U nordijskoj mitologiji patuljak Oter imao je moć da se pretvara u vidru i na taj način umiče vitezovima od kojih je krao zlato za siromašne, u knjigama o čarobnjaku Hariju Poteru, glavna junakinja Hermiona posedovala je odbrambenu čaroliju kojom je prizivala srebrnu vidru, čuvara koji je štitio od dementora.

Zajedničko za oba ova lika koji krase stranice knjiga bila je veština kojom su uz domišljatost, spretnost i hrabrost uspevali da se suprotstave i najjačim neprijateljima. Ta veština iskazana je u obliku malene vidre, simpatične i vesele životinjice koja se može naći na svim kontinentima, osim Australije. Hitre, sposobne i nadasve ljupke vidre, svojim sposobnostima i umiljatošću uvek su bile drage ljudima i predstavljale su člana divljeg životinjskog sveta, sa kojim je čovek lako koegzistirao. U drevnom Japanu i nekim indijskim narodima, domestifikovane vidre su se nekada koristile i u ribolovu. Negom i ručnim odgajanjem mladunaca, ribolovci su učili vidre da za njih hvataju ribu i donese je na obalu nakon čega su ravnomerno delili plen. Danas se vidre nalaze na listi ugroženih i zaštićenih životinja. Da li to znači da smo se negde ogrešili prema ovim malenim, brbljivim lepotanima?

ZOO vrt Palić poseduje par azijskih patuljastih vidri (aonyx cinereus) koje se još mogu nazivati i „vidrama malih kandži“ čiji je život uglavnom vezan za reke i slatku vodu. Ova vrsta spada u red zveri, u porodicu kuna. Reč je o veoma veštim plivačima koje imaju dugo, gipko i pokretno telo, a u vodi mogu da izdrže veoma dugo zahvaljujući svom gustom, raskošnom krznu.

– Dugačke su oko 70 centimetara mada mogu dosegnuti i do metar. Kada se mladunci rode, u prvih 80 dana nemaju direktan kontakt sa vodom jer je njihovo krzno još veoma meko, paperjasto, ali nakon tog perioda njihovo telo počinje da luči mast koja podmazuje dlaku i čini je vodootpornom. Ova osobina čuva vidre i od prehlade usled dugog boravka u vodi. Urođeno im je da budu odlični plivači, majka u početku svoje mladunče nosi na grudima, a kasnije ga pušta u vodu i uči da odvažno pliva i roni. – priča nam Jelena Toljagić, biolog i edukator ZOO vrta na Paliću i potom objašnjava kako se vidre prvenstveno hrane ribom koju love, a na njihovom meniju naći će se i sve one životinje koje u vodi ili pored reka mogu da uhvate, poput rakova, žaba, manjih ptica, miševa, pa čak i manjeg zeca.

Vidrama je za lov veoma bitno da voda u kojoj borave bude bistra i dovoljno prozirna kako bi životinja mogla da vidi i uspešno lovi svoj plen.U prirodi love pretežno noću, a dan provode u odmaranju i igri. Prema Jeleninim rečima, vidre mogu da žive u zajednicama koje će brojati između 10 – 12 jedinki, ali će svaka vidra za sebe odabrati jednog para sa kojim će provesti ceo svoj život.

– Mužijaci mogu imati veliku terotoriju, oko 40 kvadratnih kilometara, kojom redovno patroliraju i ostavljaju svoje mirise, a za obilazak ovako velike terotorije dovoljno im je svega 15 dana. Životni vek im je u proseku od 12 do 16 godina ali nije retko da vidre dožive i 18 godina. Njihovo sklonište je takođe veoma interesantno, sa površine ono može da deluje kao obična rupa u zemlji, međutim ispod se nalazi pravo čudo arhitekture zato što vidre na različitim dubinama kopaju tunele i sobe. Najniži tunel koji se spušta ukoso izbijaće u vodu, na dubini od oko metar i po. Tim tunelima omogućen je i prolaz do vode iz skolništa, a u slučaju da tunel poplavi, one imaju nekoliko soba iznad gde će moći da spavaju, igraju se ili obitavaju. – priča nam naša sagovornica, Jelena Toljagić.

Prema rečima edukatora palićkog ZOO vrta, vidre su prvi put ove godine uvedene kao tema u program obrazovanja, po želji dve učiteljice kojima su deca rekla da žele da uče o vidrama.

– Iza same želje stalajo je i dečje objašnjenje. Naime, svaki put kada mališani dolaze u vrt, vidre su prve životinje na koje nailaze, a koje im se veoma obraduju. Zbog toga važe za jednog od najomiljenijih stanovnika ZOO vrta na Paliću, pa mi je bilo zadovoljstvo da predavanje o njima uvrstim u edikativne programe ZOO vrta. – poručuje biolog, Jelena Tojagić.

Naš ZOO vrt na Paliću ima jedan par patuljastih vidri, mužjaka Goku i ženku Pikaču, koji su uvek zajedno.

– Reč je o najmanjim vidrama koje postoje od 13 vrsta vidri. Goku je star 11 godina i stigao je iz Mađarske, iz Đera, još 2013. godine, a ženka Pikaču ili Piti kako joj timaritelji tepaju ima 6 godina, i pristigla je iz Beo ZOO vrta, 2018. godine. Kada je došla, odmah su se svideli jedno drugom, bila je to ljubav na prvi pogled koja i dan danas traje. Goku se njoj veoma udvarao, nosio joj je kamenčiće, lišće, grančice i sve što je u volijeri našao. I dan danas veoma često se mogu videti kako trljaju njuškice jednu o drugu, kao da se ljube, kako se drže za šape dok plivaju i uživaju u bazenčiću, i kako su non stop nerazdvojni. – kaže Andrijana Tot, poslovođa palićkog ZOO vrta i jedan od onih radnika kojeg često možete pronaći pored volijere sa vidrama, i to ne bez razloga.

– Vidre su ljubimci svih timaritelja i ujutru, čim vide nekog od zaposlenih, one ih zovu i pričaju im, trče pored ograde ne bi li dobili neku poslasticu koju timaritelji uvek imaju kod sebe. Ponekad kada iz palićkog jezera dobijemo ribu od izlovljavanja, mi im stavimo tu ribu u njihov bazenčić u volijeri i oni obožavaju da je hvataju i igraju se sa njom. Imaju kratke kandže pa ribu hvataju šapicama, a ne zubima kao većina drugih vidri, imaju veoma spretne prste. Ako u prirodi uhvate nekog velikog raka kojeg ne mogu polomiti, ostaviće ga na suncu da se otvori da bi ga pojele, a ponekad znaju da upotrebe i kamen kako bi razbile njihov oklop. – nastavlja dalje Andrijana Tot.

Prema njenim rečima, vidre su veoma razigrane i dinamične, vole društvo i obožavaju da se igraju i valjaju u blatu i pesku, na taj način takođe ostavljaju i svoje mirise.

– Njihovi mirisi su kao naši otisci prstiju, govore o svemu, o polu, starosti, o tome da li traže partenere… – objašnjava poslovođa ZOO vrat Palić, Andrijana Tot.

Prema njenim, a i Jeleninim rečima, Goku i Pikaču će takođe rado praviti i „skakaone od blata“ po kojima će se spuštati u bazenčić, pa kada se zaprlja, potrebno ga je i oprati.

– To je možda najzanimljiviji momenat našim vidrama, tada sede sa strane i pažljivo posmatraju kako im se bazen puni čistom vodom, a kao da se osmehuju kada se neko od radnika oklizne ili čak i završi u bazenu. – priča nam kroz smeh Andrijana Tot.

Vidre u Srbiji spadaju u ugrožene i strogo zaštićene životinjske vrste, a ono što je vidre dovelo do tog statusa jeste nažalost čovek koji je ugrozio njihovo opstanak i život. Ribarima su vidre bile glavni konkurenti u ribolovu, pa su trovanjem i zamkama počeli da ih istrebljavaju, međutim najveći razlog zbog čega su vidre ugrožene predstavlja njihovo meko, i raskošno krzno koje na jednom kvadratnom inču može imati od 26.000 do čak 450.000 folikula. Za morsku vidru inače važi da je to životinja sa najgušćim krznom, jer poseduje preko 1.000.000 folikula na istoj površini. Krzno vidre najpoželjnije je kod mladunaca kojima je dlaka još uvek paperjasta. Međutim, upravo zbog tih malih, krznenih loptica, trebali bi da se zapitamo da li zasita želimo bundu od krzna koja inače više i nije u modi ili želimo da razdragane i umiljate vidre i dalje budu redovni stanovnici naših šuma i reka.