U svim osnovnim i srednjim školama širom Srbije danas se obeležava školska slava Sveti Sava. Sveti Sava, odnosno Rastko Nemanjić, kako se zvao pre nego što se zamonašio, rođen je 1169. godine kao najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje.

Rastko je veoma rano odlučio da se zamonaši, u svojoj 23. godini, tj 1192. godine a to je učinio na Svetoj Gori, u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon. Jedan deo monaškog života proveo je na Svetoj Gori a onda je 1208. godine vratio u Srbiju kako bi izmirio zavađenu braću. Bavio se prosvetiteljskim radom prenoseći osnovne verske i svetovne pouke a bavio se i pisanjem književnih dela od kojih su najznačajnija bila „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.

Najveći doprinos Srpskoj pravoslavnoj crkvi Sveti sava ostvario je kada je u Nikeji 1219. od vizantijskog cara Teodora Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla i Haritopula izdejstvovao autokefalnost srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju čime je postao i prvi srpski arhiepiskop. Sveti Sava je preminuo u Trnovu, u Bugarskoj, 25. januara 1236. godine, na povratku sa hodočašća u Jerusalim, posle diplomatske misije za bugarsku arhiepiskopiju. Prema zapisima iz tog vremena, glas o smrti Rastka Nemanjića tj, Svetoga Save stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u crkvama širom Srbije na taj dan služe liturgije. Za školsku slavu ovaj praznik je ustanovljen 2. januara 1840. godine na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca. Savindan se proslavljao kao školska slava sve do 1945. godine, kada je ukinut odlukom tadašnjih vlasti, a posle poluvekovne zabrane u komunističkom režimu, ponovo se nastavilo sa proslavljanjem ovog praznika, od 1990 godine.

Za učenike i nastavnike to je radni, ali nenastavni, proslavni dan. U školama širom Srbije organizuju se priredbe posvećene srpskom prosvetitelju a peva se i Svetosavska himna:

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole –
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci, tamo slava,
Gde nas srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo Srpstvo slavi slavu
Svoga oca Svetog Savu
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava.
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava,
Nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte:
Savu srpsku slavu,
Pred prestolom Tvorca!

Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi
Da nam svima sine;
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo ti pomozi,
Počuj glas svog roda
Srpskoga naroda!

Zdravo Sreme, Banate
I Srbijo Stara
Ravanice čuvaj nam
Telo Knez Lazara;
Crna Goro, sestro mila,
Zdravo i ti s nama bila,
Da slavimo slavu
Svetog Oca Savu.

Mileševo slavi se
Telom Svetog Save
Koga slave svi Srbi
S obe strane Save;
Sinan-paša vatru pali
Telo Svetog Save spali,
Al’ ne spali slave,
Niti spomen Save.

Pet vekova Srbin je
u ropstvu čamio,
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti i zaštitnikom prosvetnih ustanova, a u narodu će zauvek ostati upamćen kao raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića koji se zamonašio, postao uticajni diplomata, prvi srpski prosvetitelj i arhiepiskop autokefalne srpske žičke arhiepiskopije, zakonodavac, književnik i hodočasnik. Čuvene su i priče i legende o Svetom Savi koje se u našem narodu prenose kroz vekove a čija je svrha širenje mudrosti, dobrote i zdravog razmišljanja. Evo jedne od njih:

Ulazi li greh na usta?

Počeo neki čovek da zida kuću, pa kad ču da je u selo došao Sveti Sava, zamoli ga da dođe i Sveti Sava očita molitvu, da bi posao što bolje završio.

Ode Sveti Sava kod njega, kad ima šta da vidi: Domaćin sprema meso za ručak, kao da nije post.

– A znaš li ti, domaćine, da je sad post?

– A, greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta! – samo odmahnu rukom ovaj.

– Ko te to nauči?

– Neki čovek. Još je rekao da to u Svetom Pismu piše i da je sam Hristos to rekao!

– Dobro! – reče Sveti Sava – Neka ti je sa srećom nova kuća! Temelj si stavio. Sad baci, kako bilo, jednu ciglu na njega pa se useli i u zdravlju da živiš u kući doveka!

– Šta to pričaš, čoveče Božji, za kuću su potrebne sve cigle, a ne samo jedna! A i one moraju da budu stavljene ravno, u četiri zida, strogo po propisu, a ne bačene bilo kako, inače ništa nema od kuće!

– E, sinko moj, tako je i sa pobožnim životom! Ako neko hoće da se spase nije dovoljno da zna samo jednu rečenicu iz Svetoga Pisma, pa i nju iskrivljeno i naopako, nego sve! Na mnogo mesta u Svetom Pismu sam Hristos govori da je post neophodan i da se bez posta ne možemo spasti!

Ko posti – dušu gosti!