Još od prvih pećinskih crteža i prvih istorijskih spisa, ljudi širom planete pričali su priče o velikim, opasnim čudovištima kojih su se plašili, a najveći deo folklornog nasleđa govori o nemanima većim od čoveka, kojima su često pripisivane magične sposobnosti, poput bljuvanja vatre. Savremena istraživanja još uvek nisu pronašla fizičke dokaze o postojanju zmajeva, a malo je verovatno da će ih ikada i pronaći, međutim, postoje jasni dokazi o „zmajolikim“ gušterima neverovatnih dimenzija koji su živeli mnogo posle dinosaurusa. Megalanija je izumrla vrsta džinovskog varana i nekada je, tokom pleistocena, naseljavala Australiju. Bio je to najveći kopneni gušter za koga se zna da je postojao, a nedavne studije sugerišu da je većina poznatih primeraka mogla da dostigne veličinu od 4,5 do čak sedam metara dužine. Hitra, snažna i ubojita, megalanija je sigurno izazivala strah i trepet širom svoga staništa, a poslednji podaci paleontologa govore kako je ova vrsta izumrla pre oko 40.000 godina, najverovatnije usled pogoršanja klime koje je njihovo okruženje učinilo izazovnijim, nakon čega je usledio i dolazak prvih ljudi, drevnih Aboridžina, koji su lovili nju i njen plen, što je megalaniju na kraju gurnulo “preko ivice”.

U najveće žive “nemani” današnjice ubrajaju se “zmajevi sa Komoda”, odnosno komodo varani koji potiču sa Indonezijskih ostrva Komodo, Rinka, Flores, i Gili Motang i koji bez problema mogu da dostignu veličinu do tri metra i masu od 80 do 140 kilograma. Osim ovih, na svetu postoji još oko 80 vrsta većih ili manjih varana koji naseljavaju tri kontineta – Afriku, Aziju i Australiju. Zbog svoje rasprostranjenosti, varani imaju različit kulturni značaj širom sveta, često povezan sa snagom, transformacijom, pa čak i duhovnom moći, iako se njihova simbolika može značajno razlikovati u zavisnosti od regiona. U nekim kulturama, poštuju se kao totemi ili simboli zaštite, dok se u drugima love zbog tradicionalne medicine ili se čak doživljavaju kao simboli loše sreće. Varani se često,  zbog svoje veličine i lovačke veštine, smatraju simbolima snage, vođstva i otpornosti. U nekim autohtonim australijskim kulturama, varani se smatraju svetim i imaju duhovni značaj, a narodi jugoistočne Azije vodene varane povezuje sa zaštitom i plodnošću. Neke kulture veruju da varani mogu doneti sreću i bogatstvo, dok se na Tajlandu varani smatraju simbolom loše sreće, čak se i tajlandska reč za njih koristi kao psovka. U nekim delovima Indije, folklor prikazuje varane kao napadne i otrovne zveri, iako je njihova priroda više bezopasnosna. U raznim regionima, mast, meso ili drugi delovi varana koriste se u tradicionalnoj medicini, uprkos nedostatku naučnih dokaza o njihovoj efikasnosti. Bengalski varan je totemska životinja za neke zajednice, a njegovo ime je uključeno u imena klanova i festivala.

Zoološki vrt na Paliću ima tri savana varana kojima je ova priča posvećena.

– Savana varan, lat. “Varanus exanthematicus” je afrička vrsta varana srednje veličine. Poznat je i kao Boscov varan, po francuskom naučniku Luisu Boscu, koji ga je prvi opisao kao vrstu. Naučni naziv “exanthematicus” potiče od grčke reči “exanthema” što bi u prevodu značilo erupcija kože ili plikovi na koži. Savana varani se mogu naći u većem delu Afrike, južno od Sahare, a najviše ih ima u zapadnim i centralnim delovima kontinenta, kao i južno prema Zairu. Naseljavaju različita staništa, ali preferiraju savane. Mogu se videti i u kamenitim pustinjskim regijama, otvorenim šumama i šumarcima, a nema ih u prašumama, džunglama i peščanim pustinjama – priča nam Slobodan Cvetković, biolog-kustos palićkog ZOO vrta.

Prema njegovim rečima, savana varani imaju snažno građeno telo, sa relativno kratkim udovima i prstima adaptiranim za kopanje, dok su lobanja i vilica sa zubima adaptirani na ishranu plenom koji ima čvrstu ljusku. Oni su braonkasto-sive boje, a dužina tela im retko prelazi preko 100 cm. Duž leđne strane se nalaze redovi kružnih žutih tačaka, oivičenih tamnom bojom, dok im se na repu smenjuju braon i žućkasti prstenovi. Donji deo tela i unutrašnja strana udova su žućkaste boje. Imaju dug račvasti jezik poput zmija, koji je, zamislite, plave boje. Savana varani naoružani su snažnim kandžama koje začajno olakšavaju penjanje, trčanje i kopanje, i imaju sitne, ali oštre zube koji se menjaju na svakih 109 dana. U prirodi, ova vrsta varana u proseku živi od osam do 12 godina. U zatočeništvu to može biti i duže.

– Savana varani se hrane gotovo isključivo artropodama i mekušcima. Odraslim jedinkama je jedna vrsta stonoge glavni plen, dok su zrikavci glavna hrana jedinkama mlađim od dva meseca. Skakavci, škorpije i vodozemci čine najveći deo ishrane jedinki starosti od šest, sedam meseci. Odrasli varani takođe konzumiraju i velike količine puževa, poješće i leš manje životinje ukoliko naiđu na njega. Povremeno jedu i jaja kada na njih naiđu u divljini, posebno jaja drugih guštera, agama i ostalih varana. Za odrasle jedinke se smatra da mogu da se hrane čak i malim sisarima, pticama, zmijama, žabama i gušterima, mada se neki izvori informacija ne slažu sa tim, govoreći da o tome ne postoji dovoljno dokaza. Interesantna je činjenica da su odrasli varani pronašli način kako da se hrane čak i otrovnim stonogama. Naime, varan će trljati svojom bradom stonogu i do 15 minuta pre nego što je pojede, kako bi se svi otrovni ekskreti koje stonoga ispušta u samoodbrani kada je u opasnosti, ispustili iz tela – objašnjava nam naš sagovornik dok pokazuje veličanstvenog savana varana.

Međutim, nisu samo stonoge te koje mogu biti otrovne, sve vrsta varana u svojim ustima poseduju otrov koji je drugačiji od zmijskog. Naima, dok su kod zmija otrovnica otrovne kesica smeštene u gornju vilicu i šupljikave očnjake kroz koje ujednom toksini bivaju ubrizgani u telo žrtve, otrov guštera varana nalazi se u donjoj vilici, a u krvotok plena dospeva pljuvačkom, isključivo putem rane, ugrizom. Na scenu stupa i razlika u toksinima. Zmije otrovnice u svom arsenalu najčešće poseduju neuro, hemo i citotoksine koji, kako imena i navode, dovode do oštećenja nervnog i kardiovaskularnog sistema, kao i do oštećenja tkiva na ćelijskom nivou. Varani imaju drugačiju strategiju, njihovi otrovi najčešće se sastoje od moćnih antikoagulanata, što znači da na mestu ugriza dolazi do jakog krvarenja i nemogućnosti stvaranja krvnih ugrušaka koji bi pomogli kod zarastanja rane, pa žrtva najčešće onemoća i ugine od nedostatka krvi. Ovaj otrov, kao i gubitak krvi dodatno snižavaju i krvni pritisak plena. Telesni šok dodatno je pojačan i brojnim infekcijama koje nastupaju ubrzo posle ujeda, a koje su poslednica velikog broja bakterija koje varani imaju u svojoj pljuvački.

I komodo zmajevi i savana varani su otrovni, mada se otrov komodo zmajeva smatra jačim. Komodo zmajevi poseduju otrovne žlezde i isporučuju otrov kroz svoj ugriz, a iako njihova pljuvačka sadrži bakterije, upravo je otrov, a ne samo bakterije, glavni faktor njihovog uspeha u lovu. Otrov savana varana generalno se smatra manje jakim, iako će kod manjih životinja, do veličine mačke, on da izazove krvarenje, na ljude ipak neće imati toliki uticaj, pa ugriz varana neće imati fatalan ishod.

Ishrana savana varana zasniva se na vremenskim uslovima. Naime tokom kišne sezone, kada hrane ima u izobilju i kada je relativno lako doći do nje, varani jedu najviše. Kada naiđe sušna sezona, varani tada gladuju i žive na rezervama masti koje su nakupili tokom kišne sezone. Kišna sezona traje oko osam meseci i tada su savana varani sposobni da pojedu i desetinu svoje telesne težine u jednom danu. Varani su lovci iz zasede, a kada odaberu svoj plen sposobni su za trk iznenađujuće brzine, uprkos svojoj naizgled zdepastoj građi. Kada love ili beže od predatora, mogu dostići brzinu i do 48 kilometara na sat. Međutim, generalno se ne kreću brzo i provode značajnu količinu vremena sunčajući se i štedeći energiju.

– Reprodukcija savana varana se takođe zasniva na vremenskim uslovima. Najviše se pare tokom kišne sezone. Kada mužjak naiđe na ženku, prati je neumoljivo svuda, povremeno je ujedajući za vrat i grebući joj noge svojim kandžama, sve dok ženka ne pristane na parenje. Ženka sama iskopa gnezdo u koje položi 20 do 50 jaja. Neke ženke čak polažu jaja i u termitnjaku koji služi kao prirodni inkubator. Inkubacija jaja traje od pet do šest meseci, a mladi se iz jaja izležu uglavnom tokom marta. Mladi najbrže rastu tokom prva dva meseca života – kaže biolog-kustos palićkog ZOO vrta, Slobodan Cvetković.

Ova činjenica posebno je bitna, jer ženke varana nisu brižne majke koje se staraju o bebama. Tek izlegli savana varani potpuno su samostalni i od prvog dana brinu se sami o sebi, a ova karakteristika zajednička je za skoro sve reptile.

Savana varani su solitarne životinje, što znači da žive samostalno. Mužjaci varana su veoma teritorijalni i vrlo agresivno brane svoju teritoriju. Prema Slobodanovim rečima, kada se dva mužjaka sretnu u divljini, oni će prvo pokušati da zastraše jedan drugog. Ako ova “fora” “ne upali”, varani se upuštaju u borbu rvanjem i ujedanjem, dok su im tela isprepletena, pri čemu mogu da zadobiju teške povrede.

Ukoliko su saterani u ćošak, savana varani ispuštaju glasne siktajuće zvuke, dok mlate repom i postaju vrlo agresivni. Međutim, kada ih ovakvo ponašanje ne izbavi iz nevolje, znaju i da se prave mrtvi.

Kako smo dalje saznali od našeg sagovornika, savana varani su najaktivniji danju, a tokom najtoplijih delova dana nalaze brloge i rupe koje koriste kao sklonište. Jezik im služi kao čulni organ uz pomoć kojeg pronalaze plen i „osećaju okolinu“, pa ga često izbacuju dok se kreću kroz divljinu, to čine čak 20 do 40 puta na svaka dva minuta. Kada ujedu neku životinju, broj izbacivanja jezika se povećava na 160 puta na svaka dva minuta, što im pomaže da lakše prate svoj plen.

Iako brojni stručnjaci ne preporučuju varane kao kućne ljubimce, pre svega zato što ove životinje zahtevaju pažljivo usklađene uslove za život, od svih vrsta, upravo su savana varani najčešće birani kao kućni ljubimci, posebno u SAD-u i mogu se često naći u pet šopovima. Čak 48 odsto svih vrsta varana koje se biraju kao ljubimci, zapravo čine savana varani.

Uprkos tome što su česti ljubimci, uspešno razmnožavanje ove vrste varana u veštačkim uslovima je jako retko, a stopa smrtnosti ovih ljubimaca je veoma visoka. Slučaj da su varani od kućnih ljubimaca postali stanovnici ZOO vrta nije redak, a ovakvu sudbinu upravo dele i tri varana koja se nalaze u Zoološkom vrtu Palić.

– U našem vrtu trenutno se nalaze tri jedinke savana varana, u pitanju je jedan stariji par od oko 10 godina starosti, a tu je i mladi mužjak koji je star oko tri godine. Par se nalazi u zatvorenom prostoru smeštaja za vidre, koji se nalazi pored labudovog jezera, dok je mladi mužjak smešten u Ekocentru u posebnom terarijumu. Sva tri varana su u ZOO vrt Palić stigla 2023. godine kao zaplena od fizičkog lica koje ih je držalo kao ljubimce u svom privatnom domu, bez legalnih dokumenata. Tročlana porodica sada se može pogledati u našem ZOO vrtu, tokom cele godine – poručuje za kraj Slobodan Cvetković, biolog-kustos palićkog ZOO vrta.

Životna priča ovih snažnih i veličanstvenih životinja neobična je koliko i njihovo postojanje. Nekada su, zbog svojih atraktivnih šara savana varani bili lovljeni širom Afrike, a njihova koža korištena je za izradu brojnih kožnih proizvoda. Iako nisu ugrožena vrsta, varani se u nekim afričkim zemljama i dalje koriste u ishrani, kao i zbog prerade kože. Takođe, u velikom broju ovi gušteri se i dalje love i izvoze kao kućni ljubimac, što sveukupno može da doprinese nestajanju ove vrste iz prirode, ukoliko ne budemo bili pažljivi. Zato ne smemo da dozvolimo da od životinja koje su nekada slobodno i neustrašivo jurile kontinentima, za buduće generacije ostane samo priča i sećanje na velike guštere, “zmajeve modernog doba”, poput nekadašnje megalanije.

foto:/ZOO vrt Palić