Istorija čovečanstva bila bi potpuno drugačija da nije bilo jednog odlučujućeg faktora koji je značajno uticao na njen tok. Ne, nisu u pitanju pronalasci penicilina, baruta ili električne energije, oni su došli mnogo kasnije, kada se čovek već nametnuo kao dominantno biće. Pomoć u životu, radu, opstajanju i osvajanu čovek je zatražio mnogo ranije, u trenutku kada je shvatio da ljudska rasa ne poseduje dovoljnu fizičku, emotivnu pa čak ni intelektualnu moć da bi sama vladala. Pomoć i saradnja morale su doći iz životinjskog sveta od kojeg smo tako snažno želeli da se odvojimo. Kao svoja dva najbolja prijatelja, čovek je odlučio da izabere psa i konja – psa zbog svoje vernosti, a konja zbog nesebične požrtvovanosti. Zahvaljujući konjima, zaživela je i prva zemljoradnja, a sedeći na njihovim leđima, čovek je postao mnogo brži, jači, nezaustavljiv. Konji su korišteni kako u lovu, tako i u bitkama i ratovima, još od najranijeg doba. Čuvena je izjava britanskog kralja Ričarda – Lavlje Srve: “Dajem kraljevstvo za konja”, jer je, boreći mnoge bitke, uvideo kolika je moć ovih životinja prilikom osvajanja. Njihove siluete ljudi su crtali po zidovima dok su još živeli u pećinama, a brojna umetnička dela inspirisana su upravo ovim plemenitim životinjama. I dok su visoki i brzi konji bili presudni za osvajanja teritorija, a krupni i snažni nezamenjivi u zemljoradnji i povlačenju tereta, oni mali, najmanji imali su drugačiju, ali ništa manje važnu ulogu u istoriji čovečanstva. Na scenu stupaju šetlandski poni konji.

– Malo burence sa stomakom i širokim leđima, smeđe ili crne boje, koje nije veće od magarca – ovo je opis šetlandskog ponija, koji je napisao Samjuel Hibert, geolog i antikvar, našavši se na Šetlandu 1822. godine, nakon što je naišao na autohtonu rasu ponija, jedinstvenu za ovo podneblje.

Otkriće kosti noge prilikom iskopavanja u Jarlshofu, u Škotskoj, pokazuje da poniji datiraju još iz bronzanog doba, pre oko 3-4.000 godina kada su evoluirajući u rasu koja je jedinstvena za Šetland, nastali poni konji koji ove severne krajeve nastanjuju i danas. Najranije slike i skice šetlandskog ponija datiraju iz devetog veka, gde prikazuju malenog ponija kako nosi teret i radi na njivama, u krajevima gde krupniji konji nisu mogli da opstanu. Šetlandski poniji su i danas izuzetno popularni, sa preko 100 aktivnih uzgajivača u Škotskoj i populacijom od oko hiljadu ponija na ovim ostrvima. Iako ih je mehanizacija odavno zamenila u obrađivanju zemljišta, oni se i dalje koriste za jahanje. Veoma su dobri za učenje dece ovoj disciplini jer su mali, nežni i generalno dobrog temperamenta, pružajući dobru početnu tačku za one koji žele da jašu. Šetlandski jahači i danas učestvuju na godišnjem „Shetland Pony Grand National“ galopu, na stadionu Olimpija u Londonu.

Šetlandski poniji su u 17. veku izvoženi u Holandiju, kontinentalnu Škotsku i na Orknijska ostrva. U kontinentalnoj Škotskoj poniji su davani deci da ih jašu, a vukli su male kočije za dame, dok su na Orknijskim ostrvima poniji korišteni na farmama. Međutim, kako je poljoprivreda na Orknijskim ostrvima postala intenzivnija tokom 18. veka, veći i snažniji konji, Šire, uveženi su sa juga. Do kraja 18. veka, poniji su stigli do Engleske, gde su dopremani kitolovcima koji su se vraćali sa Grenlanda. Na taj način brodovi se nisu vraćali prazni, već je postojala lepa zarada zaustavljanjem na Šetlandskim ostrvima, na putu ka kući i uvozom četvoronožnih putnika. Godine 1885. šetlandski poni je izvezen u i SAD gde je ova rasa preko noći postala veoma popularna. Kada je prvi šetlandski poni istovaren iz voza, vlasniku je ponuđeno 100 funti za njega, što je bila zapanjujuća cena u to vreme. Međutim, ova cena je mala kada se uzme u obzir vrednost šetlandskog pastuva „Sensejšn“ koji je zamenjen za 640 hektara zemlje u Teksasu. Mali poni je sve više dobijao na vrednosti.

Poniji sa Šetlanda bili su voljene i veoma tražene životinje. Krajem 17. veka, grof Patrik Stjuart, veoma nepopularan vladar Šetlandskih ostrva, zahtevao je posedovanje svih ponija za koje se utvrdilo da su „bez vlasnika“. Takođe, dlaka sa repa ponija bila je tražena, jer je bila idealna za izradu ribarskih udica, zamki za ptice i gudala za violine. Međutim, dlaka sa ponija morala se pažljivo uklanjati, jer je njeno preterano šišanje ostavljalo ponije opasno izloženim ka oštrim vremenskim uslovima Šetlanda, pa je neodobreno sečenje repova bio zločin koji se kažnjavao. Poniji su bili veoma voljeni, pa je još jedan zločin koji se redovno pojavljivao u sudskim dokumentima bilo jahanje tuđeg ponija bez dozvole vlasnika.

– Šetlandski poni je vrsta ponija koja originalno poreklo vodi sa Šetlandskih ostrva iz Škotske. Oni su se u početku koristili za vuču kolica, za nošenje tereta, za oranje zemlje, zato što su to konji koji su, iako nižeg rasta, snažni i jaki i mogu da ponesu čak duplo veću težinu od svoje. Sredinom 19. veka kada je došlo do industrijske revolucije, konji su počeli da se koriste u rudnicima kada je u Velikoj Britaniji 1842. godine zakonom zabranjeno da deca rade u rudnicima. Onda su ždrebad šetlandskih ponija postala tražena, jer su ona zamenila decu u rudnicima, a poslednji rudnik u kojem su šetlandski poni radili zatvoren je 1971. godine – priča Jelena Toljagić, muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti Zoološkog vrta Palić.

I zaista, najveći izvoz šetlandskih ponija dogodio se nakon što je Zakon o rudnicima zabranio ženama i deci rad u rudnicima. Iako su poniji već bili u rudnicima pre donošenja ovog zakona, potražnja za njima je naglo porasla i stotine hiljada ponija je korišćeno sve do sredine 1960-ih. Poniji su bili veoma jaki, ali i mali, idealni za zatvorene prostore. Njihova poslušna priroda je takođe značila da se mogu brzo i lako dresirati za rudnike, a od velike koristi bilo je i njihovo “šesto čulo” koje je rudare često upozoravalo na opasnost od zemljotresa, i fantastično čulo mirisa, 16.000 puta oštrije nego kod čoveka, koje je veoma uspešno moglo da detektuje prisustvo metana, pa bi mali poniji postali veoma uznemireni kada bi ga osetili. Njihova poslušna narav im je omogućila da se veoma dobro prilagode podzemnim uslovima ali nažalost, mnogi od njih su proveli su čitav život u rudnicima, skoro nikad ne ugledavši svetlost dana.

– Što se tiče samih karakteristika ove rase, to su mali konji koji imaju upadljivo kraće noge od pripadnika redovnih konja, imaju mnogo šira kopita i deblji vrat i uglavnom da ne prelaze visinu od 150 cm, ali bez obzira na to, veoma su snažni. Što se tiče boje njihove dlake u principu oni su najčešće jednobojni, crni, braon, sivi ili riđi, međutim postoji i oni koji imaju šare, tufnice, čak ponekad i zlatnu boju dlake. Njihova dlaka je inače i deblja nego kod ostalih konja, pogotovo zimi ona dobija na gustini, pa ove životinje mogu da podnesu veliku hladnoću. Što se tiče visine, možemo da razlikujemo grupe šetlandskih ponija, one koji su mini rasa i koji su niži od 86 cm, zatim imamo grupu male rase koja je do 92 cm, srednju grupu koja je visine negde do metar, a svi koji su preko te visine jesu velika rasa. Što se tiče njihovog životnog veka, oni mogu da dožive i 30 godina starosti – objašnjava edukatorka, Jelena Toljagić.

Brojni naučnici, ali i odgajivači kažu da su šetlandski poniji u suštini minijaturne verzije radnog konja rase „Šira“, što bi u prevodu značilo da su veoma izdržljivi i dugovečni. Šetlandski poni, ili „Šelti“ ipak spadaju u posebnu, autohtonu rasu konja koja se prilagodila ekstremnoj klimi ostrva i sposobna je da izdrži teške vremenske uslove i surove zime kada su sneg i hladan vetar neumoljivi. Poljoprivrednici i stočari su zimi puštali konje da sa drugom stokom lutaju obalama, gde su mogli da se hrane slanom morskom travom.

Društvo za uzgoj šetlandskih ponija – prvo društvo za rasu autohtonih ponija u Britaniji – osnovano je 1890. godine, kako bi sačuvalo rasu od prekomernog izvoza najboljih pastuva u rudnike uglja. Prva knjiga o uzgoju, objavljena 1891. godine, zabeležila je detalje o šetlandskim ponijima na ostrvima, uključujući 408 kobila sa ždrebadima i 48 pastuva. Ova matična knjiga, koja je i danas na snazi, beleži podatke o svim ponijima sa Šetlanda do sada i prihvata samo primerke niže od 107 cm, što otežava nekim odgajivačima dobijanje pedigrea, i ujedno ih obeshrabruje da uzgajaju veće, mešane ponije koji su slični velškim.

Posle Prvog svetskog rata, Britanci su počeli da uzgajaju šetlandske ponije kao jahaće ponije za decu. Kraljica Elizabeta II i njena braća i sestre jahali su šetlandske ponije, a kraljica majka je bila zaštitnica rase do svoje smrti, ovu ulogu sada obavlja kraljica supruga, Kamila.

Šetlandski folklor, kao i folklor mnogih ostrvskih zajednica, bogat je pričama o natprirodnim bićima, a među najistaknutijima je priča o vodenom poni konju – Kelpiju. Legenda koja je najviše raširena govori o tome kako se Kelpi pojavljuje na pešačkim stazama ili pored morske obale, naizgled pitom i poslušan, često osedlan i zauzdan, kao da poziva umornog putnika da ga uzjaše. Ako je neko dovoljno nesmotren da to i učini, Kelpi će odmah zastrašujućom brzinom odjuriti ka najbližoj dubokoj vodi, vukući nesrećnog jahača u dubine ledenog okeana. Nakon što je žrtva utopljena, Kelpi će nestati u oblaku dima, plavom plamenu ili u grmljavini, spreman za svoj sledeći trik. Kelpi je takođe posebno fascinirao vodeničare u vodenicama, koje su nekada bile uobičajene na Šetlandskim ostrvima. Često bi bili okrivljeni da su se ušunjali ispod vodenice i zaustavili mehanizam koji okreće mlinski kamen, ukoliko žito ne bi bilo na vreme samleveno. Iako je šetlandski poni veoma stvarna i voljena rasa, legendu o Kelpiju osmislili su ostrvljani kako bi služila kao upozorenje, posebno deci, da budu oprezna prema naizgled bezopasnim stvorenjima u blizini vode i da poštuju moćnu i nepredvidivu prirodu okeana.

Kada je razmnožavanje u pitanju, omad šetlandskog ponija dostiže polnu zrelost sa tri godine života. Sezona parenja traje u periodu između aprila i juna, a dominantni mužjak se pari sa svim ženkama. Graviditet traje oko 11 meseci ili 333 dana, baš kao i kod ostalih konja, kada na svet dolazi jedno ždrebe, što znači da kobila u prirodi uglavnom izvede jedno ždrebe godišnje.

Zoološki vrt na Paliću poseduje tri primerka šetlandskog ponija.

– Prvi je kod nas stigao u septembru 2011. godine, to je mužjak koji je blizu 15 godina starosti, on je dosta godina proveo sam, pa mu je tek u julu 2023. godine iz zoološkog vrta iz Bora, kao donacija stigla ženka Dušica koja je 2018. godište. S obzirom da je ona po dolasku bila ždrebna, u vrtu se u aprilu 2024. godine rodila ženka kojoj smo dali ime Cilika. Sada su zajedno sa našim magarcima, u jednom većem ispustu pri kraju ZOO vrta. Njihova ishrana je istovetna kao i kod svih drugih rasta konja i sastoji se od sena, deteline i ovsa, a veoma se raduju kada ih mališani i drugi posetioci obraduju jabukama i šargarepama. Takvu poslasticu će uvek rado prihvatiti – poručuje Jelena Toljagić, edukator palićkog zoološkog vrta.

Kroz istoriju i epohe, dok su se ostale konjske rase iskazale kao hrabri ratnici, vredni radnici i uspešni sportisti, maleni šetlandski poniji svoj doprinos čovečanstvu dali su možda tamo gde je najpotrebnije – u zaštiti dece i omladine od preterane ekspoatacije u rudarskim oknima. Možda su baš zbog ovog prećutnog dogovora poni konji sa Šetlanda omiljeni među mališanima sa kojima se rado druže, uvek su nežni i puni ljubavi i razmevanja za svakoga ko je spreman da im pokloni malo pažnje. Na koncu svega, ko može da odoli malenom “Šeltiju” i njegovim krupnim, pitomim očima koje toplo gledaju ispod raščupanih šiškica.

foto:/ZOO vrt Palić