Često se u razgovoru ili putem radio emisija može čuti: „Onaj ko se setio da prodaje flaširanu vodu, najpametniji je čovek na svetu“, a priča koja stoji iza ovog sasvim jednostavnog, ali genijalnog izuma čovečanstva veoma je zanimljiva. Kada su se prve flaše sa vodom pojavile na tržištu, mnogi su ih posmatrali kao prolazni marketinški trik. Ideja da ljudi dobrovoljno plaćaju običnu vodu, koju mogu besplatno da natoče iz česme, delovala je gotovo smešno. Kritičari su tih godina često ismevali čuveni francuski brend „Evian“, tvrdeći da je njegov naziv zapravo reč „naivan” napisana unazad i da samo lakoverni kupci mogu trošiti novac na flaširanu vodu. Ipak, ono što je nekada izazivalo podsmeh ubrzo je postalo globalni fenomen i višemilijarderski posao koji je promenio navike ljudi širom sveta.

Priča kreće pre gotovo četiristo godina, jer je flaširanje vode počelo je mnogo pre pojave plastike i modernih brendova. Prve komercijalne flaširane vode pojavile su se još u 17. i 18. veku u Evropi, kada su ljudi verovali da mineralne izvorske vode imaju lekovita svojstva. Jedan od najpoznatijih ranih primera bila je voda iz mesta Spa u današnjoj Belgiji koja je bila toliko cenjena da je upravo po tom gradu nastala i reč „spa”, koja se danas koristi širom sveta za banje i wellness centre. Tokom 18. veka flaširana mineralna voda postala je popularna među evropskom aristokratijom. Voda se tada punila u staklene boce i prodavala uglavnom kao zdravstveni proizvod, a ne kao svakodnevno piće. Prva velika komercijalna proizvodnja flaširane vode počela je u Velikoj Britaniji 1622. godine, kada je kompanija „Sveti bunar“ počela da puni vodu iz izvora u mestu Malvern. Kasnije, tokom 19. veka, popularnost flaširane vode naglo je rasla zahvaljujući razvoju železnice i industrijske proizvodnje stakla, međutim prodaja vode u staklenim flašicama još uvek je bila daleko od milionskih cifara.

Staklena ambalaža bila je teška, nepraktična za transport i sklona lomljenju. Plastika je postojala, ali nije bila dovoljno kvalitetna za čuvanje pića, naročito gaziranih, jer su flaše pucale ili menjale ukus vode. Preokret se dogodio 1973. godine kada je američki inženjer Natanijel Vajet, radeći za kompaniju Dupont, patentirao PET plastiku, materijal koji će potpuno promeniti industriju pića. Nova flaša bila je lagana, gotovo nelomljiva i dovoljno kvalitetna da sačuva ukus vode, a zadrži i gaziranost pića. Ono što je delovalo kao tehnički detalj ubrzo je postalo revolucija. Zahvaljujući manjoj težini, troškovi transporta drastično su smanjeni, a flaširana voda postala je mnogo dostupnija i jeftinija za distribuciju.

Međutim, sama tehnologija ne bi bila dovoljna bez snažnog marketinga. Pravu ekspanziju flaširane vode pokrenuo je francuski brend „Perier“, koji je krajem sedamdesetih godina osvojio američko tržište. Kompanija je 1977. godine uložila čak pet miliona dolara u reklamnu kampanju, predstavljajući flaširanu vodu ne samo kao piće, već kao simbol zdravog i modernog života. U vreme kada su fitnes, džoging i zdrava ishrana postajali sve popularniji, „Perier“ je uspeo da vodu pretvori u svojevrsni modni detalj. Rezultati su bili spektakularni, prodaja je za svega nekoliko godina skočila sa nekoliko miliona na čak 200 miliona flaša godišnje, samo u Sjedinjenim Američkim Državama.

Uspeh nije promakao ni najvećim svetskim proizvođačima pića. Kompanije „Pepsico“ i „Coca-Cola“ ubrzo su shvatile da se iza obične vode krije ogromna zarada. Tako su nastali brendovi „Aquafina“ i „Dasani“, koji su zahvaljujući postojećim distributivnim mrežama vrlo brzo stigli do gotovo svakog supermarketa, kioska i automata za piće na svetu. Flaširana voda tako je od luksuza postala svakodnevica. Danas je ljudi kupuju na aerodromima, stadionima, koncertima, u teretanama i tokom putovanja, uglavnom zbog praktičnosti i brzog načina života. Ipak, razlozi za ogromnu potrošnju nisu svuda isti. Dok u bogatijim državama flaširana voda predstavlja deo životnog stila, u pojedinim delovima sveta ona je pitanje bezbednosti i opstanka. U Meksiku, na primer, veliki broj građana ne veruje kvalitetu vode iz vodovoda, zbog čega se svakodnevno oslanja na flaširanu vodu. Slična situacija postoji u mnogim zemljama gde infrastruktura nije dovoljno razvijena ili gde je voda često zagađena.

Najveći potrošači flaširane vode danas su Kina i Severne Amerika, dok se među državama sa najvećom potrošnjom po glavi stanovnika izdvajaju Singapur, Australija i Italija. Posebno zanimljivo jeste to što plastična flaša u kriznim situacijama postaje mnogo više od praktične ambalaže. Tokom ratova, zemljotresa, poplava ili uragana, kada vodovodni sistemi prestanu da funkcionišu, upravo flaširana voda često predstavlja prvi i najvažniji oblik pomoći. Humanitarne organizacije poput Ujedinjenih Nacija, Crvenog Krsta i UNICEF-a koriste PET flaše jer su lagane, izdržljive i bezbedne za transport čak i kroz ratne zone ili područja pogođena prirodnim katastrofama. Tokom velikih uragana u USA, kao i tokom velikih suša u Africi, prvi kamioni i avioni pomoći često su bili puni upravo flaširanom vodom. Nažalost, priča, kao i svaka, ima i problematični obrt. Dok je plastična flaša postala simbol savremenog načina života, njena masovna upotreba otvorila je i ozbiljna pitanja zaštite životne sredine. Milioni tona plastike završavaju svake godine u prirodi, zbog čega mnoge države pokušavaju da podstaknu reciklažu i smanje korišćenje jednokratne ambalaže.

Tako je proizvod kojem su se ljudi nekada podsmevali postao jedan od najupečatljivijih simbola modernog društva, spoj praktičnosti, marketinga, globalnog biznisa i svakodnevne potrebe bez koje milioni ljudi danas teško mogu da zamisle život. Na koncu svega, flašicu sa vodom za piće svako od nas i sada ima kraj sebe ili u torbici koji nosi, jer bez vode, u potoku, flaši ili čaši, života na zemlji nema.

foto:/LovaLova portal