Reč “kafana” potiče iz turskog jezika a znači kuća u kojoj se pije kafa. U šesnaestom veku Turci su osvajali Evropu, gradili džamije, karavan-saraje, hanove i kuće u kojima se pila kafa. Beograd je 1522. godine popstao prvi evropski grad koji je dobio kafanu.

Vremenom ova „najvažnija narodna institucija“ dobija nove dimenzije. Po narodnoj priči prva kafana u Evropi, a i u Beogradu, otvorena je “negde na Dorćolu”. Od tada, pa do danas, kafane su ostale značajno mesto u društvenom životu Srbije. Svoju renesansu, kafane širom Srbije doživljavaju u 19. veku, za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića. Zahvaljujući knezu Milošu i njegovim zakonima, srpsko ugostiteljstvo tog vremena postaje savršeno uređeno, tako da se tačno znalo šta se sme, a šta ne. Pomenutim zakonima bilo je određeno od kojeg materijala treba da se grade kafane i mehane, koje kvadrature, koliko žena sme da služi u jednom takvom objektu i slično.

Za razliku od današnjih kafića, tadašnje kafane su bile skromnih dimenzija, u njima je najčešće bilo ne više od tri-četiri stola, a plafon je bio tako nizak da gosti uglavnom ne bi mogli da se isprave u njima. Kafane su, osim mesta za opuštanje i zabavu, bile i stecište kulturnog, političkog i privrednog života. U njima su se sklapali poslovi, pisale pesme i planirali prevrati. U kafanama su bile izvedene i prve pozorišne predstave i filmske projekcije. Zanimljivo je i da je u period posle Prvog svetskog rata Skupština jedno vreme zasedala u jednoj od kafana koja i danas postoji kao ugostiteljski objekatpo istim imenom. 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 23 časa, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza vlasnika kafana bila je i da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u 22 časa.

Foto: Maja Stošić/wikipedia.org