Bračni zavet predstavlja obećanje koje se daje pred zvanicama na dan venčanja i koje obavezuje supružnike da će i u dobru i u zlu biti pored voljene osobe. Mnogi bračni zaveti ostanu nažalost neispunjeni, možda i zato što nisu bili iskreni, ali za one koji su odlučili da brak bude kruna njihove ljubavi, bračni zavet predstavlja jednom dato obećanje koje se poštuje. U većini opština širom Srbije, prilikom sklapanja građanskog braka, matičar čita tekst koji je napisao naš poznati književnik Duško Radović. Što zbog treme, što zbog uzbuđenja, ovaj bračni zavet mnogi često ne upamte do kraja. Ipak, važnije i od samih, izgovorenih reči jesu one neizgovorene i jedno obećanje – “u dobru i u zlu, kraj tebe biću tu”.

Priču o jednom ispunjenom bračnom zavetu, datom iz srca, ispričao nam je Subotičanin Mirko Zahora koji je sa svojom suprugom planirao da iznova obiđe sve prirodne lepote nekadašnje Jugoslavije, i to ni manje ni više nego zajedničkim automobilom, “stojadinom”, kojeg su kupili tokom prve godine braka. Bolest je nažalost, sprečila Mirkovu toplu i nežnu suprugu da sa njim pođe na to putovanje, ali je Mirko ipak odlučio da održi svoje dato obećanje.

Prilikom posete Mirku, u dvorištu smo zatekli “juga” koji, kako Mirko kaže, služi kao svakodnevno vozilo za vozanje po gradu, a pod ceradom, ušuškan, spavao je crveni “stojadin” koji je našem sagovorniku i ovoga puta pomogao da održi datu reč.

– Običan sam čovek, imam 53 godine, ali sam imao jednu misiju – da se na najlepši mogući način odužim supruzi za 28 godina divnog braka – započinje Mirko svoju priču.

Njihova želja bila je velika, romantična i smela – da zajedno obiđu sve države bivše SFR Jugoslavije njihovim zajedničkim automobilom – crvenom Zastavom 101, kupljenom ubrzo nakon venčanja, 1998. godine. Bio je to auto koji, kako Mirko kaže, nije bio statusni simbol, već funkcionalni član porodice, saputnik kroz bezbrojne pređene kilometre i uspomene. Želeli su da usnime sve prirodne lepote, da udahnu vazduh sa planina, da uhvate objektivom sve izabrane reke, šume i jezera, sve ono što ih je u mladosti povezivalo dok su maštali o putovanjima, o životu i svemu što dolazi.

Planovi su bili jasni, putanja osmišljena do detalja, a rezervacije napravljene. Nažalost, bolest je stigla nepozvana, pre polaska na put.

– Planiranje je počelo početkom 2024. godine. U februaru smo krenuli da planiramo put, u martu je celokupna maršuta bila sačinjena, lokacije koje ćemo obići, putanja, rezervacije, smeštaj… sve je bilo spremno. Nešto pre leta, supruga se slabije osećala. Išli smo redovno na kontrole, a onda, dve nedelje pred polazak, onkolog koji je lečio moju suprugu rekao je da moramo da otkažemo sve planove. To je bilo naše najveće razočarenje – seća se Mirko Zahora.

– Ubrzo posle sahrane, razmislio sam i odlučio – ispuniću obećanje koje sam dao supruzi. Krenuću na put po bivšoj Jugoslaviji – priča naš sagovornik i dodaje da se na ovaj korak nije odlučio jer je putovanje bilo važno samo njemu, već zato što je ono predstavljalo obećanje, dato iz ljubavi, koje je želeo da ispuni u njeno ime.

U Mirkovom dvorištu u Subotici, crveni “stojadin” mirno je čekao.

„Nikada nismo želeli drugi auto, veoma smo voleli našeg “stojadina”. Za nas je on bio član porodice kojim smo mnogo putovali. Bili smo u Austriji, u Rumuniji, čitavu Mađarsku smo njime obišli 2023. godine, išli smo šest puta na crnogorsko i hrvatsko primorje, i uvek bez problema. Tokom 27 godina, prešao je 160.000 kilometara i nikada nas nije izneverio. Zato je izbor pao na “stojadina”. Odlučio sam da ga renoviram. Moj nećak ga je ofarbao, a uradili smo i par radova na motoru. Izgledao je kao nov“ – priča Zahora.

Na put je odlučio da krene sam jer je tako želeo. Sam sa mislima, sećanjima i tišinom koja zna da probudi sve ono što je nekad bilo neizgovoreno. Mirkova sestra Zlata sa kojom je uvek bio blizak, brinula je kao što svaka sestra čini, zbog toga su svakodnevno razmenjivali par kratkih poruka – „dobro sam, vozim dalje“ – “čuvaj se”. Ostatke dana, Mirko je provodio u vožnji i obilasku prirodnih lepota, istrajan i uporan da izdrži u svojoj misiji i ispuni dat zavet.

– Ponekad sam spavao u automobilu, a nekad u motelima. Od jutra do mraka vozio sam i snimao. Put je trajao 15 dana. Putnici koje sam u prolazu susretao osmehnuli bi se kad bi videli “stojadina”, nekad bi čak upalili sva četiri žmigavca, u znak pozdrava. Vozio sam istim putevima na kojima smo nekada prolazili zajedno. Koračao sam istim planinama, istim stazama, i često sam imao osećaj da nisam sam. Čak i kada sam vozio, imao sam utisak da ona sedi na suvozačevom mestu, baš kao nekada, kao moj savetnik. Nisam bio sam. Posetio sam sva ona mesta koja smo zajedno želeli da obiđemo – Bled, Triglav, Kranjsku goru, dolinu Soče, reku Unu, sve vodopade obojene tirkiznim bojama, sve planinske vrhove koji su bili pod snegom. “Stojadin” je sve zajedno sa mnom izdržao. Sve uspone, krivine, sve situacije u saobraćaju. Iako sam bio pripremljen za moguće komplikacije, sve je prošlo u najboljem redu. Ako ma pitate, Jugoslavija je i dalje onako lepa kakva je nekad bila, pa čak i lepša – objašnjava Zahora za „LovaLova“ portal i dodaje da je sve lepe i bitne uspomene zabeležio i profesionalnom kamerom koju je kupio pre puta.

Nakon dve nedelje obilaska svih šest republika bivše SFR Jugoslavije, i ukupno pređenih 6000 kilometara, crveni “stojadin” parkirao se u svoje dvorište u Subotici. Kao i do sada, sačuvao je Mirka i na ovom putovanju, veran i postojan, baš kao i ljubav koju je simbolizovao. Ubrzo nakon povratka, usledio je i tromesečni prosec montiranja snimljenog video materijala koji je za Mirka ujedno bio i proces ponovnog proživljavanja uspomena i proces “ozdravljenja”.

– Kad sam parkirao “stojadina”, zahvalio sam se sudbini što me je vratila kući živog i zdravog, osetio sam zahvalnost prema životu. Zahvalan sam bio i svojoj supruzi što je bila tu, sa mnom, tokom celog puta. Ona je čitavog života bila zahvalna za sve – ako bi u sobu uletela bubamara, znala bi nežno da je pokupi i pusti napolje. Takva je bila. Tokom jula, avgusta i septembra montirao sam video. To je bio još jedan težak posao, jedan zadatak, putovanje kroz emocije. Hteo sam da video snimkom ujedinim supruginu priču i priču o prirodnim lepotama Jugoslavije. Kroz ceo video koji sam postavio na YouTube-u čuje se pesma “Od Vardara pa do Triglava”. Odabrao sam tu pesmu jer sam posetio sve ono što smo oboje želeli, od Triglava i Vardara, preko Đerdapa, pa sve do mora, i sve bez planinarske opreme. Tu pesmu sam odabrao i jer je to najpoznatija pesma bivše Jugoslavije, najbolje opisuje samu državu i njen narod u vreme kada smo svi živeli “pod istim krovom”, a i melodija mi se jako sviđa – priča Mirko i poručuje da bi se na još jedno, slično putovanje odlučio kada bi našao nekoga ko bi mu pomogao da finansira taj put. Za sada, ono što je sigurno jeste da crveni “stojadin” odlazi u penziju.

– Možda ću ga ponekad voziti, ali kratko, po gradu. Ono što je sigurno je da ga nikada neću prodati, suviše sam vezan za njega. “Stojadin” me podseća na suprugu, a ovo putovannje je trabalo da bude kruna našeg braka – kaže naš sagovornik.

Film koji je Mirko sačinio, a koji je nastao tokom pomenutog putovanja nije samo priča o jednom čoveku i njegovom podvigu po bivšoj Jugoslaviji. To je posveta svim narodima sa tih prostora, poruka ljubavi, zahvalnosti i neprolazne lepote života.

Kako Mirko za kraj poručuje, ništa nije nemoguće ako postoje ljubav, poštovanje i zahvalnost. Sve se može, pa i popeti na Triglav bez planinarske opreme.

Svima koji tuguju, koji su možda u sličnoj situaciji ili se plaše da život dalje nastave sami, ovaj odani Subotičanin poručuje:

– Nakon svega verujem da je supruga ponosna na mene, uvek je i bila. Verujem da sam lepim gestom iskazao poštovanje prema njoj. Mislim da je to lepa ljubavna priča koju sam želeo da podelim sa svima. Zato, ako ste imali zajedničke ciljeve, ako ste voleli, a život vas razdvoji – nastavite. To je najlepše što možete učiniti u ime te ljubavi.

Mirko Zahora je svoje obećanje ispunio. Njegova ljubavna priča je pronašla snagu i ostala da živi – kroz sećanja, kroz putovanja, uspomene, snimke i jedan crveni “stojadin”, kroz zahvalnost, ljubav i ispunjeno obećanje, a takve priče zaslužuju da traju.

Na kraju nam svima ostaje da u sebi ili pred svojim partnerom obnovimo zavet čika Duška Radovića:

– Ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi. Štedljivo trošite reči i osećanja, nemojte odmah potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedničkog života. Gradite svoju vezu, proširujte njene granice, ne dajte joj da se začauri, olenji, uspava, da prestane da živi i postoji. Bogatite svoj zajednički život, borite se za raznovrsnost života, budite realni i odmereni kad određujete svoje ciljeve i želje, jaki i uporni kad treba da ih ostvarujete. Ne možete se baviti samo ljubavlju. Ljubav je lepa samo kad se podrazumeva. Budite ljubomorni na svoj brak. Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću. Neka ovaj dan bude srećan početak vašeg dugog i lepog zajedničkog života.

Mirkov film možete da pogledate putem sledećeg linka:

Stojadinom kroz Jugoslaviju

foto:/ustupljene fotografije Mirko Zahora/LovaLova portal