U svetovima drevnih pripovedanja starosedelačkih naroda Australije, valabiji nisu samo obični sisari, oni su postojali kao duhovna bića, kao simboli povezanosti sa zemljom, vodom i zakonom. U pričama o stvaranju, koje su prenete usmenim putem kroz generacije, valabiji se pojavljuju kao totemi, vodiči, zaštitnici zakona zajednice i strukture društva. U modernoj nauci oni su vredni članovi porodice velikih makropoda, torbari poznatiji i kao manji rođaci kengura. Gledajući ih u zoološkim vrtovima, poput Zoološkog vrta Palić, možemo da osetimo dublju slojevitost njihove priče. U verovanjima autohtonih Australijanaca valabiji zauzimaju mesto koje nadilazi puko prirodno posmatranje divlje životinje. Priče kažu da su „čuvari zakona“, da simbolišu pravilnost i usmerenost, a istovremeno prilagodljivost i povezanost s energijama zemlje i vatre. Jedna od legendi govori o o valabijima kao tvorcima koji su, prelazeći zemlju, oblikovali izvore vode, obale i Urulu, masivni kameni monolit od crvenog peščara u centralnoj Australiji, poznat i kao “Ajers Rok”, odnosno svetu stenu za aboridžinske narode i jedan od najprepoznatljivijih nacionalnih simbola zemlje “tamo dole” južno od ekvatora. Prema drugom predanju, stenoviti valabiji koji žive u stepama posredovali su između sveta ljudi i sveta predaka, a ova legenda nastala je inspirisana izduženim nogama ovog zanimljivog torbara. Sve te mitološke niti jasno ukazuju na jednu stvar, valabiji se ne doživljavaju samo kao životinja za posmatranje, već kao simbol, most između sveta vidljivog i nevidljivog, i za lokalne zajednice imaju ogromnu vrednost kao predak-životinja, totem, i spiritualna figura.

Valabiji pripadaju istoj porodici makropoda, baš kao i kenguri, što u direktnom prevodu znači „velika stopala“. Ipak, valabije odlikuju manja veličina, ali veća raznolikost u odnosu na kengure. Postoji više od 30 vrsta valabija, od sitnih šumskih vrsta težine svega nekoliko kilograma, do većih koji mogu dostići visinu odraslog kengura.

– Valabiji, (lat. “Notamacropus”) što u doslovnom prevodu znači prugasti kenguri su torbari srednje veličine koji prirodno žive u Australiji i Novoj Gvineji. Njih karakterišu crni nos i šape, zatim bela šara na gornjoj usni, smeđe-sivkasto krzno sa crvenkastim preko ramena i vrata. To su životinje koje mogu biti teške od 14 do 19 kg i dostižu visinu 90 cm. Mužjaci su veći od ženki. Njihovo krzno je veoma mekano i nežno i to je jedan od razloga zbog čega se valabi love, a drugi je zbog mesa. Bez obzira što se nalaze na listi životinja koje se love zbog krzna i mesa, to su životinje koje imaju najmanje rizik po IUCN-ovoj listi tako da nisu ugrožene – ističe nam Jelena Toljagić, muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti Zoološkog vrta Palić.

Ovaj opis lepo spaja naučni okvir sa pažnjom na estetskim karakteristikama, a naučna literatura isto potvrđuje – valabiji su mali do srednje veliki makropodi, a termin „wallaby“ koristi se neformalno za sve makropode koji su manji od kengura.

– Valabiji su biljojedi čija se ishrana sastoji od širokog spektra trava, povrća, lišća, svega lisnatog. S obzirom da su neka njihova staništa već urbanizovana, oni se sada već hrane i u ruralnim i u urbanim područjima. Naravno da i oni imaju životinje koje su pretnja njihovom opstanku, kao što su divlji psi i lisice i divlje mačke. Što se tiče načina života, valabiji nastanjuju šume eukaliptusa gde može da se nalazi i grmlje, to mogu biti i otvorena prostranstva, mogu da budu u visokim obalskim pustarama, oni uglavnom vode samački način života ili se mogu skupljati u grupe kada se hrane. Skrovišta uvek imaju dovoljno tako da nemaju potrebu da se skupljaju u veće grupe. To su životinje koje su uglavnom najaktivnije noću, dok dan dosta provode odmarajući – dodaje Toljagić.

Zapravo, naučne studije pokazuju da mnoge vrste valabija preferiraju staništa sa gustim rastinjem ili stenovitom osnovom, što im omogućava skrovište i hvat za skok. U urbanizovanim i prigradskim zonama, oni sve češće bivaju viđeni kako izlaze u sumrak i prelaze na hranjenje u blizini zelenih površina ili travnjaka, što ujedno demonstrira njihovu prilagodljivost.

Kada govorimo o ishrani valabija treba napomenuti da ove životinje imaju izduženu facijalnu strukturu i velike, ravne zube prilagođene sitnjenju trava i čvrstih delova biljaka, poput kora nekih drveća. Baš kao i kod krupnijih rođaka, kengura, njihovo telo projektovano je da štedi energiju. Elastične tetive u nogama im omogućavaju da skaču i prelaze veće udaljenosti sa relativno malo potrošnje energije.

Kao što sagovornica naglašava, urbanizacija je izmenila njihov način, a prisustvo valabija u urbanim sredinama donelo je i određene rizike, veliki broj saobraćajnica kao i psi lutalice dodatno ugrožavaju ove torbare kada se nađu u gradskim sredinama. Pa ipak, valabiji su uspešni u svojoj reprodukciji, a veliki deo zasluga pripada i činjenici da mladunčad ovih životinja dobar deo svog detinjstva provode u majčinoj torbi koja pruža sigurnost.

– Razmnožavanje može da se dešava u toku cele godine, uglavnom u periodu kasnog leta što u Australiji označava period od februara do aprila. Polni ciklus kod ženki traje otprilike 33 dana, dok sama trudnoća traje oko mesec dana. Ženka izvodi jedno mladunče koje se nakon rođenja, držeći se za njenu dlaku, polako penje do torbe u kojoj ostaje 280 dana. Ženke mladunaca ostaju sa svojom majkama, čak i do kraja svog života, dok mužjaci napuštaju svoju teritoriju sa dve godine. Ako gledamo u veštačkim uslovima, dakle u zoološkim vrtovima, ženke polno sazrevaju nakon 14, a mužjaci nakon 19 meseci – objašnjava Toljagić.

Naravno, ove brojke mogu da variraju između vrsta, ali opšti obrazac je tipičan za sve makropode – rođeno maleno mladunče koje starosedeoci Australije nazivaju još i „džoi“, nakon rođenja nastavlja svoj razvoj u majčinoj torbi. Društvene strukture takođe variraju pa su neke vrste uglavnom usamljene, dok druge najčešće pri hranjenju formiraju grupe koje se nazivaju „mob“. Valabi se takođe udružuju i prilikom sezone parenja kada ispoljavaju veoma interesantne rituale pri udvaranju. Ceo proces započinje tako što ženka liže mužjaku vrat, nakon čega mužjak trlja svoj obraz o obraz ženke. Ukoliko dođe do simpatisanja, oba primerka vode „kratku raspravu“ tako što se kratko tuku rukama, stojeći uspravno kao kada se mužjaci bore među sobom. Tek nakon ove rasprave, konačno sledi i parenje. Nakon parenja, valabi najčešće ostaju zajedno još dan ili dva, nakon čega se potpuno rastaju. Interesantno je i to da valabiji ponekad usvajaju mlado drugih roditelja ukoliko ženka nije spremna da se stara o mladunčetu, ili je stradala iz nekog razloga. Kada su uzbuđeni, nervozni ili im je samo vrućina, oni ližu svoje šape i podlaktice ne bi li se rashladili.

Valabi su poznati po tome što imaju velike i snažne repove. Repovi valabija nisu hvatajući, ali su ipak korisni, životinje ih koriste za ravnotežu pri kretanju, odnosno pri trčanju, kako bi se spasili od potera australijskih divljih pasa koji su šire poznati po imenu „dingo“. Rep ponekad dobro dođe i u trenucima odmora, tada ga spuštaju na zemlju i oslanjaju se na njega dok su u sedećem položaju. Iako su mali, valabiji mogu da skaču neverovatno daleko, i do tri metra u jednom skoku! Njihove zadnje noge funkcionišu poput opruga, a zahvaljujući repu koji daje ravnotežu, oni mogu da se kreću po kamenitom, šumskom ili pustinjskom terenu gotovo bez napora. Zanimljivo je da neke vrste valabija, poput stenovitih i šumskih, imaju torbicu koja se otvara unazad. Ovo prilagođavanje posledica je evolucije i sprečava da se torbica napuni peskom ili lišćem dok životinja skače po tlu. Od svih vrsta možda su najneobičniji drvoliki valabiji (Dendrolagus), koji žive u prašumama Nove Gvineje i severne Australije. Za razliku od svojih kopnenih rođaka, oni su izvrsni penjači, pa se kreću granama drveća pomoću snažnih prednjih nogu. Neki su čak i dobri plivači, što ih čini jedinstvenim među torbarima. U kamenitim predelima vladaju stenoviti valabi (Petrogale), koji živi po bregovitim predelima. Poseduju izuzetnu sposobnost da skaču po oštrim liticama i strmim stenama zahvaljujući elastičnim šapama i masivnom repu. Njegove kolonije često se mogu videti u planinskim predelima Australije, gde se vešto skrivaju od predatora.

– Postoje još neke, bitne karakteristike. Valabiji su dosta mali po veličini, međutim postoje neke vrste koje mogu da narastu i do dva metra. Karakteristika ovih životinja je što imaju izuzetno jake noge i dugačak rep i u proseku žive oko 15 godina – kaže nam edukatorka Zoološkog vrta Palić.

Iako populacije valabija u Australiji nisu ugrožene, u cilju očuvanja raznolikosti, pojedine vrste su prethodnih nekoliko decenija nastanjivane i u druge delove sveta.

Ostrvo Kavau na Novom Zelandu je dom velikog broja tamara, parma, močvarnih i valabija sa četkastim repom, koji su uvezeni oko 1870. godine. Oblast jezera Taravera na Novom Zelandu ima veliku populaciju tamar valabija, a okrug Južni Kanterberi na Novom Zelandu naseljen je populacijom valabija crvenog vrata. Havaji imaju malu, neautohtonu populaciju valabija u gornjim delovima doline Kalihi na ostrvu Oahu, koja je nastala kao posledica bekstva valabija iz zoološkog vrta 1916. godine. U oblasti Pik Distrikt u Engleskoj, populacija je osnovana oko 1940. godine, takođe od strane pet begunaca iz lokalnog zoološkog vrta i sada iznosi oko 60 jedinki. Ostrvo Inčkonan u jezeru Loh Lomond u Škotskoj ima oko 28 crvenošijih valabija koje je uvela dama Kolhun dvadesetih godina prošlog veka, a njihova populacija stavljena je pod nadzor radi zaštite domaćeg tetreba. U Francuskoj, u južnom delu šume Rambuje, oko 50 km zapadno od Pariza, živi divlja grupa od oko 30 valabija. Ova populacija je prisutna od 1970-ih godina, kada je, verovali ili ne, nekoliko jedinki takođe pobeglo iz zoološkog parka Emanse, nakon oluje.

Valabi se u palićkom ZOO vrtu nije našao nošen olujom, niti je stanovnik našeg grada postao nakon bežanja iz nekog drugog vrta. Palićki valabi je ove jeseni pristigao u naš vrt dolaskom iz prestonice Srbije.

– Naš vrt postao je bogatiji za jednog mužjaka Benetonovog valabija. On je rođen u avgustu 2020. godine, a u Zoološki vrt Palić pristigao je nedavno, u septembru. Pošto je relativno nov stanovnik vrta, na nama i posetiocima je da ga tek upoznamo i otkrijemo čari njegove ličnosti. Za sada živi i plaća kiriju kod svog rođaka, sivog kengura, u objektu pored fokinog bazena, gde ga možemo tokom celog dana i videti – poručuje Jelena Toljagić.

Stoga, za junaka naše priče možemo zapravo da kažemo da je reč o „priča sa lica mesta“, gde svaki posetilac Zoološkog vrta Palić može da upozna kako ova životinja izgleda, gde boravi, kako se prilagođava i kakav joj je karakter.

Valabiji, iako generalno spadaju među vrste koje nisu trenutno u vrhu IUCN liste ugroženosti, ipak se suočavaju sa nizom izazova. Fragmentacija staništa usled deforestacije i urbanizacije, predatori kao što su divlji psi, lisice i domaće mačke, saobraćajne nesreće i ljudski sukobi utiču na broj populacije valabija u svetu. U brojnim zoološkim vrtovima i rezervatima oni imaju šansu da budu „ambasadori“ svog sveta, Australije, i da na pravi način pokažu važnost ravnoteže između prirode i čoveka. Iako nemaju visinu i snagu kengura, svojom gracioznošću, inteligencijom i prilagodljivošću zaslužuju da budu prepoznati kao jedan od najfascinantnijih simbola Australije. Valabiji nisu samo simpatični skakači iz australijskih šuma i grmlja, oni su priča o povezanosti sa zemljom, o kulturi, o prilagođavanju i o vrednostima koje nadilaze decibelski šum našeg urbanog sveta. Njihov miran šušanj po travi u sumrak, sposobnost da mirno prežive i u grmlju i pored ljudske naseljenosti, uče nas lekcijama o suživotu. U njihovim tihim noćnim skokovima krije se ritam kontinenta koji već milenijumima čuva tajne prirode.

foto:/ZOO vrt Palić