Uprkos proširenom verovanju, jezero Palić nije ostatak ogromnog Panonskog mora koje je nekad pokrivalo ovo područje i potpuno se isušilo pre oko 600.000 godina, iako ga Palićani smatraju morem panonske nizije. Prema procenama stručnjaka, jezera Palić i Ludoš nastala u ranom holocenu, pre oko 10.000 godina, kada su se dogodile poslednje veće promene okolnog terena. Dobro je poznata i popularna lokalna legenda o nastanku jezera, koja takođe objašnjava i njegovo ime, prema kojoj je pastir Pavle čuvao svoje ovce na livadi, koja je tada umesto jezera postojala. Pavle je imao i jagnje sa zlatnim runom, ali je ono jednog dana nestalo, a neutešni pastir je toliko plakao da su njegove suze preplavile pašnjak i stvorile slano jezero. Ova šarmantna priča navodi se kao razlog zbog koga je jezero tada nazvano “Paligo Palus” na latinskom, Palić na mađarskom ili Pavlovo jezero na srpskom jeziku. Palićko jezero nazivaju još i biserom Vojvodine, nalazi se na krajnjem severu Srbije, par kilometara od Subotice. Ovo jezero posebno je i po tome što je u pitanju najveće prirodno jezero u Srbiji. Iako ne mnogo duboko, jezero je dom brojnih riba, pa okuplja i veliki broj ljubitelja pecanja. Ipak, možda najlepši deo Palićkog jezera predstavljaju oni koji su mu najviše i odani, takmičari i rekreativci Jedriličarskog kluba Palić, jednog od najstarijih klubova u zemlji.

Prema rečima iskusnih jedriličara, kada na Paliću dune vetar sa istoka, voda tada počinje da šumi i nosi sve na svojim staklenim leđima, a jedrilice, kao galebovi, klize sa lakoćom po površini jezera. Za one koji tu dolaze decenijama, poput trenera Dejana Zakića, taj prizor nije samo slika rekreacije ili sporta. To je način života, strast i filozofija koja oblikuje generacije mladih ljudi. Najčešća rečenica kojom se jedriličar ispraća na pučinu je kratka i jednostavna: „Dobar vetar“. Iza tih reči, međutim, krije se tradicija Jedriličarskog kluba Pallić duga više od jednog veka.
Jedriličarski klub Palić prvi put je evidentiran još davne 1897. godine, u vreme kada je jedrenje na ovim prostorima bilo tek retka pojava. Posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, klub je i zvanično registrovan, čime je obezbeđen kontinuitet duži od sto godina.

– U Klubu se baštinilo kroz dobro i kroz zlo. Funkcionisali smo čak i tokom bombardovanja. Ovde sam devet godina, a u rukovodstvu poslednjih pet. Jedrim od svoje desete godine, jer nisam hteo da idem na fudbal i da trčim za loptom, čamac i vetar bili su mi izazov. U Klubu su sada i moja deca, koja su deo reprezentacije Srbije – priča Dejan Zakić, dugogodišnji trener Jedriličarskog kluba Palić.

Palićko jezero, podeljeno na četiri sektora, i danas je centralno mesto okupljanja jedriličara. Nekada je, kako trener kaže, voda bila mutna i problematična, sada je prozirnija i čistija, a Palićko jezero kao da je krojeno po ukusu jedriličara, jer je dovoljno prostrano i veliko da na njemu mogu da se organizuju i državna i međunarodna prvenstva.

Za Dejana jedrenje nije samo sport, već i proces odrastanja i oblikovanja karaktera. U tom duhu, svake godine organizuje se petodnevni kamp za decu.

– Svako dete koje želi da jedri mora pre svega da bude plivač. Ako dete ume da pliva, neće paničiti ako upadne u vodu. Na kampu učimo osnove, a oni koji pokažu interesovanje kasnije prelaze u takmičare. Treninzi se održavaju redovno, a vikendi su rezervisani uglavnom za odlazak na regate. Na treninzima se usavršava tehnika, ali prava lekcija dolazi tek kada dete izađe na regatu. Tu nema roditelja, nema trenera pored njih – sami su na vodi i bore se sa prirodom. To je ono što ovaj sport čini posebnim. Za decu od 7 do 15 godina puno je faktora na koje treba obratiti pažnju – odakle duva vetar, odakle dolazi talas, kakvi da budu taktika i start. Sve to se najbolje uči kroz iskustvo – kaže naš sagovornik, vrsni jedriličar.

Regata je, prema njegovom mišljenju, ispit za svakog mladog jedriličara, prilika da se pokaže koliko se naučilo.

– Regata u proseku traje 45 minuta. Staza je postavljena u obliku trapeza, a takmičari moraju da obiđu sve bove. Čamac je najbrži kada stoji ravno, ali mi vozimo u orcu, protiv vetra. To znači da se jedrilica naginje, da dete mora da zna kako da sedi, gde da drži ruke i kako da upravlja jedrom. U proseku, od pet meseci do godinu dana je potrebno da se savladaju osnove, a tri godine da se postane dobar jedriličar. Jedri se po raznim uslovima, ali postoji generalno pravilo da, ako vetar pređe 25 čvorova, što je oko 12 metara u sekundi, start se ne daje. Tada je suviše opasno, čak i za one iskusne. Imamo jako mnogo regata na koje idemo, u Srbiji ih ima sve manje i manje, situacija je takva, jer su ozbiljan rad i finansijska podrška potrebni za svaku regatu. Grad nas pomaže kao i Sportski savez pa su naše, palićke regate veoma kvalitetne po čemu smo poznati – objašnjava naš sagovornik.

Zakić se seća i učešća na Svetskom prvenstvu u Italiji, na veličanstvenom jezeru Garda, smeštenom na severu zemlje, nedaleko od Milana.

– Za nas koji dolazimo sa malog jezera, Garda je bila pravo iskušenje. Naši takmičari su se snašli dobro, iako je razlika ogromna, kod nas se u proseku takmiči oko 30 učesnika, tamo ih bude od 800 do hiljadu. U takvim situacijama, u takmičaru nešto mora da se prelomi, tada mora da savlada strah. Moje dete je bilo među onima koji su probili led, to je bilo iskustvo koje ga je oblikovalo za kasnije regate. Svetska prvenstva znaju da traju po tri dana, sa tri do četiri trke dnevno. To znači i do 12 regata u svega nekoliko dana. To je fizički izuzetno težak sport, koji i mentalno zna da bude naporan, da iscrpljuje. Na vodi ste četiri do pet sati, stalno u koncentraciji. Vetar neprestano menja pravac, a iskusni takmičari promenu osete već po zvuku, po šumu oko ušiju. Uslovi na Gardi su znatno dramičniji, kao trener morao sam da pazim na decu, a sa druge strane ograničeni ste na to gde možete da stojite, tako da možeš samo da se nadaš da će sve biti u redu, jediličar svakako mora da se snalazi sam – priča Zakić, i dodaje da nagrade i pehari jedno vreme služe kao satisfakcija, a kasnije se otkrivaju i novi razlozi zbog kojih se ostaje u ovom sportu.

Ovog poznatog palićkog trenera, jedriličara ne pokreću medalje niti priznanja, već deca kojima je poslednjih godina sve više posvećen. U Klubu trenutno ima 30 registrovanih takmičara, a primećuje se i nova tendencija – sve više devojčica ulazi u ovaj sport.

– Savet koji dajem svakom detetu je da se opusti, puno je ovo za dete, jedro šušti, deca znaju da se uspaniče, pa je čak i naprednim jedriličarima bitno da se opuste. Zato im uvek kažem: “Zaboravi trku koja se završila, idemo na sledeću trku, opusti se i uživaj, tada će doći i uspeh“. Moja deca i ostali mali jedriličari sa kojima sam radio u proteklih osam, devet sezona danas su odrasli. Oni sada vode kampove, pripremamo ih da nas jednog dana zamene. Znanje koje sam im preneo oni prenose dalje, i to je najveća vrednost. Verujem da ćemo za deset, dvadeset godina na međunarodnoj sceni imati zapažene rezultate. Kada sam ja počinjao u ovom sportu su dominirali dečaci, ali poslednjih godina odnos se menja. To je dobro, jer jedrenje ne poznaje razlike. Na vodi si sam i sve zavisi samo od tebe – poručuje Dejan Zakić za LovaLova portal.

Dok jedrimo u “orcu”, malena jedrilica seče talase, a Dejan poučen iskustvom, menja položaj jedra i sve drugo postaje sekundarno. Fokusiran i skoncentrisan, ovaj vešti jedriličar znalački upravlja čamcem dok nam objašnjava da jedrenje, barem kod nas, nije masovni sport. Skup je i zahtevan, ali donosi nešto što se novcem ne može kupiti.

– U poslednje vreme svi jurimo za finansijama, za materijalnim stvarima. Meni je ovaj sport dao nešto drugo, slobodno vreme koje provodim sa svojom decom i sa decom koju treniram. To vreme nema cenu. Kada jedrim, opušten sam, nisam u stresu. U svakodnevnom životu stalno nas nešto pritiska, ali kada jedrite, sve misli svode se na jedno – kako uhvatiti vetar. Ta smirenost i sposobnost da sve probleme rešim i snađem se, to je najveća vrednost koju mi je jedrenje donelo, mislim da je tako i sa ostalim jedriličarima. Jedrenje je najbolja škola samostalnosti i samopouzdanja. Svaki uspeh je lični uspeh, baš kao i svaka greška. Zato nećete naći jedriličara bez samopouzdanja. Navikli smo da sami rešavamo probleme, na vodi nema nikoga ko može da pomogne – priča Zakić, dok dodaje da se posao jedriličara ne završava nakon uplovljavanja u marinu, održavanje jedrilice jednako je važno kao i samo jedrenje.
Jedrilica mora da se održava, mora da se zna kako se menja jedro, kako se popravlja oprema, to su lekcije koje razvijaju upornost, istrajnosti i sposobnost da se snađeš, znanje koje se prenosi i na život, jer naučiš da se ne predaješ.

Na Paliću je moguće videti sve generacije, od dece koja tek uče da upravljaju malim “optimistima”, do starijih jedriličara koji se nakon pauze vraćaju ovom sportu.

– Mnogi se u četrdesetim vraćaju, često kada njihova deca počnu da jedre. Tako se zatvara krug. Ono što ostavljamo iza sebe nije samo klub, ostavljamo način života, nešto zdravo i vredno. Na nama je da deci prenesemo znanje, a na njima da ga dalje grade. To je ono što mi daje snagu da nastavim – zaključuje Dejan Zakić.

Nakon završene plovidbe, na obali Palićkog jezera, dok vetar šušti kroz trsku, jasno je da jedrenje nije samo sport, već neprekidna priča o borbi sa prirodom, ali i sa samim sobom. Priča o deci koja odrastaju u samostalne ljude, i priča o čoveku koji je svoj život posvetio vodi i vetru, “pastiru” koji je svoju zlata vrednu sreću pronašao u radu sa decom, uveravajući svakog novog jedriličara da je sve što mu u životu treba samo “dobar vetar”.

foto:/LovaLova portal