U svetu životinja postoje stvorenja koja, iako kopnena, više vole vodu, mir i relaksaciju koju život pored reke ili jezera donosi. Kapibara – najveći glodar na svetu, živi deo legendi, priča i fascinacije Južne Amerike najbolji je predstavnik ovakvog stila življenja. Negde između močvara, reka i savana južnoameričkog kontinenta, kapibare su od davnina prisutne u lokalnim predanjima, slikama, mitovima, a danas su sve češće gostujući stanovnici zooloških vrtova po svetu. Kapibare su prvi put sistematski opisane u zapadnoj nauci kroz delo Karla Linea u 12. izdanju časopisa „Systema Naturae” iz 1766. godine. Pre toga, očigledno, lokalna stanovništva Južne Amerike imala su svoja imena, priče i odnos prema ovim životinjama, ali su one bila deo usmene tradicije. Zanimljiva je činjenica iz kolonijalnog perioda kada je katolička crkva u nekim južnoameričkim oblastima klasifikovala kapibaru kao vrstu ribe, uslovljeno njenim poluvodnim životom, što je omogućavalo ljudima da jedu meso kapibare u vreme posta, kada se meso kopnenih životinja inače zabranjuje. Ovo je pokazatelj adaptacije verskih normi lokalnom kontekstu i koliko je kapibara bila deo svakodnevice ljudi. U savremenom svetu, sa rastućom svesti o ekologiji, dobrobiti životinja i etici, kapibara je takođe pronašla svoje mesto. Najveći glodari planete poznati su i kao „najopuštenije životinje na svetu“. U zoološkim vrtovima Japana, posebno u „Izu Shaboten“ ZOO vrtu, kapibare su postale atrakcija, jer zimi uživaju u toplim termalnim kupkama. Fotografije i snimci ovih „kupki za kapibare“ obišli su ceo svet i učinile ih planetarno popularnim. Njihov miran temperament omogućava im da se slažu sa različitim vrstama, ptice često sede na njima, majmuni se igraju u njihovom krznu, a u zoološkim vrtovima viđene su u društvu pataka, pasa pa čak i mačaka. U Zoološkom vrtu Palić, prisutnost kapibare unela je novi ton – spokojan ritam života na travnatim obalama.

Da bismo razumeli kapibaru, njeno mesto u prirodi, njen biološki i kulturni značaj, razgovarali smo sa Jelenom Toljagić, muzejskim edukatorom i koordinatorom promotivnih aktivnosti ZOO vrta Palić, koja nam je pružila sveobuhvatan uvid u život i karakteristike ove neobične životinje.

– Kapibara (lat. Hydrochoerus hydrochaeris) ili vodeno prase je južno-američki glodar iz porodice morskih prasadi i najveći je glodar na svetu. One su zapravo poluvodeni sisari koji žive u svim šumama, u blizini vodenih površina, vole da se kupaju u jezerima, rekama, močvarama i barama, u poplavljenim savanama i duž reka u tropskim prašumama. Njihovo stanište jesu južnoameričke države, njih ima u Argentini, Venecueli, Kolumbiji, Paragvaju, Peruu, Brazilu, Ekvatoru, Boliviji, Gvajani, Francuskoj Vajani i Urugvaju. S obzirom na ovako široku rasprostranost, ne smatraju se ugrožnenom vrstom i njen status na IUCN listi je najmanje ugrožena vrsta – objašnjava edukatorka Zoološkog vrta Palić dok nas vodi ka ispustu u kojem se nalazi junakinja naše priče, najnoviji stanovnik vrta.

Opis spoljašnjeg izgleda kapibare otkriva dramatiku u prostim, naizgled jednostavnim detaljima koji kapibari daju umiljat i prepoznatljiv izled.

– Kapibara ima kratku glavu i veliko telo prekriveno gustom dlakom čija se boja menja od crveno braon boje na leđima, do žuto braon koja je na stomaku ove životinje. Može dostići dužinu do 130 centimetara i teške su od 35 do 66 kilograna, pri čemu su ženke uvek veće od mužijaka. Kapibare imaju blago ukrštene noge, veoma kratak rep, zadnje noge su im duže od prednjih i razlikuje se čak i broj prstiju, pa na zadnjima imaju po tri prsta, a na prednjim po 4. Njihove njuške su tupe, a oči i uši su na vrhu glave” – priča naša sagovornica.

Kada je u pitanju ishrana, ove životinje ne mogu se baš svrstati u gurmane i sladokusce, više im odgovara epitet životinje koja se “zdravo hrani” i zna šta želi da jede.

– Kapibara je biljojed, glodar i sisar, hrani se pretežno travom i vodenim biljkama, voćem i korom drveta, one su dosta izbirljive životinje i u prirodi uvek će da izaberu lišće određenih biljaka kojima će se hraniti, uprkos svim ostalim biljnim vrstama koje se nalaze u njenom staništu. Tokom kišne sezone više će se hraniti travom, a kada nastupe suše mogu da se hrane i trskom. Kapibare su ‘autokoprofagi’, što znači da jedu supstveni izmet koji za njih predstavlja izbor bakterijske crevne flore koji one dodatno ponovo ubacuju u svoje telo i to im pomaže u varenju celuloze, odnosno trave koja je njihova klasična ishrana. Što se tiče njihovih zuba kao i kod svih glodara, prednji zubi kapibare neprestalno rastu zato što se troše prilikom konzumiranja trave, a pored toga i zubi koji se nalaze u obrazima takođe imaju stalni rast – objašnjava dalje Jelena Toljagić.

“Odlazak kod zubara”, tačnije regulisanje dužine zuba kapibare ostvaruju tako što žvaću travu i koru drveća kako bi ih prirodno trošile. Ako nemaju dovoljno grube hrane, zubi im mogu postati predugi i otežati im ishranu. Najaktivnije su u sumrak i tada se najčešće daju u potragu za gozbom, ali ćemo ih i tokom celoga dana videti kako nešto brste i žvaću. Kada su u pitanju “zubi onih koji bi da smažu kapibaru”, prirodni predatori koji najčešće love ove šarmantne životinje jesu jaguari, krokodili, anakonde i naravno, čovek. Zbog toga, u slučaju opasnosti, kapibare će spas tražiti u begu ka najbližoj vodi, a treba napomenuti i da, kao vešti plivači, mogu da plivaju i satima, ali i da rone i ostanu pod vodom čak i do pet minuta. U trenucima opasnosti, oči, uši i nos ostaju tik iznad nivoa vide, kako bi mogle da prate okolinu, a gotovo celo telo ostaje uronjeno.

Životni vek u prirodi im je od šest do 10 godina, dok je u ZOO vrtovima nešto više, oko 12 godina. U mnogim zemljama Južne Amerike kapibare se i danas love zbog mesa. Njihovo meso je cenjeno kao izvor proteina, posebno u oblastima gde je pristup drugim vrstama mesa ograničen. Koža kapibare koristi se za izradu predmeta – obuće, novčanika, prsluka, jer je izdržljiva i ima prepoznatljivu teksturu. Postoji i konkretna upotreba masti ili masnog sloja koji prekriva dlaku u parfemskoj industriji, mada je to manje zastupljeno i manje poznato.

U nekim regionima, kapibare su percipirane kao štetočine, jer pasu travu koja bi mogla biti korišćena za ishranu stoke, a takođe ne prezaju ni da zađu u biljne useve, pa se javljaju sukobi sa farmerima. To je često razlog zbog kog se ljudi bave lovom ili čak kontrolom populacije kapibara.

Na sreću, ove životinje, baš kao i svi glodari, imaju odličan sistem reprodukcije. To nisu solitarne životinje, društveni odnosi i struktura grupe su od suštinskog značaja. Iako u svakoj grupi postoji dominantni mužjak, kapibare generalno žive u veoma složenim, ali harmoničnim društvima. Glasaju bukvalno različitim zvukovima – zvižducima, lavežom nalik na pseći, cviljenjem i mukom, da bi koordinisale kretanje grupe i upozoravale na opasnost.

– Kapibare su poligamne životinje, njihovu grupu čini jedan dominantan mužijak, ima nekoliko ženki sa svojim mladima, a mogu da se nađu i drugi mužijaci koji će tek kasnije, za par godina dobiti svoju dominatnost. Grupu ponekad može da čini i do 100 jedinki. Parenje se dešava u vodi, a gravidnost traje od 120 do 150 dana, ženka rađa najviše sedam mladunaca kojima će da brine tri meseca, toliko traje roditeljska briga. Sa 12 do 18 meseci kapibare postaju polno zrele, i tada mogu ostati u grupi ili se odvajati i formirati potpuno nove grupe – objašnjava edukatorka Zoološkog vrta Palić.

Iako kapibare nisu na listi ugroženih vrsta globalno, lokalno prekomerno lovljene populacije mogu biti u opasnosti. Zbog toga u nekim državama postoje regulative koje kontrolišu kako lov može da se sprovodi. Ljude privlače njihove društvene navike, miran temperament i simpatičan izgled zbog čega postoje i slučajevi da su kapibare kućni ljubimci. Međutim, postoje snažni argumenti da držanje kapibare kod kuće često ne zadovoljava njihove potrebe — posebno potrebu za vodom, za velikim prostorom, za društvom jer žive u grupama, i za specifičnom ishranom. Mnogi stručnjaci smatraju da kapibare nisu životinje koje bi trebalo držati u standardnim domaćim uslovima. Nedostatak društvene interakcije, nedovoljno prostora i pristupa vodi, može dovesti do stresa, bolesti i lošeg fizičkog stanja.

U palićkom ZOO vrtu, kapibara nije samo „vrsta sa svetske životinjske karte”, već biće sa imenom, istorijom i društvom.

– Što se tiče kapibare koja se nalazi u Zoološkom vrtu Palić ona je od nedavno naš stanovnik. U Zoo vrt Palić je pristigla 29. jula iz Zoo vrta Njiređhaz u Mađarskoj. Ova ženka rođena je 10. aprila 2016. godine u Holandiji, u gradu Rhenen, a iste godine predata je mađarskom zoološkom vrtu gde je provela devet godina. Palićka kapibara svoje vreme provodi sa tapirom Ištvanom, jer se od samog dolaska u vrt nalazi u velikom ispustu u kojem je tapir do sada bio sam. Posetioci vrta mogu da je vide sa redovne, betonske staze koja vodi ka bizonima, ili sa pasarele. Uglavnom je uvek u prisustvu tapira sa kojim se lepo slaže. Često može da se primetiti uz vodenu površinu koja se nalazi u ispustu, kako odmara pored obale ili na ostrvcetu gde u hladovini jede travu i trsku – priča nam Jelena Toljagić, dok pokazuje ka životinji koja u travi bezbrižno uživa u toplom, letnjem suncu.

Kapibara se pojavljuje u raznim kulturama Južne Amerike, u mitovima, usmenoj tradiciji i u svakodnevnom životu, a Jelena nam objašnjava da reč “kapibara”, prevedeno sa gvajanskog jezika znači „vlasnik trava”.

Latinski nazivi ukazuju na blisku vezu sa vodom i životinjom kao vrstom koja je dobro prilagođena i kopnu i vodi. U folkloru se često pojavljuju priče o tome kako kapibare žive mirnim životom, ali i kako u društvu pokazuju složene međusobne odnose, to su životinje koje su savršeno uklopljene u svoje ekosisteme. Zoološki vrtovi, poput palićkog, igraju važnu ulogu u edukaciji, jer pokušavaju da približe ljudima kapibaru ne samo kao egzotičnu novinu, već kao sećanje na veći prirodni sistem, na ravnotežu između kopna i vode, vegetacije i životinjskih potreba.

Kapibara, „vlasnica trava” ili „vodena svinja”, više je od zanimljive egzotike. Njena biologija, društveni život, interakcija sa vodom i ponašanje u situacijama opasnosti pokazuju koliko je složena i prilagodljiva životinja. U ZOO vrtu na Paliću njen dolazak je značajan, ona donosi mogućnost da posetioci vide kako živi stvorenje koje je u suštini deo velikog, biodiverzitetskog mozaika.

U turističkim destinacijama u Južnoj Americi, posetioci ponekad traže iskustva u divljini ili u rezervatima i zoološkim vrtovima da vide kapibare. To može biti izvor prihoda lokalnim zajednicama, ali i potencijalno stres za životinje, ako se ne upravlja pažljivo. Pitanje divljih populacija koje gube staništa ili bivaju fragmentisana usled seče šuma, urbanizacije ili poljoprivredne ekspanzije govore nam koliko čovek uspešno koegzistira sa kapibarama. Ljudi koji žele da budu u kontaktu sa kapibarama, bilo kao posetioci ZOO vrtova ili kao vlasnici egzotičnih životinja, treba da razumeju njihove prirodne potrebe, a ne samo njihov atraktivni izgled.

Kapibara nas uči da i u mirnom životu postoje potrebe za slobodom, za socijalnim kontaktom, vodom, mestom za odmor i mestom za skrivanje. U našem ZOO vrtu, pored drugara, tapira Ištvana, u hladovini među travom i trskom kapibara je pronašla svoj dom, a taj dom podseća nas da čovek planetu deli sa prirodom i da nikada nije sam.

foto:/Zoo vrt Palić