U svetu sporta postoje imena koja se ne pamte samo po medaljama i rekordima, već po tragovima koje su ostavila u ljudima, po generacijama koje su oblikovala i po aplauzima sa stadiona koji najbolje svedoči o decenijama rada, odricanja i vere u smisao onoga što se radi. Mnogi od nas se i danas, i posle mnogo godina, jasno sećaju svog prvog trenera, ne samo kao nekoga ko nas je učio pravilnom koraku, zaletu ili izbačaju, već kao osobe kojoj smo se poveravali pre nego i najbližima, od koje smo tražili savet, razumevanje, ponekad utehu, a ponekad i strogu, ali pravednu reč. Najbolji treneri nisu nužno oni koji su kao sportisti osvojili najviše titula, već oni koji su od svojih đaka stvorili ne samo uspešne sportiste i rekordere, već i ljude sa jasnim vrednostima, radnim navikama i karakterom. Upravo takav trag, dubok i postojan, ostavio je Bela Evetović, dugogodišnji trener Atletskog kluba “Spartak” iz Subotice, čovek koji je gotovo pola veka proveo uz atletsku stazu, a kome je pred kraj 2025. godine uručeno posebno priznanje Sportskog saveza grada Subotice za jubilej – 45 godina rada u atletici.

Priča o Beli Evetoviću počinje davne 1979. godine, kada je kao dete zakoračio u svet atletike, vođen radoznalošću i iskrenom ljubavlju prema sportu.

– Počeo sam 1979. godine kao dete, atletičar početnik, da se bavim ovim sportom, zavoleo je, a onda sam 1992. počeo kao da radim i kao trener – priseća se Evetović, jasno povlačeći liniju između svog sportskog odrastanja i kasnijeg trenerskog poziva. Iako nikada za sebe nije tvrdio da je bio veliki atletičar, ističući da su mu najveći lični dometi bili treće mesto u Jugoslaviji i titula prvaka Vojvodine, upravo ta skromnost postala je temelj njegove trenerske filozofije.

– Nije to malo, ali kao trener sam puno više napravio – kaže Evetović, a brojke i imena koja potom navodi potvrđuju svaku njegovu reč.

Tokom više od četiri decenije rada, Evetović je stvorio više od 20 državnih reprezentativaca i isto toliko državnih rekordera, a čak pet rekorda koje su njegovi sportisti postavili važeći su i danas – od pionirskih kategorija do mlađih seniora. Posebno mesto zauzimaju i dva rekorda iz vremena SFR Jugoslavije, koji su, zbog promena sprava, ostali upisani zauvek. Radio je sa bacačima, ali i sa sprinterima, ostavljajući snažan pečat u svim atletskim disciplinama.

– Imao sam u sprintu Kopunović Minju, Vukas Jovanu, Vilov Višnju. Minja sada evo obara rekorde za Crvenu zvezdu. Radio sam i sa Guljaš Čabom, on je državni rekorder koji i sad drži rekord za mlađe seniore u bacanju diska. Bio je i sportista grada ’97., i sportista države. Tu je i Šinko Arpad, državni rekorder u bacanju kugle za juniore. Ne možeš se odmah svakog ni setiti kad ih je preko 20. Knežević Miloš još i sad drži rekord za mlađe juniore u bacanju kugle. Kovač Kristijan drži dva rekorda u bacanju koplja za mlađe juniore sa 700 grama spravom i sa 800 grama, sa velikim kopljem. Pa Šefčić Dijana, trideset i nekoliko puta prvak naše države, i Jugoslavije i SCG i Srbije, pobednik Kupa Evrope. Eleonora Benčik, bila državna rekorderka u bacanju kugle za mlađe juniorke. Masa reprezentativaca je tu, Dudaš Čaba, Farkaš Igor, Dević Dejan, Ubornji Miroslav. Preko 20 dece koji su kod mene stasali. Čak i mojih prezimenjaka je bilo: Evetović Ivana, državna reprezentativka, Evetović Dalibor. Mujanović Seid, koji sad živi i radi u Americi, državni je rekorder u bacanju kladiva. Sada u Njujorku ima svoj život. U svim disciplinama bacačkim sam imao rekordere Jugoslavije, SCG i Srbije, i kugla, koplje, kladivo, disk… To su sve uspešni ljudi – kaže legendarni subotički trener i dodaje da su mu svi oni jednako važni, jer su pre svega, postali ostvareni ljudi, sa završenim školama i fakultetima, što mu je, kako ističe, oduvek bio osnovni cilj.

– Nisam dozvolio niko da ponavlja godinu u školi, išao sam i u škole da proveravam kako uče – naglašava Bela Evetović za “LovaLova” portal.

U odnosu prema mladima, ovaj trenerski as nikada nije krio da je znao da bude strog, ali na svoj, nenametljiv način.

– Ja nikad ne vičem na decu. Verujem da sam bio ponekad strog, ali smo pogledom. Nikad ne vičem, nego ukažem na grešku i hoću da ispravimo to, razumeš? Nekad malo i oni zabušavaju pa podvikneš, ali ne onako da uvredim nekoga, čisto da opomenem. To je moja vizija sporta – naglašava naš sagovornik, objašnjavajući da autoritet ne mora da se gradi galamom, već pogledom, razgovorom i jasnim pravilima. Njegov način treniranja uvek je podrazumevao poštovanje ličnosti mladog sportiste.

Paralelno sa atletikom, Evetović je gradio i bogatu karijeru kondicionog trenera u drugim sportovima. Od 1996. godine neprekidno je prisutan u košarci, radeći sa muškim i ženskim ekipama, pomažući i u rukometu, odbojci i fudbalu.

– Atletika je baza za sve – kaže Evetović, objašnjavajući da brzina, eksplozivnost i snaga predstavljaju temelj svakog sportskog uspeha. Upravo zbog toga njegovo znanje i iskustvo rado prihvataju i treneri drugih sportova, sa kojima, kako ističe, saradnja mora biti stalna i otvorena, jer niko ne može znati sve.

– Atletika je kraljica sportova. Ako ti znaš da namestiš sportistu da bude brz, eksplozivan i snažan, on će biti bolji u svom sportu, bilo da je to odbojka, košarka ili fudbal. U odbojci sam radio sa devojkama, to je bila disciplina, rad… znaš, nema tu hoću-neću. Kad se uđe u salu, zna se šta se radi. I te devojke su to poštovale, zato su tu i bili rezultati – poručuje Evetović.

Govoreći o subotičkoj atletici danas, Evetović ocenjuje da potencijala ima, što potvrđuju imena poput Bašić Palković Darija ili mladih atletičarki i atletičara koji tek dolaze, ali upozorava da su uslovi često najveća prepreka. Nedostatak dvorane, loši zimski uslovi i izostanak podrške otežavaju kontinuitet rada, koji je u prošlosti postojao kroz organizovane pripreme u toplijim krajevima. Ipak, uprkos svemu, ostaje optimista, verujući da će atletika živeti dok god ima dece koja su spremna da rade i trenera koji su spremni da se žrtvuju.

– Sada imam jednu perspektivnu devojčicu koja je prošle godine uzela medalju na državnom, Hardi Eva, koja je moćna devojčica i obećava, ali dete je još, pa je još rano prognozirati nešto, ali je izuzetno vredna devojčica i već je uzimala medalje, evo sad na ovom zadnjem mitingu u Beogradu uzela je zlatnu medalju, tako da je ona obećanje. Sad, šta će ispasti i kako će to biti do kraja, nikad se ne zna. Znaš, atletika je zahtevan sport, tu ne možeš pričati unapred. Ako rade deca, ako dobiju uslove, mogu se stvoriti rezultati, ali na primer kada padne sneg, kao sada, nemaš uslove da radiš, i tada nema ni napretka. Fali nam da nam plate pripreme negde u toplijim krajevim, kad dođe sneg. Nekada je toga bilo, Savez je pokrivao, sad nažalost teže. Nekad sam išao sa reprezentativcima u Bar, na primer, i onda si mogao da nastaviš taj put koji si počeo ovde u Subotici, pa su zato i došli dobri rezultati – priseća se Evetović.

U svojoj “šetnji kroz decenije rada”, posebno emotivno govori o porodici, bez koje, kako priznaje, ništa od uspeha ne bi bilo moguće.

– Imam izuzetne prijatelje koji pomažu, ali moram da kažem da bez moje porodice sigurno ne bih uspeo ovo da uradim. To je jako veliko odricanje, to su osetili moji unuci, ćerka i žena. Oni su bili žrtva ovog mog uspeha u trenerskom radu. Sportistima morate da se posvetite, bio sam atletičarima i otac i majka, mnogo sam brinuo oko svakog sportiste, a sve što sam radio za atletiku bilo je za džabe, amaterski, bez para i onda su oni trpeli. Sreća što su moji roditelji, dok su bili živi, pomagali meni mnogo da bih uspeo da dođem do tih uspeha, puno su žrtve podneli i novca uložili u moju trenersku karijeru, sigurno su dve kuće tim parama mogli da kupe. Supruga i ćerka su trpele i ovom prilikom želim da im kažem hvala, jer bez stuba porodice svega ovoga danas, ovih nagrada i priznanja ne bi bilo. Nekada je bilo i jesenjih, i zimskih, i letnjih priprema, 15 godina sam uzastopno radio kao trener u reprezentaciji. Znači od ’94. do 2009. godine. Imaš pripreme na Tari, u Crnoj Gori, u raznim gradovima države, to sve istrpeti, bilo je to veliko odricanje. Ova nagrada zato nije samo moja već i njihova – poručuje ovaj uspešni trener Atletskog kulba “Spartak”.

Na pitanje ko su bili njegovi učitelji, Evetović sa toplim osmehom i posebnim poštovanjem govori o Juhas Gaboru, Vukmanov Stevanu, Marčeti Dmitru i Ivančić Ivanu, od kojih je učio ne samo tehniku i metodiku, već i odnos prema radu i sportistima.

– Kada sam ja kao atletičar prešao u Crvenu zvezdu 1983. godine, onda mi je bio trener jedan izuzetan čovek, Marčeta Dmitar, koji mi je preneo svo svoje znanje. Nikada se nije libio da mi pomogne i u nastavku moje trenerske karijere. On mi je preneo znanje, kao i Ivan Ivančić, možda najbolji trener na svetu. Od njih sam učio, i da nije bilo tih ljudi, ne bi ni mene bilo. Ja i sad učim, gde god odem ja učim. Imam 61 godinu, ali moram i danas da učim. Niko ne zna sve. Atletika napreduje, usavršava se. Sreća što sad imaš internet pa skidaš neke treninge i usklađuješ ih sa uslovima koje imaš i kakve imaš. Prijatelj iz Beograda Rujević Zoran, šalje mi najsavremenije treninge iz Skandinavije, iz Amerike. Kroz celu karijeru, trudio sam se da prilagodim treninge, nekada smo na primer improvizovali bacalište, bacali smo u žicu. Guljaš koji je državni rekorder i današnji dan, bacao je preko 60 metara, mi sada nemamo nikog u celoj državi da baci ni 50 metara. Naravno, važno je i koliko je je dete voljno da radi. Džaba nekad i dobar trener ako nemaš dete koje je potencijal, i što je vrlo važno koje je vredno – objašnjava subotički trener sa preko pola veka iskustva u atletskom sportu.

Kada govori o suštini sportskog uspeha, Bela Evetović je izričit – talenat bez rada ne znači ništa.

– Rad, rad, nema tu talenta – poručuje Bela, navodeći primere iz svoje bogate karijere koji potvrđuju da su voljni momenat, disciplina i istrajnost ono što na kraju pravi razliku. Ta poruka, kako ističe, važi podjednako i za sportiste i za trenere – stalni rad na sebi, otvorenost za učenje i iskrena ljubav prema onome što se radi.

– Ako ne radiš i nemaš taj voljni momenat, džabe tebi talenat. Radio sam sa dečkom koji je bio oštar talenat u košarci, da te boli glava, bio reprezentativac Jugoslavije, svi su davali ruku za njega, ali džabe, čim je dobio prve pare, nestao je. Znači sve ide iz glave, šta središ u glavi to ćeš biti i gotovo – naglašava naš sagovornik.

Trenerskim poslom, kako kaže, počeo je da se bavi na nagovor kolege sa kojim i danas, kao i sa svim ostalim trenerima, uspešno sarađuje.

– Da Ubori Laslo mene nije nagovorio, nikada ne bih bio trener. On mi je ‘92. govorio „Ajde, ajde, imaš ti osećaj da radiš kao trener“ i jako je dobro ispalo. Ja odmah sledeće godine, ’93, sam već dva državna rekorda izbacio. Guljaš Čaba je tada bacio dva rekorda države, i tako je sve krenulo, slučajno, ali da nije bilo tih ljudi, ne bi ni mene bilo. Oni su me nagovarali, ja sam radio i zavoleo sam to što radim, usavršavao sam se kao i danas što moram da se usavršavam – evocira subotički trener.

Njegovi planovi za budućnost skromni su i istovremeno veliki. Želi da pomogne mladim sportistima i da na pravi put izvede svoju najmlađu atletičarku.

– Voleo bih da malo više dece dođe na treninge, da se ostave računara, mobilnih telefona… Eto, to mi je želja, da ih vratim na sportsko polje. Deca danas neće da rade ni fizičko, a ne da treniraju atletiku – kaže Evetović i dodaje da se atletika, ili bilo koji drugi sport mora voleti.

– Ako radiš samo zbog para, u atletici nemaš šta da tražiš. Drugo, moraš stalno da se edukuješ. Mi nemamo hale i terene kao mnogi u inostranstvu, ali imamo srce i imamo taj neki inat. I treće, trener mora biti pedagog. Moraš toj deci biti i otac i prijatelj, ali i autoritet. Da oni tebi veruju. Ako ti dete ne veruje, ti si džabe pisao plan treninga. Da bi pravio svetske rezultate, moraš imati sistemsko ulaganje. Ipak, ja sam optimista. Dok god ima dece koja hoće da rade i trenera koji su spremni da se žrtvuju, atletika će živeti. Eto, to je neka moja filozofija – poručuje dobitnik nagrade za jubilej i njegovo, kako kaže, životno delo.

Četrdeset pet godina rada Bele Evetovića nisu samo broj, već priča o jednom vremenu, o generacijama sportista, o stadionima prekrivenim snegom i improvizovanim bacalištima, o tihom entuzijazmu koji ne traži aplauz, ali ga zaslužuje. Njegova karijera svedoči da pravi trener ne gradi samo rezultate, već ljude – a takvi tragovi, za razliku od rekorda, ne blede.

foto:/ustupljene fotografije Bela Evetović