„Blago domu“ pozdrav je svih žitelja crnogorskog primorja, uzrečica kojom se iskazuje najviša zahvalnost i divljene za nečje vrline ili podvige. Kako drugačije i opisati koliko nekoga poštujemo ako ne rečima „blago domu što te ima…“, jer dom je centar svih naših života, mesto gde se ljubav gaji, gde se deca smeju i gde sreća ukućane u svoj širok zagrljaj prima.

Pravi dom i prava ljubav, ona iskrena i bezuslovna, polako postaju nepoznanica u današnjem svetu gde se živi brzo a zadovoljstva traju kratko. Ljubav koja cveta decenijama postoji još samo u pesmama, onim lepim, letnjim šansonama koje slušamo ispod zlatnih palmi, u ulici pokraj mosta, okupnoj u cvetovima oleandra. Međutim, ponekad pesma nastane i iz istinite priče, razgrnemo li oleandre i pogledamo ka plaži, videćemo zaljubljeni bračni par Martinetti, koji u Zelenici, u Crnoj Gori svoju ljubav neguje već 50 godina.

– Za bračni par Martinetti vezana sam još od najranijeg detinjstva, oni su svirali u gradskoj muzici iz Herceg Novog, a ja svirala u mesnoj muzici iz Đenovića.“ – priča nam svoju priču Natalija Preočanin Samardžić i objašnjava zbog čega je baš ovaj bračni par inspirisao na pisanje ljubavne pesme koja bi se slobodno mogla okarakterisati i kao himna dugovečne ljubavi. „Oduvek su bili jako zanimljiv bračni par, Zoro je frontmen grupe „Egzodusi“ koja postoji več 55 godina. Grupa „Egzodusi“ su kultna grupa Crne Gore, a najpoznatija pesma im je „Koga to volim“. Veoma su popularni u Crnoj Gori, a oduvek mi je bilo žao što nisu još više popularniji i u drugim krajevima, možda baš u Vojvodini jer, šta je ravnica ako ne još jedno more. Mirjana je bila prva čineliskinja stare Jugoslavije i kao takav stručnjak, i gost čuvene „Kviskoteke“ Olivera Mlakara. – kaže ovaj poznati tekstopisac, koja svoje stihove i strofe preko 30 godine smišlja i piše za neka od najpoznatijih muzičkih imena, poput Zorana Kalezića, Dragane Mirković, Vesne Zmijanac, Šaka Polumente, rame uz rame sa svojim suprogom, kompozitorom Branislavom Samardžićem koji je muziku stvarao za Sašu i Dejana Matića, Lepu Brenu i druga velika imena srpske muzičke scene.

Gledajući Mirjanu i Zora, Natalija Preočanin Samardžić kaže da je često imala utisak kako ovaj simpatični bračni par ni sam nije bio svestan svoje dobrote, plemenitosti i posebnosti, volje da pomažu drugim ljudima oko sebe.

– Ne poznajem vredniju i zaljubljeniju familiju od porodice Martinetti. Karakteristično za njih je da su uvek zajedno i sve rade zajedno, u svemu se dopunjuju, da li idu na plažu, zajedno sviraju ili kuvaju, jedno drugo uvek bodre i uvek su nasmejani. Zbog toga sam sebi ali i njihovom sinu još pre par godina obećala da ću ih u pesmi opisati. – priča nam pesnikinja modernih vremena i poverava nam da je na taj korak ohrabrio nedavno preminuli Zoran Kalezić kojem je upravo ona pisala poslednju pesmu „Za Irenu“, a koga je priča o Mirjani i Zoru dotakla do srži.

Nekoliko vrelih, junskih noći prošloga leta san našem tekstopiscu nije dolazio na oči. I dok bi se mnogi od nas čajevima i nervozom borili protiv insomnije, Natalija je znala da se nešto veliko u njoj sprema.

– Tri večeri za redom, viđala sam ih u šetnji da bih zatim te tri iste noći provela budna, razmišljajući o njima. To je bio dovoljan znak da se četvrte noći uhvatim olovke i papira. Govorila sam sebi kako moram da ih udenem u pesmu. Celu noć nisam spavala, slušala sam šum mora i razmišljala kako pesmu da napišem, a onda sam shvatila da ne mogu da ih udenem u stihove a da budu lokalitet, već da svojim tekstom moram dati jednu širinu gde će se u pesmi pronaći svaka žena, a gde će i svaki muškarac poželeti da je svojoj boljoj polovini otpeva. Kada sam je napisala, bilo je već svanulo, prvo sam se isplakala, a onda sam svog supruga, muzičkog virtuoza zamolila da napiše muziku za pesmu koja će biti autentična, mediteranska ali sa širinom, da je mogu pevati i klape i tamburaši. Želela sam da pesma bude simbol bračne institucije, jedne sreće i lepote, ali pre svega da njih dvoje, Mirjanu i Zora obradujemo, jer je lepota življenja u radovanju drugih ljudi. – šalje svoju divnu poruku Natalija Preočanin Samardžić koja ne krije da bi sa uživanjem volela čuti kako pesmu „Blago domu“ izvodi i neki od čuvenih „panonskih mornara“, poput Zvonka Bogdana.

– Nakon urađene muzike želeli smo da Zoro obraduje Miru, koja o tome ništa nije znala, međutim on nije mogao da izdrži. Pročitala sam mu tekst tako da Mira ništa ne sumnja, a njemu su potekle suze i on je rekao: „Mirajana ovo mora da čuje“. Oni su se veoma radovali i te noći su zvali svog sina koji živi na Tajlandu da mu kažu kako su, od bračnog para Samardžić, na poklon dobili pesmu. Ubrzo potom, kada su boravili na Tajlandu, u poseti sinu koji je inače muzičar, on se prihvatio da za pesmu uradi aranžman i pesma je snimljena. Moja ćerka Viktorija Samardžić je novinar i prihvatila je da bude PR projekta, zahvaljujući njoj ovu priču do sada je prenelo oko 50 portala i 20 televizija. Tu se ispunila i moja želja da se pesma i u Subotici čuje. – priča ponosno, kroz osmeh naša sagovornica, zadovoljna jer je na najlepši mogući način, uz podrušku svoje i porodice Martinetti, odala priznanje jednoj ljubavi koja traje već pola veka.

Današnje vreme nije vreme naklonjeno lepim, nežnim notama uz koje može da se i zapleše, ovakve pesme traže više vremena kako bi pronašle svoj put i svoje mesto. Pa ipak, mnogi su već poželeli da ovu pesmu čuju baš na dan godišnjice svoga braka. Naš portal je na mali i simboličan način odlučio da oda priznanje bračnom paru Martinetti ali i bračnom paru Samardžić. Zato ovaj članak objavljujemo 25. aprila, u čast obe porodice, koji svoje godišnjice braka proslavljaju, Samardžići 25., a Mattinetti 26. aprila.

Ništa u životu nije slučajno, ni ovaj članak, ni dve godišnjice braka dan za danom, ni ljubav koja se rodila i koja tako jarkim plamenom gori sve ove godine…a ko zna, možda pesma „Blago domu“ Natalije Preočanin Samardžić, nakon Jadranskog mora, preko mora ljubavi, zaplovi i „Panonskim morem“ gde će je, uz zvuke tamburica, svojoj voljenoj ispevati neki zaljubljeni alas.