Na krajnjem severu planete, tamo gde se horizont gubi u belini, a tišina ima sopstvenu težinu, postoji jedno biće koje nikada nije bilo samo još jedna životinja. U pričama koje su starije od pisanih reči, urezane u pamćenje vetra i snega, beli medved nije samo gospodar leda, on je čuvar granice između svetova, onaj koji hoda između ljudskog i božanskog, između onoga što razumemo i onoga čega se, gotovo instinktivno, plašimo. Za Inuite, ali i druge narode Arktika poput Inuvialuita, beli medved nosi ime koje u sebi sadrži i poštovanje i strah – Nanook. To nije ime koje se izgovara olako, jer u sebi nosi ideju da posmatrate biće koje vas razume bolje nego što vi razumete njega. U njihovim predanjima, beli medved nikada nije bio samo predator, on je bio rival, učitelj, ponekad i sudija. U svetu gde preživljavanje zavisi od svakog pokreta, od svakog daha, Inuiti su vekovima posmatrali ovog moćnog lovca i u njemu prepoznali nešto poznato. Hodao je na zadnjim nogama, sedeo uspravno, koristio šape sa gotovo ljudskom preciznošću, brinuo o svojim mladuncima sa nežnošću koja ne pripada zverima kakve poznaje ostatak sveta. Zbog toga su Inuiti verovali da su medvedi, zapravo, ljudi pod maskom, bića koja mogu skinuti svoju kožu i, negde u tišini svojih igloa, otkriti lice nalik našem. U tom tankom prostoru između stvarnosti i mita nastajale su priče koje su oblikovale čitavu kulturu. Jedna od njih govori o starici koja pronalazi mladunče belog medveda, Kunika, i odgaja ga kao sopstveno dete. On postaje njen zaštitnik, lovac koji joj obezbeđuje opstanak u svetu gde slabost nema svoje mesto. Nažalost, ljubomora i strah drugih ljudi razaraju tu vezu, primoravajući ga da se vrati divljini. U toj priči, kao i u mnogim drugim, ne postoji jasna granica između čoveka i životinje, postoji samo krhka ravnoteža poverenja. U drugim legendama, beli medvedi odlaze još dalje. Jedan od njih, kaže predanje, izbegao je lovce tako što se popeo na noćno nebo, gde ga i danas gone tri zvezde Orionovog pojasa, večni lovci u beskrajnoj potrazi. Tako je medved postao deo kosmosa, ne samo zemlje. Ali možda najznačajnija uloga koju Nanook ima jeste uloga sudije. U inuitskoj mitologiji, on odlučuje o sudbini lovaca. Nije presudna samo veština, već odnos prema životinji. Lovac koji pokaže poštovanje, koji pravilno tretira žrtvu, prinosi darove i poštuje rituale dobija blagoslov. U suprotnom, dolazi kazna – bolest, nesreća, gubitak. Ovakvo verovanje nije bilo samo mit, bio je to sistem vrednosti, način da se preživi u svetu gde je svaka greška mogla biti poslednja.

Između mita i stvarnosti, beli medved je vekovima bio i osnov opstanka. Njegovo krzno grejalo je tela, njegova mast hranila porodice, njegove kosti postajale su alati. U tom odnosu nije bilo romantike, već samo međusobnog priznanja moći. Upravo zato, u inuitskoj umetnosti, beli medved zauzima posebno mesto.

U skulpturama od meke stene steatite, sapun-kamena, često se prikazuje u pokretu, u nečemu što liči na ples, u trenutku transformacije iz medveda u čoveka, ili u društvu šamana koji prelaze iz jednog oblika u drugi. Te figure nisu samo umetnost, one su vizuelni zapisi verovanja, pokušaj da se uhvati ono što se ne može lako objasniti. U grenlandskoj mitologiji pojavljuju se i bića poput “Alak”, polu-žene, polu-medveda, ili Napasilata, duhovnog medveda plavog krzna, čime se dodatno brišu granice između sveta ljudi i sveta prirode. Sve to ukazuje na jednu duboku istinu – za ove narode, priroda nikada nije bila “drugačija”, ona je bila produžetak ljudskog iskustva.

Sa dolaskom modernog doba, slika belog medveda počinje da se menja. Početkom 20. veka, posebno nakon 1909. godine i osvajanja Severnog pola, on postaje simbol istraživanja, hrabrosti i ljudske dominacije nad prirodom. Kasnije, kroz marketing i popularnu kulturu, dobija gotovo pitomu dimenziju, a najpoznatiji primer svakako je beli medved iz reklama kompanije Coca-Cola, koji simbolizuje čistoću, porodicu i toplinu, paradoksalno smeštenu u ledenom svetu. Istovremeno, pojavljuju se i u književnosti, poput dela “Njegova mračna tkanja” Filipa Pulmana, gde beli medvedi ponovo postaju kompleksna bića, ratnici sa sopstvenim društvima i pravilima. Film “Nanuk sa severa” iz 1922. godine doneo je prvi pogled na života na Arktiku, iako kroz prizmu koja je često romantizovala realnost. Danas, beli medved nosi možda najteži simbol od svih – simbol nestajanja.

Naučno poznat kao Ursus maritimus, beli medved je najveći kopneni mesožder na planeti, ali ga nauka svrstava i među morske sisare, jer njegov život zavisi od okeana i leda. Njegovo krzno nije zaista belo, ono je prozirno, prilagođeno da prelama svetlost, dok je koža ispod potpuno crna, savršeno dizajnirana da upija toplotu. Njegove šape, široke i do 30 centimetara, omogućavaju mu da se kreće po tankom ledu i da pliva kilometrima bez predaha. Njegov njuh gotovo je savršen, jer može da oseti plen na udaljenosti većoj od kilometra, pa čak i mirise koji dolaze sa desetina kilometara udaljenosti. On je vrhunski lovac, sposoban da satima nepomično čeka pored pukotine u ledu, strpljivo, gotovo meditativno, sve dok se foka ne pojavi.

O tim karakteristikama govori i Jelena Toljagić, muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti Zoološkog vrta Palić.

– Beli ili polarni medved, najveći je kopneni mesožder na svetu i vrhunski predator svog okruženja. Njegova veličina može dostići i do 1000 kilograma kod mužjaka, dok ženke budu upola manje. To znači da mužjaci belih medveda mogu da budu dva puta teži nego na primer sibirski tigar, a kada se usprave na zadnje noge, mogu biti visoki i preko tri metra, što bi recimo mogla biti visina jednog azijskog slona. Beli medved ima specifične fizičke karakteristike – male uši, kratak rep i izduženo telo, koje mu omogućava efikasno plivanje. Krzno mu je gusto i krem bele boje, dok je koža crna, što omogućava apsorpciju toplote. Njegova dlaka može biti dužine i do 15 cm. Danas se ova vrsta nalazi na IUCN listi ugroženosti sa statusom ranjive vrste, a osnovni razlog opadanja populacije jeste globalno zagrevanje – objašnjava naša sagovornica.

​Beli medvedi su odlični plivači, u čemu im pomažu prednje šape koje imaju opnu kao dodatnu kožu između prstiju. ​Mogu se udaljiti od kopna i do stotinak kilometara, a imaju sloj sala debljine do 20 cm, koji im služi kao mehanizam za plivanje i izolacija od hladnoće.

​Prema Jeleninim rečima, beli medved je najkrvoločniji predstavnik iz porodice medveda i najveća je kopnena grabljivica, životinja koja bi čak i čoveka mogla da posmatra kao plen. Pretežno se hrani fokama, ali se na njegovom meniju mogu naći i mnogo krupnije životinje poput irvasa, pa čak i mladunčad kitova. Beli medved prvo pojede kožu i masnoću svog plena, a tek kasnije meso. ​Stomak belog medveda može biti težak kao jedna petina ukupne mase njegovog tela. ​Potrebna su mu najmanje dva kilograma mesa dnevno da bi preživeo, dok foka od 60 kg može da mu služi kao hrana osam dana. U surovim uslovima gde bi mnogi drugi predatori poklekli, beli medved razvio je posebnu tehniku lova na foke. On nepomično čeka pored pukotine u ledu da foka izroni, a zatim je čeljustima hvata za glavu ili prednji deo tela i izvlači na površinu. U toku leta, kada foke izlaze iz vode, medved juri za njima. Pošto se foke teško kreću na kopnu, medved je tu veoma uspešan lovac. Tokom proleća, medved takođe može da otkrije jazbinu sa mladuncima foke ispod leda. Da bi probio led, podiže se na zadnje noge i snažno udara prednjim šapama po ledu više puta. ​Beg u vodu takođe ne pruža utočište, jer su, kao što smo i rekli, polarni medvedi odlični plivači i ronioci. Ukoliko medved ne pojede sav svoj plen, ostatke ostavlja drugim medvedima, polarnim lisicama ili galebovima.

U svetu belog medveda, gde svaki dan nosi neizvesnost, a svaka sezona može biti presudna, život ne počinje snagom, već krhkošću.

Mladunci, rođeni u tami ledenih jazbina, dolaze na svet gotovo bespomoćni, slepi i gluvi, sa tek nagoveštajem krzna koje više liči na tanku nit nego na zaštitu od sveta koji ih čeka. Teški svega pola kilograma, oni su, na prvi pogled, daleko od slike moćnog predatora koji će jednog dana kročiti po ledu kao njegov gospodar. Ali upravo u toj tišini jazbine, duboko zaklonjene od vetrova Arktika, odvija se jedna od najnežnijih, ali i najvažnijih priča prirode.

– Ženka belog medveda, koja je prethodne mesece provela u potrazi za hranom, povlači se u svoju jazbinu krajem jeseni, najčešće u novembru ili decembru. Jazbina predstavlja sklonište, prostor gde će naredni meseci odlučiti sudbinu novih generacija. Trudnoća traje oko osam meseci, ali ono što ovu vrstu čini posebnom jeste način na koji priroda tempira svaki korak, oplodnja se dešava ranije tokom godine, ali se razvoj embriona odlaže dok uslovi ne postanu povoljni. Kada mladunci dođu na svet, sve zavisi od majke. Njeno mleko, izuzetno bogato i hranljivo, omogućava im da neverovatnom brzinom napreduju, već nakon dva meseca mogu dostići težinu od 15 kilograma, dok sa osam meseci prelaze i 45 kilograma. Tokom tog perioda, mladunci moraju da nauče sve što će im biti potrebno za život, kako da prate majku, kako da prepoznaju opasnost, kako da prežive – objašnjava Toljagić.

Prema njenim rečima, majka ostaje sa mladuncima i do dve i po godine, vodeći ih kroz svet koji ne prašta greške. Uči ih strpljenju lova, tišini čekanja, ali i nevidljivim pravilima prostora koji dele sa drugim predatorima. Njena uloga nije samo da ih nahrani, već da ih oblikuje, da od bespomoćnih belih loptica stvori bića koja će jednog dana sama kročiti u beskraj leda. Ovaj ciklus nije čest. Ženka se pari samo jednom u tri godine, a njena plodnost traje svega nekoliko dana. U tom kratkom prozoru odlučuje se sudbina naredne generacije. Ako tada ne dođe do uspešnog parenja, ciklus se odlaže, a u svetu koji se ubrzano menja, svaki izgubljeni trenutak ima svoju cenu.

Jelenine reči vraćaju nas iz sveta mita u realnost koja je jednako surova, danas na drugačiji način, jer dok su nekada bili gospodari leda, danas su sve češće – izbeglice.

Kako se Arktik zagreva brže nego bilo koji drugi deo planete, led koji je vekovima bio njihova lovačka platforma nestaje. Bez njega, beli medved gubi ne samo teren za lov, već i osnovu svog postojanja. Glad ih tera ka ljudskim naseljima, gde pronalaze hranu na deponijama, u kontejnerima, među otpadom. U mestima poput Čerčila u Rusiji, susreti ljudi i medveda više nisu retkost, već svakodnevica. Medvedi ulaze u dvorišta, hodnike zgrada, čak i kuhinje, vođeni mirisom hrane. Ljudi, sa druge strane, žive u stalnom oprezu, oslanjajući se na posebne kontejnere, sigurnosne mere, pa čak i takozvane “medveđe zatvore”, gde se problematične jedinke privremeno zadržavaju pre nego što budu vraćene u divljinu.

Priča o belim medvedima u Zoološkom vrtu Palić, jedan je od najvažnijih segmenata postojanja ove ustanove. Na Paliću, istorija belih medveda ne počinje samo dolaskom životinja, već i jednim gotovo filmskim zapletom. Kada je prvi par stigao iz Beča, u zamenu za 80 pari golubova, voz koji ih je prevozio nestao je na tri dana, kao da je i sam želeo da oseti deo neizvesnosti koju nosi život na severu. Medvedi su potom pronađeni na železničkoj stanici u Ljutovu, iscrpljeni ali živi, kao da su već tada nosili u sebi sposobnost da izdrže ono što bi druge slomilo. Kasnije generacije nastavile su ovu priču, a jedno od najvažnijih poglavlja ispisali su mužjak Bob i ženka Simba, koji su 1997. godine stigli iz Zagreba.

Bob je rođen 1986. godine u Berlinu, dok je Simba rođena 1991. godine. Oni su zajedno živeli u Zagrebu, a zatim su 1997. godine došli na Palić. To je par koji je u zoološkom vrtu dobio dva mladunčeta. Tokom 2004. godine rođeno je mladunče koje je tadašnja uprava od milošte nazvala Cuker. Ova beba je svoju svetsku slavu doživela nakon godinu dana kada se preselila u Japan.

– Naredne godine, 29. novembra 2006, rođen je mužjak Jorek, koji je kasnije otišao u zoološki vrt Njiređhaz u Mađarskoj. Što se tiče prvobitnog para, Bob je uginuo 2011. godine, u 24. godini života. Ženka Simba ostala je sama i pošto smo imali saradnju sa zoološkim vrtom Njiređhaz u Mađarskoj, koji su imali odraslog, polno zrelog mužjaka, dogovorena je razmena životinja u cilju pokušaja dobijanja potomstva. Ženka Simba je otišla u Njiređhaz, a njen sin Jorek kojeg smo dali za Njiređhaz, vratio se na Palić. Jorek je uginuo sa 9 godina starosti, znači negde početkom 2016. godine, dok je Simba uginula sa 29 godina i 8 meseci, tokom 2020. godine – priseća se Toljagić.

Nekadašnja beba Cuker i dan danas uživa u “zemlji izlazećeg sunca”, u zoološkom vrtu Yagiyama u Sendaiju. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, krajem 2024. godine konačno su rođeni potomci palićkog belog medveda, blizanci koji su prvi put predstavljeni javnosti u leto 2025. godine, kao nova generacija koja u sebi nosi trag jednog prostora koji je daleko od njihovog, ali ne i zaboravljen.

Tako se priča o belim medvedima sa Palića pretvara u tiho svedočanstvo o povezanosti sveta, o tome kako jedna jazbina na Arktiku, jedan zoološki vrt u Vojvodini i jedan grad u Japanu mogu biti deo iste linije života. I dok se te priče prepliću, od ledenih pećina do života u zoološkim vrtovima, beli medved ostaje ono što je oduvek bio – biće između svetova. Njegova snaga, njegova ranjivost, njegova sposobnost da opstane i tamo gde drugi ne mogu, čine ga simbolom koji nadilazi geografiju. Danas, beli medvedi stoje na raskršću svih svojih značenja. Oni su istovremeno Nanook, božanstvo iz legendi, umetnički motiv u kamenu, marketinški simbol, naučni fenomen i, možda najvažnije, upozorenje, jer kada led pod njihovim šapama počne da nestaje, to nije samo problem divljih predatora, to je znak da se menja čitav sistem, da ravnoteža koja je postojala hiljadama godina polako nestaje. Pitanje koje ostaje nije više kako ćemo zaštititi bele medvede, već da li ćemo na vreme naučiti ono što su Inuiti znali oduvek – da se prema prirodi ne odnosi kao prema resursu, već kao prema ravnopravnom sagovorniku, čije strpljenje, jednom kada nestane, više ne može biti vraćeno.

foto:/ZOO vrt Palić