Škola je nekada bila ustanova kojoj su đaci prilazili sa najvećim poštovanjem. „Budi dobar, slušaj učitelja, pazi šta radiš i dobro da učiš“, samo su neki od saveta sa kojima su roditelji ispraćali decu u školske klupe u nadi da će se njihovi najmiliji kući vraćati sa peticama i pohvalama. Učitelji i nastavnici, zbog svog obrazovanja, objektivnosti, i posla koji su obavljali, bili su visoko cenjene ličnosti svakog društva. Svoja znanja i sposobnosti stekli smo upravo od prosvetnih radnika, a svako se od nas, kao odrastao čovek, rado seća svog učitelja, omiljenog nastavnika, pa čak i profesora za kojeg smo smatrali da je nepravedan i strog. Život nam je kasnije pokazao da je, zahvaljujući znanju i iskustvu, ustvari samo bio u pravu. Pa ipak, u proteklih 10 do 15 godina priča se, bez nekog posebnog razloga izmenila.

Sve češće se piše i o tome kako je učenik vređao ili omalovažavao nastavnika, a početkom ovog meseca, Srbijom se kao šumski požar pronela vest da su učenici osnovne škole izvukli stolicu učiteljici, a potom su je snimali i ismevali.

– Škola je izgubila vaspitnu funkciju, to je suština problema. Škola je bila vaspitno obrazovna ustanova i smatrala se za jednu od najvažnijih institucija u zemlji, pored sudstva i policije, školstvo je bila srž prema kojoj su svaki roditelj i porodica imali veliko poštovanje. Mi smo nažalost, u poslednjih 10 do 15 godina, taj status izgubili. Prosvetni radnici postaju čuvari dece, a ne neko ko će tu decu pravilno da usmerava na naki put odrastanja, da ih vaspitava i da ih obrazuje. – kaže Siniša Repija, predsednik Saveza za školski sport i Udruženja pedagoga fizičke kulture Grada Subotice, inače nastavnik fizičkog vaspitanja u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Subotice.

Roditelji često rade i po dva posla, imaju svoje probleme koje nosi svakodnevica, mnogi su decu prepustili samostalnom odrastanju.

– Nijedno dete ne može samo da odrasta, fukcija porodice je ključna stvar u odrastanju, svako dete iz kuće nosi određeno vaspitanje, a mi koji radimo sa decom to najbolje i vidimo. Škola to dete teba da profiliše, da ga dodatno vaspitava i obrazuje ali suština problema mislim da je u porodici. – ističe Repija i objašnjava da incidentne situacije, poput one sa nastavnicom iz Trstenika, svoj koren najčešće vuku iz porodice, jer pojedini đaci pokazuju nedostatak poštovanja prema starijima od sebe, prema nastavnicima i  profesorima kao i instituciji kakva je škola.

– Mislim da takvih incidenata sigurno ima i više, ali ne dođe svaki do iste medijske pažnje. Sticajem okolnosti deca su to snimala i podelila putam društvenih mreža pa se sve vrlo lako otkrilo. Deca u tome ne vide problem, oni se, štaviše, hvale time što su uradili i to za njih predstavlja određeni publicitet koji će oni da dobiju na društvenim mrežama a zbog toga smo u ozbiljnom problemu. – upozorava nastavnik Siniša Repija.

Zaštita dečjih prava postala je sve prisutnija u svakodnevnom životu đaka, a uloga roditelja zašla je u sve sfere školstva, od saveta roditelja preko načina rada škole i nastavnog plana i programa.

– Zaštita dečjih prava pomalo postaje izgovor jer sa njom decu, po mom mišljenju, onesposobljavamo za odrastanje, život i budućnost. Deca danas vrlo dobro znaju koja su njihova prava u školi, a ukoliko bi ih pitali koje su njihove obaveze, tu bi se već malo zamislili. Nekada je bilo obrnuto. – zaključuje Repija koji, iako je i sam roditelj, smatra da se uloga nastavnika i uloga roditelja u životu škole moraju razlikovati. Po mišljenju ovog nastavnika, roditelji treba da budu uključeni u investicione ili organizacione planove u školi, ali ne u tolikoj meri i u stručne aspekte škole.

– Savet roditelja je maltene postao zakonodavno, izvršno telo u školi i mi kao škola više nemam tu autonomiju da donesemo nijednu važnu odluku, a da to Savet roditelja ne usvoji. Postavlja se pitanje kako može Savet roditelja da bude stručan ako u tom Savetu sede roditelji različitih profila poput molera, zidara, tehnologa ili doktora ekonomskih nauka. U redu je da oni žele da pomognu radu škole, ali ne i da je menjaju. – zaključuje Siniša Repija dalje smatrajući da bi zaštita dečjih prava, ukoliko su ugrožena od strane nastavnika, trebala biti regulisana u vezi tog nastavnika, a ne u vezi celog sistema obrazovanja.

Po rečima Siniše Repije, Školski odbor je najviše zakonodavno telo škole koje je sačinjeno od 9 članova – 3 predstavnika roditeljskog Saveta, 3 predstavnika lokalne samouprave koji mogu, a i ne moraju biti iz oblasti školstva, što znači da samo 3 člana, tj jednu trećinu čine predstavnici nastavničkog veća.

– Na taj način dobijamo telo koje donosi odluku a u njemu sede svega tri stručna člana za sprovođenje školskih odluka. – ističe naš sagovornik i dodaje: – Bojim se da će insitucija škole u potpunosti da se uruši, a kada se to desi mislim da se sve urušava, jer je škola temelj celog društva.

Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju predviđa i primenu „Individualnog obrazovnog plana” odnosno skraćeno IOP-a. Njime se planira dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju određenog učenika na osnovu njegovih sposobnosti i mogućnosti, pa je tako IOP 3 predviđen za napredne učenike dok su IOP 1 i 2 namenjeni učenicima koji imaju poteškoće u savladavanju gradiva bilo da je reč o inkluziji ili nekim drugim razlozima.

– Nastava po inkluziji, kada je ušla u škole, kod nas je na pogrešan način shvaćena u praksi. Niko nije protiv inkluzije i protiv toga da se pomogne detetu koje nije u potpunosti spremno da krene u redovnu školu, ali crvena linija mora da se povuče – kaže Repija, a svoju tvrdnju objašnjava činjenicom da nastavnici koji rade u redovnim školama nemaju adekvatno obrazovanje za inkluzivnu decu.

– Nemamo položene ispite iz defektologije i sličnih predmeta tako da se zajedno svi mučimo, dete koje možda nije prihvaćeno od sredine, roditelj koji kući mora dodatno da radi sa detetom i nastavnici koji ne znaju kako i šta da rade. – dodaje nastavnik fizičkog vaspitanja sa dugogodišnjim stažom od preko 15 godina.

Određena istraživanja na ovu temu pokazuju da deca koja imaju potrebe za nekom vrstom inkluzije više napreduju ukoliko pohađaju specijalne škole, jer u takvim ustanovama deca borave u manjim odeljenjima i sa njima radi mnogo veći broj pedagoga i nastavnika koji su specijalizovani u te svrhe.

– Osim toga što u redovnoj školi takva deca ne mogu dobiti jedinicu, drugi benefit od redovnih škola nemaju. Zašto je specijalna škola izgubila kredibilitet nije mi jasno, deca u specijalnim školama mogu dobiti sve ono što je neophodno za njihov dalji razvoj. – naglašava Siniša Repija.

Dolaskom i primenom modernih tehnologija smanjilo se generalno interesovanje za bavljenjem fizičkim aktivnostima, a ovaj trend najviše se ispoljava u osnovnim školama.

– Mi se ozbiljno bavimo analizom i statistikom, a podaci su zastrašujući. Zdravlje dece je smanjenjem fizičke aktivnosti dosta ugroženo, imamo sve više đaka sa dijabetesom tipa 1, gojazne dece, dece sa povišenim krvnim pritiskom, holesterolom, srčanim manama, a da ne pričam o deformitetima lokomotornog aparata, o ravnim stopalima, lošim kolenima, iskrivljenim kičmama i lošem držanjum tela. U razvoju deteta ima nekoliko senzitivnih perioda, pre svega od 4. do 7. godine, i od 7. do 11. godine, to su periodi kada je najvažnije stručno raditi sa decom po pitanju fizičkih aktivnosti. Upotreba telefona, televizora i tehnologije, doprinela je da se deca današnjice vrlo malo kreću. – upozorava nastavnik fizičkog vaspitanja.

U ljudskoj praksi je, hteli mi to priznati ili ne, da često prvo delujemo, a tek kasnije se zapitamo da li i kako je trebalo. Istorija je učiteljica života, a lekcije iz kojih najčešće padamo jesu strpljenje, promišljenost i rasuđivanje, razumevanje, kompromis i tolerancija prema svima, jer svaka medalja ima svoje lice i naličje.

Naš sagovornik predlaže sledeće:

– Vratimo veru u institucije. Ako vam doktor kaže da treba da se vakcinišete, vakcinišite se, nemojte se obrazovati na googlu, a ako vam škola kaže porazgovarajte sa svojim detetom, saslušajte ga, ali saslušajte i nastavnika, jer on nema razloga da laže nijednog roditelja, on ukazuje na problem. Uz podršku roditelja koja je neophodna za mnoge stvari, mi možemo unapređivati rad škole, ali treba da se zna gde svakome pripada mesto. Nastavnici žele da, kao i svi ljudi, budu poštovani kako bi mogli da se posvete obrazovanju i vaspitanju dece, jer čim je tu vasptinje bolje je i obrazovanje. Briga o deci treba da bude zajednička.

Razmislite i prisetite se, koga ste osim porodice i prijatelja najviše voleli kada ste bili deca.