Put razvoja i sazrevanja mladog glumca jedan je od najzanimljivijih i najintrigantnijih procesa koje možemo posmatrati – kako na sceni, tako i van nje. U detinjstvu su snovi često jednostavni i obojeni maštom, želimo da budemo heroji, piloti ili sportisti, vođeni čistom radoznalošću. Tada gluma predstavlja igru, imitaciju sveta odraslih, prostor u kojem bez straha isprobavamo različite uloge. Međutim, kako godine prolaze, a iskustvo se taloži, menja se i naš pogled na svet. Ono što je nekada bila bezbrižna igra postaje ozbiljno promišljanje o identitetu, smislu i odgovornosti. Glumac koji sazreva počinje da otkriva dublje slojeve sopstvene ličnosti – strahove, slabosti, snagu, ranjivost. Svaka nova uloga postaje ogledalo u kojem se prepoznaje i preispituje. Kroz likove koje tumači, on uči o sebi isto koliko i o drugima.

Neretko se dešava da se tokom tog procesa menjaju i životni planovi. Ono što smo želeli kada smo imali deset ili petnaest godina života, nije više ono za čim težimo u tridesetoj. Sazrevanje donosi hrabrost da priznamo sebi da smo se promenili, da nas inspirišu drugačije priče, drugačiji izazovi, što je nedvosmisleno znak rasta ličnosti. Čovek koji menja svoj put često je onaj koji je dovoljno iskren da prati sopstveni unutrašnji glas. Ponekad nam u tom procesu može pomoći do tada potpuni stranac, tračak svetlosti, osoba koja nas inspiriše i koja nas navodi na razmišljanje. Za glumca je taj proces posebno intenzivan, jer se njegov profesionalni razvoj ne odvija samo kroz tehniku i zanat, već kroz lično iskustvo. Svaka radost, gubitak, ljubav ili razočaranje postaju deo njegove umetničke riznice. Što više “živi” život, glumac dublje razume likove koje igra, a što više upoznaje sebe, to iskrenije može da dotakne publiku.

Upravo takav put prošao je tridesetogodišnji Subotičanin Stefan Orovec, glumac, reditelj i mentor mladima, koji danas stoji između uloge umetnika i pedagoga. Poslednjih godina on dotiče sve više mladih u našem gradu i pruža im prve životne lekcije iz sveta odraslih.

Studije je završio na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, u klasi Irfana Mensura, jednog od velikana jugoslovenskog glumišta. Govoreći o tom periodu, Stefan se ne zadržava samo na akademskim znanjima, već ističe atmosferu i odnos koji su oblikovali njegov profesionalni i lični razvoj.

– Velika je čast bila raditi sa njim. On je nama bio kao ćale, ali ne onaj ‘dobri ćale’, nego više kao ćale prema kome imaš jako, jako veliko strahopoštovanje. Dakle, mi pričamo, on dolazi na čas i tada svi zaćute. Uradi sa nama sve što treba i tek na kraju časa dozvoljava sebi i nama da se malo približimo, u smislu da postanemo drugari. On jeste insistirao na tome da odnos bude profesionalan, ali u njegovom osmehu, pogledu prema nama, moglo se videti da mu značimo i da smo mu na neki način kao deca. On je vrlo jasno znao šta radi s nama, vrlo jasno je video ko šta može, na koji način da nas usmeri i poštovao je to do kraja. Mislim da nas je dobro razumeo – kaže Orovec.

Ipak, pre Beograda i studija, postojao je jedan sasvim drugačiji Stefan. Kako sam priznaje, do dvadesete godine bio je „fudbalerčić“, momak koji je u grad izlazio svakog vikenda, nesnađen i, kako kaže, „ograničen i iskompleksiran klinac“. Prekretnica se dogodila u Subotici, u Fondaciji „Danilo Kiš“, gde je glumačku sekciju vodio njegov stariji kolega Vladimir Grbić.

– Pre par meseci smo imali okupljanje za deset godina mature i 99% ljudi, kad su me videli, kad su čuli šta radim, nisu mogli da veruju da sam to što jesam. Kao klinac, ispunjavalo me to da glumim sam sa sobom, sakriven u četiri zida, nikad to nije bilo za javnost. Jedino je moja profesorka srpskog jezika govorila da treba time da se bavim. Kad god sam glumio sam za sebe, stvarno sam osećao nešto što nigde drugde nisam osećao. Kuma me je predložila Vladimiru Grbiću, došao sam na audiciju i prošao. Sećam se da sam otišao rezervisan, u fazonu: ‘Ja ću sad tu da odem, i neću zvati nikoga da me gleda, čisto da vidim kako je’. Dve nedelje kasnije odlučujem da ću upisati glumu po svaku cenu, i godinu dana kasnije se to i desilo – priča nam mentor amaterske glumačke sekcije pri Fondaciji “Danilo Kiš”.

Danas, simbolično, Stefan stoji na mestu na kojem je nekada stajao njegov mentor – vodi „Kiš teatar“ i pokušava da mladima pruži isto ono usmerenje koje je njemu nekada dato. Njegov rad počiva na razgovoru i slušanju.

– Vladimir Grbić je neko koga pre svega poštujem, imam tu čast da sam ga nasledio kao mentor „Kiš teatra” i to je za mene ogromna stvar. On je moj kolega i moj jako dobar prijatelj, jako puno radimo zajedno i on je neko za koga smatram da me je poslao na pravi put. U radu sa mladima, meni je najbitnije da razgovaram sa njima i da upijam sve što mi oni kažu. Umetnost smatram da je ono što dolazi iznutra i želim da vidim šta je to što se krije u deci. To je svake godine veliki izazov, jer je većina njih potpuno različita i do svakoga je teško doći. Kada saznaš šta zapravo sve može neko može da krije, tada budeš u fazonu: ‘Ovo je predivno’“- objašnjava Orovec.

Poseban deo rada u teatru čini javni čas, koji je ove godine održan po peti put. Koncept je, kako kaže, „ukrao“ od Vladimira Grbića, a prvi deo predstavlja lično predstavljanje polaznika, nastalo iz njihovih sastava i ispovesti.

– Javni čas nije predstava, nego prilika da publika vidi ko je nova generacija ‘Kiš teatra’. Tek posle toga počinjemo da radimo nešto glumački zahtevnije. Ovogodišnja tema bila je „Životinje“, inspirisana mojim dugogodišnjim razmišljanjem o tome šta bi nam životinje rekle kada bi mogle da govore. Kroz svaku životinju pokušao sam da pošaljem poruku čoveka kroz istoriju. Takav je tigar, kako se oseća crni labud kojeg odbacuju beli labudovi – svima nama starijima je jasno šta to znači. Kada smo seli i otvoreno razgovarali o svakom monologu, tek tada su i deca shvatila poentu i pristupila svemu ozbiljno, skoro profesionalno. Mislim da uspevam u tome da ih otvorim i da mi veruju – priča naš sagovornik.

U prostoru “Kiš teatra”, kako naglašava, vlada pravilo poverenja. Prema njegovim rečima, kada se vrata zatvore, sve što je van teatra ostaje van. Postoje samo mentor i budući glumci, a mesta sramoti i stidu nema. Upravo tu, kroz lične ispovesti i emotivne vežbe, mladi glumci otkrivaju sopstvene težnje, slabosti i snagu. U dosadašnjih pet generacija, većina je pričala o veoma intimnim iskustvima koja do tada sa drugima nisu delili.

Kada upoređuje prve generacije sa današnjima, Stefan primećuje razliku u odnosu i posvećenosti.

– U prvoj generaciji sam imao sam najviše polaznika, njih 14. Sad ih imam sedmoro i kako prolaze godine, smatram da što ih je manje, više mogu da se posvetim svakome pojedinačno. Kad ih je više, jednostavno nemamo vremena – dva puta nedeljno po dva sata nije puno. Kod poslednje grupe postoji veliko poštovanje i velika zahvalnost što im se posvećujem. To je najveća paralela koju mogu da povučem između prve i ove sadašnje generacije. Kad sam ja bio član ‘Kiš teatra’, mislim da smo mi to nekako „bezazlenije“ shvatali. Ne znam zašto, ali bilo je više onako usput – super, dođem tu, glumim malo i to je to. Sada stvarno mislim da ljudi koji su u ‘Kiš teatru’ to shvataju jako ozbiljno i žele publici da pokažu to što su radili i ono što žele da kažu. To je možda najveća razlika – priča Stefan Orovec, a njegova poruka budućim glumcima jasna je i iskrena.

– Fondacija i ‘Kiš teatar’ su retka i dragocena prilika, jer su časovi besplatni. Naučiš o glumi, ali to je manje bitno. Bitnije je da naučiš o sebi. Naučiš kako da se nosiš sa kompleksima, problemima, da shvatiš stvari o sebi koje nisi ni znao da postoje. Jako insistiram na tome da se ljudi koji dođu ovde „puste“ i daju sebi prostor da se nadograđuju. Oni su mladi, još uvek se oblikuju, i cilj mi je da ih usmerim na put koji oni žele, kao što je mene Vladimir usmerio. Mislim da svako treba da prođe kroz ovo, čak i ako ga gluma ne zanima, jer će mu mnogo pomoći u životu da sazri i da upozna sebe – kaže mentor Kiš Teatra, i dalje objašnjava da nakon javnog časa, sledi rad na predstavi, gde mladi prvi put shvataju koliko je gluma zapravo težak i zahtevan posao koji iziskuje mnogo rada i truda.

Paralelno sa pedagoškim radom, Stefan razvija i sopstvenu produkciju. U Dečjem pozorištu Subotica igra predstave, u „Kiš teatru“ režira, a uskoro će publika moći da ga gleda i u „Teatru Trag“ – savremenoj samostalnoj produkciji koju je osnovao sa koleginicom, a čija je direktorka Jelena Štetić. Prva predstava „Dugme“, u kojoj će da igraju Marko Vujević i Ana Nikolić, otvara moralnu dilemu: siromašni bračni par dobija dugme koje im donosi milion evra, ali pritiskom, neko nepoznat umire.

– Pitanje morala i nemorala – zanimljivo je. Mislim da je Subotica grad koji, nažalost, ne mogu da kažem da nije u mogućnosti, ali nije u fazonu da mladima, svojim sugrađanima, pruža šansu. Ja sam zacrtao sebi da ću ja to da promenim u ovom gradu. Kad će to biti nemam pojma, ali desiće se sigurno – kaže Stefan, najavljujući svečano otvaranje Teatra “Trag” u drugoj polovini marta.

Njegovo interesovanje sve više se širi i ka režiji i filmu. Ima dva filma iza sebe, među njima kratki „Pica sa ananasom“, a radi i na dugometražnom filmu i online seriji inspirisanoj formatima poput „Zone sumraka“. Uz to završava i svoj prvi roman, u kojem je glavni lik ulični mačor. Inspiraciju je pronašao u sopstvenom iskustvu kada je udomio mačku sa ožiljkom na glavi.

– Razmišljao sam kroz šta je sve taj mačak prošao i zašto ljudi nemaju empatiju prema slabijima – kaže Orovec, a na pitanje da li je nedostatak empatije odlika lažne superiornosti, glumac odgovara:

– Da. Većina nas je negde umanjena u nekom segmentu života i to lečimo na slabijima od sebe. Neki bi rekli da se moć ogleda u empatiji, ali to nije često – smatra mladi glumac i reditelj.

Kao svoje umetničke uzore, Orovec navodi Stenlija Kjubrika i Jorgosa Lantimosa, autore koji kroz mrak i apsurd otvaraju duboke poruke. Sebe vidi u tom prostoru između tame i istine, jer, kako kaže, „pozorište je istina“. Ne voli da nameće mišljenje privatno, ali umetnost mu daje prostor da progovori. Najviše kreativne slobode, kako kaže, pružaju mu oni projekti koje sam režira, kao i oni reditelji koji glumcima daju mogućnost da prošire, nadograde lik, iako mu nije strano ni da radi po jasno definisanim pravilima.

– Ja sam neko ko je završio glumu pre pet godina, ne smatram da sam star, i dalje spadam pod mlade glumce, ali smatram da sam jako puno sazreo od tada. Kako sazrevam, sve više mi se rađa ta želja da ja zapravo postavim nešto i da radim sa glumcima amaterima. Taj proces može biti zanimljiv, koliko god su oni amateri i koliko god ti njih učiš, ne mogu da ti opišem koliko ti puno naučiš od njih. Ne samo kao glumac, nego i kao reditelj, i kao čovek na kraju krajeva. Jer ta deca imaju jako mnogo u sebi i mogu nas starije da nauče. To je jako dragoceno i to je nešto na čemu sam ja jako zahvalan. Kao reditelj sam samouk, nemam školu za to, iako smo na faksu imali par predmeta koji se bave režijom. Mene je to uvek zanimalo, nikad kao sad, pa sam počeo sam da učim – objašnjavanam naš sagovornik.

Kada je reč o glumačkim željama, ne postavlja granice, ali mašta o ulozi beskućnika alkoholičara koji pomaže drugima – čoveka koji je od sebe odustao, ali drugima pomaže da ne odustanu. Privlače ga i negativci, čak i likovi poput Darta Vjedera, ali na njegov način.

– Jako me privlači to još od srednje škole kad smo radili Maksima Gorkog „Na dnu“, gde postoji lik koji je bio dosta sličan tom opisu, još tada sam pomislio da bih možda nekad u životu mogao da igram beskućnika koji je alkoholičar i koji pomaže drugima. To su likovi koji se jako retko spominju, retko se nailazi na takve uloge, ali možda mi se i desi – optimistično zaključuje Orovec.

Ovaj mladi glumac danas stoji između učionice i scene, između mladih koji tek otkrivaju sebe i sopstvenih umetničkih ambicija koje ga vode ka filmu, režiji i književnosti. Njegov put nije pravolinijski, ali upravo u toj neizvesnosti vidi lepotu. Jer, kako kaže, najveća sreća dolazi kada spoznamo šta zaista želimo i kada posao koji radimo postane način da doprinesemo društvu. U Subotici danas postoji glumac koji veruje da umetnost nije samo aplauz, već proces sazrevanja – i za one koji stoje na sceni i za one koji je tek otkrivaju, svetionik koji će svoju svetlost usmeriti za zalutalim brodovima u magli, onima koji svoju luku još uvek nisu pronašli.

foto:/ustupljene fotografije Stefan Orovec