Svet je 1. okrobra ostao bez jedna od najvećih naučnica i istraživača današnjice – napustila nas je velika Džej Gudal koja je svoj život posvetila izučavanju šimpanza. Gudal je ujedno bila i član “Trimata”, grupe koja je često nazivana i “Likijevi anđeni”. U pitanju je naziv za tri izuzetne primatološkinje – Džejn Gudal, Dajan Fosi i Birute Galdikas koje je paleontolog i antropolog Luis Liki izabrao i podržao da proučavaju, svaka u svom delu sveta, velike čovekolike majmune – šimpanze, gorile i orangutane, u njihovom prirodnom staništu.

Džejn Gudal je rođena 3. aprila 1934. u Londonu, Engleska. Od detinjstva je bila fascinirana životinjama, posebno majmunima. Iako u početku bez formalnog univerzitetskog obrazovanja, Džejn je došla u kontakt sa Lusom Likijem koji ju je podržao u studijama šimpanza u park-rezervatu Gombe Stream u Tanzaniji. Počevši od 1960. godine, radila je na terenu, živeći u bliskom kontaktu sa šimpanzama, posmatrajući ih, beležeći ponašanja i odnose unutar grupa. Njeno posmatranje i uočavanje da šimpanze koriste alate – slamu ili grančice kako bi vadili termite iz zemlje bilo je revolucionarno otkriće, jer se ranije smatralo da je upotreba alata isključivo ljudska karakteristika. Prva je otkrila da šimpanze koriste alate, love u grupama, pokazuju ljubav, tugu, pa čak i ratničko ponašanje, osobine koje su dotad smatrane isključivo ljudskim. Time je srušila granicu između „čoveka“ i „životinje“, postavljajući pitanje o našoj sopstvenoj prirodi i odgovornosti. Njen pristup bio je jedinstven, za razliku od hladnog naučnog posmatranja, “mama Džejn” kako su je zvali je svojim „subjektima“ davala imena umesto brojeva, posmatrala ih kao ličnosti, sa sopstvenim karakterima i sudbinama. To je izazvalo kontroverze u akademskim krugovima, ali je upravo taj način rada doneo revoluciju u primatologiji i otvorio vrata jednoj empatijskoj, humanijoj nauci. Višedecenijskim istraživanjem Gudal je uspela da identifikuje i kompleksne društvene strukture, međuljudski odnose unutar porodice, emocionalne veze, sposobnost saosećanja, žalost i na kraju, individualnost svake šimpanze.

Gudal nije ostala posvećena samo naučnom radu, osnovala je Džejn Gudal Institut 1977. godine, a takođe je pokrenula obrazovne programe kao što je “Ruts end šuts” kojim je motivisala mlade širom sveta da se uključe u očuvanje prirode. Tokom vremena, njen rad se proširio sa primata i na velike ekološke i etičke teme – gubitak staništa, klimatske promene i ljudsku odgovornost prema prirodi.

Kroz rad svog instituta i pokret “Ruts end Šuts”, usmeren na obrazovanje mladih, proširila je svoj rad izvan Afrike i učinila ga globalnim. Govorila je širom sveta o očuvanju prirode, etici u nauci, pravima životinja, klimatskim promenama i potrebi da se ljudi vrate osnovnim vrednostima – poštovanju života u svim oblicima.

Slavna naučnica preminula je 1. oktobra tekuće godine u Los Anđelesu, u Sjedinjenim Američkim Državama, od prirodnih uzroka, dok je bila na govornoj turi. Imala je 91 godinu na napustila nas je tiho, baš kako je i živela, radeći do poslednjeg trenutka, prenoseći mudrost, iskustva i znanje o voljenim šimpanzama.

Njeno nasleđe je ogromno, promenila je način na koji nauka i društvo gledaju na životinje, ne samo kao objekte istraživanja, već kao bića sa ličnošću, emocijama, sposobnostima i pravom na dostojanstvo. Inspirisala je generacije naučnika, zaštitnika prirode, studenata i običnih ljudi da razmišljaju šire o našem odnosu sa prirodom. Institucije koje je osnovala nastaviće rad – zaštitu šimpanzi, šuma, obrazovanje, etiku u odnosu prema životinjama. U naučnim ali i širim krugovima, Gudal će ostati upamćena ne samo kao naučnica, već i kao vizionarka koja je redefinisala odnos čoveka i životinje. Njena istraživanja u Gombe Stream nacionalnom parku u Tanzaniji, trajala su decenijama i donela najduži kontinuirani zapis o životu jedne grupe šimpanzi u divljini. Upravo ta dugovečnost istraživanja omogućila je uvid u generacijske promene, složene društvene strukture i individualne sudbine članova čopora.

Džejn Gudal je verovala da „svaka osoba može da napravi razliku“ i do poslednjih dana svog života ostala je neumorna u toj misiji. Njeno ime danas ne znači samo pionirska istraživanja šimpanzi, već simbol nade, odgovornosti i nade u to da čovek može živeti u skladu sa prirodom, a ne na njen račun.

Osim Džejn, istaknuta, možda i najupečatljivija članica “Trimata” bila je slavna Dajan Fosi, koja je svoj život posvetila proučavanju planinskih gorila Ruande, pretežno u lancu planina Karasimbi i Kisoki, gde je i osnovala jedinstveni istraživački centar “Karisoke”. Bila je veoma bliska gorilama, posmatrala njihove društvene veze, porodice, ponašanja, načine komunikacije. Prav je koja je i stupila u direktan kontakt sa snažnim, divljim gorilama, a njene slike obišle su svet nebrojano puta. Njen izbor metoda je uključivao i direktnu zaštitu, bila je okoreli protivnik krivolova, krađe staništa i ljudskog mešanja.

Posebno je bila motivisana ubistvom jednog od njenih omiljenih gorila, “Didžita”, koji je ubijen od strane krivolovaca. To je značajno uticalo na njen rad i stavove, pa je Fosi aktivnije i često vrlo direktno intervenisala u zaštiti gorila. Autor je bestselera “Gorile u Magli”, knjige koja je svojim šarmom, humorom ali i  pre svega mnoštvom činjenica vezanih za njena istraživanja prvi put planinske gorile približila ljudima. Prema knjizi, 1988. godine snimljen je i istoimeni film koji je bio nominovan za Oskara.

Nažalost, Dajan Fosi je ubijena 27. decembra 1985. godine u svojoj kabini u institutu Karisoke. Ubijena je u noćnim satima, a njeno telo pronađeno je pored kreveta, bez jasnog dokaza da je krađa bila motiv, iako je kabina bila izbačena i pretražena. Njena smrt i dan danas nije razrešena, a najčešće se smatra da je ubistvo povezano sa njenom stalnom, žestokom borbom protiv krivolova i sa ekonomskim interesima koji su bili ugroženi njenim radom. Rad Fosijeve ne samo da nam je dao duboko razumevanje o planinskim gorilama, nego je bio i katalizator za globalne napore u zaštiti gorila i njihovih staništa. Kroz knjige i medijsku vidljivost podigla je svest o opasnostima za ove životinje i potrebi za očuvanjem biodiverziteta.

Jedini živi član “Trimata” danas ostaje Birute Galdikas, koja je rođena 10. maja 1946. u Viesbadenu, Nemačka, dok su njeni roditelji, Litvanci, bili izbeglice nakon Drugog svetskog rata posle kojeg se porodica preselila u Kanadu. Studirala je biologiju, psihologiju, zoologiju i antropologiju na UCLA, gde je doktorirala 1978. godine. Godine 1971. Galdikas je, uz podršku Luisa Likuja i uz finansijsku i logističku pomoć Nacionalne geografije počela svoje terensko istraživanje orangutana u Tanjungu Putingu, na indonežanskom delu Borneoa. Osnovala je istraživački kamp nazvan “Kamp Liki”.

Njen rad obuhvata proučavanje biologije orangutana, šta jedu, koliko dugo žive, reprodukciju, intervale između rađanja, ponašanje majki i mladunčadi, porodične odnose i strukture. Osim toga radila je i na rehabilitaciji mladunčadi orangutana koji su uhvaćeni, ili su bili u zatočeništvu, obezbeđivanju veterinarske i emocionalne nege, i, kad je moguće, vraćanje u divljinu. Celoga života zalaže se za očuvanje staništa orangutana, aktivna je u brobama protiv krčenja šuma, protiv plantaža palminog ulja, ilegalne trgovine primatima, i svega što preti opstanku vrste.

Nakon smrti svoje dve koleginice i prijateljice, Galdikas je jedini živi član “Trimata”. Njen rad se nastavlja, i dalje je aktivna u istraživanju, edukaciji, borbi za zaštitu orangutana i njihovih staništa. Organizaciono vodi Internacionalnu Fondaciju Orangutan (OFI), podržava rehabilitaciju, zaštitu staništa, sarađuje sa lokalnim zajednicama i vlastima.

Nekoliko dana nakon što je svet izgubio Džejn Gudal, ostaje jasno koliko su članice “Trimata” promenile nauku, ekologiju i način kako razumemo životinje i sebe. Džejn Gudal je bila glas šimpanzi, otkrila nam je da su oni više nego genetski slični nama, da imaju emocije, društvene strukture, sposobnost korišćenja alata, da osećaju, da pate, da se raduju. Dajan Fosi je dala glas gorilama, borila se protiv krivolova i trgovine, a na kraju je rizikovala i sopstveni život da bi zaštitila svoje voljene primate. Galdikas nastavlja da dokazuje da borba za očuvanjem ne prestaje, da je potrebno stalno budno prijateljstvo sa prirodom, lokalnim zajednicama, i naukom, kako bi se zaštitili orangutane i sve ostale životinje koje nam mnogo govore o tome ko smo.

foto:/screenshoot/YT/Mother Duck/The Trimates