Posle oslobađanja poljskih vojnika iz logora u Sibiru, jedini put iz Sovjetskog Saveza bio je preko Kaspijskog mora do Irana. Na tom putu, poljska armija je u proleće 1942. godine, u planinskim predelima Persije pronašla mladunče medveda koji je ostao siroče nakon što su mu lovci ubili majku. Vojnici su ga prisvojili i dali mu ime Vojtek. Tako je Vojtek postao vojnik poljske oslobodilačke armije.

Kao malo i bespomoćno meče, Vojteka je čuvala cela četa koja ga je hranila kondenzovanim mlekom kojeg su imali u dovoljnim količinama. U vremenu koje je dolazilo, meda vojnik je postao neizostavan član 4. voda, a za najbolje prijatelje imao je svoja dva saborca, vojnike Dimitra Šavlugo i Henrika Zahareviča koji su najviše vremena provodili s njim. Ovaj mladi, hrabri vojnik najviše vremena provodio je u improvizovanoj kuhinji gde je jeo šta god su mu vojnici dali, pa su tako deo njegove ishrane postali i vino i pivo, pa čak i cigarete koje je žvakao. Vojtek je izrastao u velikog i snažnog medveda koji je bio izuzetno pitom i veoma zaštitnički nastrojen prema svim svojim vojnicima iz čete. Prilikom boravka vojske u Palestini, postao je čak i heroj kad je jedne noći uhvatio lopove koji su provalili u prostoriju sa municijom gde je on spavao. Palestinci su bili preplašeni kada su shvatili da su provalili u “medveđu jazbinu” iz koje nije bilo povratka, Vojtek je izlaz čuvao svojim životom. Uljezi su na kraju uhapšeni, a Vojtek je zasluženo nagrađen flašom piva. Jedno vreme hrabri medved bio je u veoma lošem stanju i mislilo se da neće preživeti kada ga je ubola otrovna škorpija, međutim njegov verni prijatelj Henrik ga je danonoćno negovaom hranio mlekom i medom pa se Vojtek ubrzo povratio i oporavio.

Poljska armija spremala se da uđe u ratnu zonu u Italiji 1943. godine, kada je nastao novi problem oko Vojtekovog statusa, naime životinjama nije bilo dozvoljeno da idu u rat sa vojnicima. Meda Vojtek je na taj način dobio čin i serijski broj. U toku sukoba, Henrik je uvek ostajao da čuva Vojteka ali jednom prilikom i Henrik je morao da se priključi ostalim vojnicma. Pošto je Vojtek proveo godine gledajući svoje drugare borce kako se pripremaju za bitke, znao je šta mu je sledeće činiti. Medved je sanduke sa municijom počeo da odnosi prema svojim vojnicima, a nije se plašio čak i glasnih zvukova eksplozija. Zbog pokazane izuzetne hrabrosti i spremnosti u trenucima najveće ratne opasnosti medved je odlikovan, a njegova slika sa granatom u rukama postala je zvanični logo kompanije koja je tokom rata snabdevala vojsku municijom.

Po završetku Drugog svetskog rata, u maju 1945. godine, Vojtekova četa poslata je u Vinfild u Engleskoj. Vojtekovi drugari pozdravili su se sa najomiljenijim starešinom koji je svoj novi dom pronašao u ZOO vrtu u Edinburgu gde je bio glavna atrakcija posetiocima, posebno vojnicima koji su se sa njim borili, a koji su ga i u narednim godinama redovno posećivali i koje je on uvek prepoznao i posebno im se radovao. Vojtek je uginuo 1963. godine prirodnom smrću ali njegova priča i uloga u Drugom svetskom ratu nikada nije zaboravljena, postoji film o njemu, veliki broj statua i članaka poput ovoga koji i dalje neguju sećanje na njega. Medved Vojtek zauvek će ostati simbol rata i vojnika koji su preko leda i pustinje krupnim, medveđim koracima stigli do pobede i slobode.