– Život glumca je kao i život oficira ili železničara, mora stalno da se putuje, u to vreme sam stalno bio po vozovima pa sam od Železnice dobio i besplatnu kartu, i hvala im – poručuje naš sagovornik dok priča svoju životnu priču. Iako rodom iz Sarajeva, Čolić se još davno zaljubio u Suboticu. – Nekako se osećam kao subotičanin, vežeš se za ljude, u Subotici sam i ne nameravam dalje. – poručuje nam čuveni pozorišni glumac, a ujedno najavljuje i svoju treću monodramu „Raj plus ludnica jednako je brak“, koja će uskoro, krajem januara 2023. godine početi i da se igra.

– To je priča kojom sam se bavio u „Pećinskom čoveku“ i koja se nastavlja. Socijološko antropološki osvrt muža i žene, šta to nama u braku smeta i kako počinjemo da sebi, od raja da pravimo pakao. Muškarci su lovci, a žene skupljači, takvi smo bili još iz vremena praistorije, a takvi smo danas, na primer kada idemo u šoping. – šaljivo poručuje Nebojša Čolić, a znajući sa koliko humora, ali i temeljnog rada zrači ovaj umetnik, možemo biti sigurni u kvalitet predstave.

– Dok sam bio mlad, nisam voleo fizičke poslove, a kada sam bio klinac odveli su me prvi put u pozorište, ali sam tamo bio najnemirniji. Međutim, zaljubio sam se tada, klinački, a ona je volela pozorište, pa sam gledajući u nju, i ja postao miran na predstavama. – govori nam naš sagovornik i ujedno poručuje da je uz ljubav prema devojci, ali i prema pozorištu, vrlo brzo nakon toga zavoleo knjige i čitanje. Uz sve ovo, a i mlađeg brata kojeg je trebalo animirati, ljubav prema glumi i pozorištu polako je, sve više i više rasla.

– Pozorište, kako se uselilo u mene ono je sazrevalo, volim Dostojevskog iz svetske i Branka Ćopića iz naše književnosti. To je vanvremenski pisac koji je vrlo lako za svoj rad mogao dobiti i Nobelovu nagradu. – naglašava Čolić uz poruku svima da je vrlo važno čitati dobru, svetsku literaturu.

– Ja sam od onih glumaca koji uvek imaju tremu jer osećam odgovornost prema publici. Život je neverovatan, a iz srca i duše što krene, mora i da uspe. Imao sam i sreće jer sam radio ono što sam voleo, doduše danas od tog ploda ljubavi ne može i da se živi. Ali idemo dalje, verujemo i stvaramo, lepo je ići kroz život, jer život je lep, što bi rekao Kusturica. – poručuje nam Nebojša Čolić, čuveni pozorišni glumac koji je ove jeseni otišao u penziju. Međutim penzija glumca više je džeparac nego nešto od čega u starosti može sigurno da se živi. Ako se pitate zašto, odgovor leži u iznosu, 20.685 dinara za 40 godina glumačkog rada, širenja i promovisanja kulture i umetnosti.

Po završetku predstave odlazimo kući, svetla se gase, a na daskama koje život znače glumac odjednom ostaje sam. Mađioničar života, do pre par trenutaka raskošan i glasan, a sada, samo običan čovek kao i svaki drugi, sa svim svojim problemima i strahovima.

Da li biti ili ne biti? Šekspir je ovo pitanje postavio još u 16. veku.

Da li sada kada znamo sve činjenice i pravila modernog života još uvek verujemo u magiju i u Deda Mraza? Možemo li da vidimo njegovu belu bradu i vesele oči? Do odgovora ćete doći i sami. Što se mene tiče, ja znam da postoji. Ako imate dovoljno vere u glumca, možda ga ponovo i vidite, a ako imate i sreće, možda sa njim i kafu popijete.