Teški uslovi u kojima stanuje penzionisani osamdesetpetogodišnji školski domar, Dmitar Marinko, sa nepokretnim i bolesnim sinom, ujedinili su bivše đake nekadašnje Osnovne škole „25. maj“ u Subotici koji su se organizovali da pomognu, ko je koliko mogao, što u novcu što u materijalu, da čika Dmitru renoviraju trošnu kuću.

Čika Dmitar, se u nekadašnju Osnovnu školu „25. maj“ u Aleksandrovu zaposlio 1965. godine, gde kao domar ostaje sve do ’95. godine kada odlazi u penziju.

 – Bilo je uvek dece koja su dolazila iz dečijih vragolija da prkose, ali je bilo mnogo one dece koja su se ponašala za primer. Morao sam biti strožiji, jer sam ipak imao odgovornost prema roditeljima sve te dece. Njihove netašluke sam često prikrivao, ili ako naprave neki nered u školi ili na školi, nisam ih prijavljivao razrednim starešinama, nego ima kažem da to nije lepo i da ću ja to ovoga puta rešiti, a narednog da pripaze na ponašanje. – priča Dmitar, prisećajući se vremena dok je radio.

Tokom života čika Dmitar je popravljao deci i školi, a sada je došlo vreme da oni priteknu u pomoć njemu. Na društvenoj mreži fejsbuk, pre dva meseca je sugrađanka Goca napravila grupu s namerom da u njoj okupi sve nekadašnje đake bivše Osnovne škole „25. maj“, ali je jedna objava bila dovoljna da glavna tema među njima postane muka s kojom se bori stari domar.

– Goca je jedna od bivših učenica koja je pre jedno dva meseca napravila grupu na fejsbuku i koja je okupila bivše učenike, više generacija nekadašnje škole „25. maj“. Cilj je bio da napravimo druženje, setimo se škole i drugova. Čika Dmitrov komšija, Jovica je nekada isto bio učenik te škole, i on je saznao kako on živi, napisao to u grupi i za nepunih mesec dana se okupila ekipa, skupilo se nešto novčanih sredstava i nešto materijala i uputili smo se kod njega na Bikovo da mu pomognemo. – priča Branko Prćić, bivši đak aleksandrovačke škole i predsednik Udruženja „Za Suboticu svim srcem“.

Ubrzo se pronašlo desetak dobrovoljaca koji su za jedan dan uspeli da u kući njihovoh bivšeg domara urade najosnovnije radove.

– Napravili smo akciju gde se ono, bar najosnovnije, tu gde Dmitrov sin boravi i soba u kojoj on boravi, koliko-toliko opreme za boravak. Kupili smo mu pet kubika drva, iscepli i uneli unutra, malo prekrečili, koliko se moglo, pošto je kuća jako trošna. Nažalost ima tu dosta posla. Prioritet nam je da se reši unutrašnji deo, pa ćemo dvorište lako kasnije srediti, pokositi, travu,… pokušaćemo da mu obezbedimo i nameštaj, kauče polovne, ali ispravne smo doneli, doneli smo im crepanu peć i sastavili je. Potrudili smo se da uradimo ono što se koliko-toliko moglo, da spremno dočekaju zimu. – dodaje Branko.

Dmitar je ostao zatečen i preplavljen emocijama kada je, posle mnogo godina, ugledao svoje đake na kućnom pragu.

– Jako mi puno znači, ja sam njihov stari majstor. Kao da me je ogrejalo sunce i da mi je osvanulo posle mraka. Kada bi svu decu video koju sam poznavao moje srce ne bi to izdržalo, da sa svakim od njih porazgovaram… svima im želim da imaju hleba, porodicu, sve, da nikad nisu željni ničega. – govori Dmitar sa suzama u očima.

Osim što godinama živi skromno, Dmitar ima i veliku brigu oko sina koji je bolestan i nepokretan. Sam o njemu vodi računa već oko 18 meseci, danonoćno.

– Imam veliku brigu oko sina, sam se borim s njim. A, još sam toliko hrabar da to sve izdržavam koliko god bilo naporno i zahtevno. Dvadeset i četiri sata sam mu potreban jer ne može sam. Ranije nije mogao kašiku sam da podigne, a ja sam ga pridigao i osposobio da bar nešto može samostalno. Teški su dani, a još teže noći. On je ipak moje dete, i dok sam živ on neće ići u dom. Ne bih to mogao da dozvolim, samo da me zdravlje i snaga posluži. – odlučno je završio Dmitar Marinko.

Prva radna akcija kod čika Dmitra je samo jedna u nizu koje planiraju da urade bivši đaci, kako bi mu obezbedili pristojan život.

– Mnogi koji si se sećaju čika Dmitra, zanaju ga kao strogog, ali pravednog. Ako neko polomi prozor loptom, on nikada nije vikao, nego je mirnim tonom objasnio da će to biti rešeno. Svi ga pamtimo po dobrom, držao je red i disciplinu, ali nas je sve podigao. Svi su se drage volje odazvali da mu pomognu, na ovaj ili onaj način. Neko je uplatio novac, pa smo mi pazarili šta treba, neko je dao materijal, neko je došao da fizički pomogne…trebaće još pomoći, samo najhitnije je rešeno.  napominje Prćić.

Svi koji žele da daju svoj doprinos mogu uplatiti novčana sredstva preko računa Udruženja „Za Suboticu svim srcem“ ili kontaktirati nekoga od članova fejsbuk grupe „Svi koji su išli u OŠ 25. maj“.