Japan se još naziva i „zemlja izlazećeg sunca“, pre svega jer stanovnici ostrva Kjušu, Hokaido, Honšu i Šikoku, koja čine deo japanskog arhipelaga od skoro sedam hiljada vulkanskih uzvišenja, prvi dočekuju zrake izlazećeg sunca i osvit novog dana. Za narod ove prelepe zemlje na Dalekom istoku važi da su predani, vredni i dosledni, odani tradiciji dugoj skoro tri hiljade godina. Japan je danas razvijena zemlja sa visokim životnim standardima, mesto gde se rađaju ideje i inovacije. Međutim, od ideje do cilja put zna biti dug i težak, jer strogo društveno uređenje Japana ne pruža mnogo šansi onima koji maštaju. Ipak, za one koji poseduju hrabrost samuraja, šansa je uvek moguća, makar bila i miljama daleko od „mesta na kom se sunce rađa“.

Na ovakav put, pre više od decenije, krenula je Mikiko Ishikawa, mlada profesorica japanskog jezika, ostrašćeni ljubitelj fudbala i fotografije koja je svoju šansu potražila devet hiljada kilometara daleko od kuće.

– Iza fotografije, Srbije, fudbala i mene stoji jedna mnogo duga priča. Pre više od deset godina bila sam profesor u Nagoji, predavala sam japanski jezik stranim studentima. Oduvek sam volela da gledam fudbal, moj suprug i ja redovno smo išli na fudbalske utakmice kao navijači. U našem gradu igrao je i srpski fudbaler, Dragan Stojković Piksi. On je kod nas velika zvezda. Prateći njegov rad, upoznala sam i velikog trenera Boška Đurovskog koji takođe u Japanu važi za legendu. Imam tu čast da smo danas mnogo dobri prijatelji – priča Mikiko Ishikawa i dalje objašnjava da je upravo Đurovski zaslužan za njen dolazak u Srbiju.

Naime, Mikiko je želela da japanski jezik predaje i u drugim zemljama, poput Kine ili Južne Koreje, ali joj je ideja da dođe u Srbiju, u to vreme bila nezamisliva.

– Boško je o Srbiji uvek jako lepo pričao pa mislim da je i Srbija takođe mnogo dobra zemlja. Pod njegovim uticajem 2013. godine, prvi put sam došla u Beograd gde sam živela tri godine. Prepodne sam učila srpski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, a popodne bih predavala japanski jezik u maloj privatnoj beogradskoj školi. To je trajalo sve do 2016. godine i pamtim da je ta situacija bila mnogo teška za mene. Nisam dobro znala srpski jezik, nisam imala mnogo prijatelja, muž mi je i dalje živeo u Japanu, a plata u Srbiji je bila mala. Kada sam se vratila za Japan, na fakultetu gde sam predavala, dobila sam zadatak da pišem rad na temu interkulturalne komunikacije. Morala sam da intervjuišem razne ljude i odlučila sam se za Japance koji su u to vreme igrali fudbal za Srbiju ili za Crnu Goru, u to vreme bilo ih je dosta. Uglavnom sam pisala na temu razlika u životu između Japana i Srbije. Intervjui su se ređali i sa mojim radom su bili zadovoljni pa su mi predložili da pišem i novinske članke. Odlučila sam da prihvatim posao i oprobam se u tome – objašnjava naša sagovornica i potom kaže da su joj za članke za portal, osim tekstova, bile potrebne i slike fudbalera.

Nizom okolnosti i ljubav prema fotografiji dobila je svoju šansu. Ishikawa je počela da fotografiše fudbalske utakmice, a svoj novi zanat učila je u hodu, putem interneta gde je istraživala. Prvo je usledila kupovina malog, jednostavnog aparata, a iako su njene slike bile amaterske, povratne reakcije čitalaca i ljudi koji su ih gledali bile su sjajne. Malo po malo, kupavala je sve bolju i kvalitetniju opremu, a savete je počela da dobija i od profesionalnih fotografa.

Pre nekoliko godina, upoznala je Noburu Šimuru, fudbalera koji je zapaženu karijeru ostvario igrajući za subotičkli fudbalski klub „Spartak Ždrepčeva krv“. Uz njegovu pomoć, Mikiko je dobila šansu da počne da fotografiše utakmice ženskog i muškog fudbalskog kluba „Spartak“ koji su prepoznali njen talenat.

– Dok sam živela u Beogradu, bilo mi je teško, zato sam se vratila u Japan, tamo je moj život. Ali bez obzira na to, dva puta godišnje, dok traju raspusti, volim da dođem u Srbiju i u Suboticu. Za mene je fotografisanje srpskih fudbalera mnogo dobro i lepo iskustvo, iz klubova su mi ponudili da slikam i veoma sam srećna zbog toga. Prošle godine sam sa ekipom ženskog „Spartaka“ bila u Švedskoj i Danskoj na Ligi šampiona, moj rad je interkurturalna komunikacija, a ženski klub ima mnogo fudbalerki iz inostranstva. Dobijam priliku da upoznajem i intervjuišem razne ljude, dobijam šansu, a ona se ne propušta – poručuje Ishikawa.

Prema njenim rečima, život u Japanu i u Srbiji mnogo se razlikuje. Na hranu se najlakše navikla jer ni naša, kao ni Japanska trpeza nije preterano ljuta, a kada je muzika u pitanju dopada joj se Ceca Ražnatović i nju povremeno sluša. Pa ipak, po njenom mišljenju, najveća razlika između dva naroda leži u neposrednosti i ljubaznosti.

– Mislim da je Srbija mnogo interesantna zemlja. Ljudi u Srbiji, pogotovo u Subotici, mnogo su ljubazniji. U Japanu je sve tačno, vozovi, autobisi, radno vreme, svugde vladaju disciplina i pravila. To je naravno dobro ali ponekada i nije, toliko strogo određena situacija ne stvara mnogo šansi. Zbog toga mi se veoma sviđa Srbija jer ovde svako uvek može da dobije šansu. Mislim da ljudi toga ovde nisu svesni. Ponekad je i mala šansa zapravo velika šansa, nešto dobro iz toga uvek može da se dogodi. Slikam žensku reprezentaciju Srbije u fudbalu, u Japanu znam da to nikada ne bih mogla, mnogo je teže. Moja želja je da, slikajući srpski fudbal, jednoga dana mogu da slikam i fudbalere svoje zemlje, možda baš u derbiju Japan – Srbija. Život u Japanu nije lak, plata je konstanstna ali su cene sve skuplje, imamo mnogo penzionera, a malo mladih ljudi, to je problem. Kada sam pre deset godina došla u Srbiju plata je bila mnogo mala, ali sada ja vidim pomak, plate su sve veće, mislim da će i život biti sve bolji – poručuje Mikiko Ishikawa puna optimizma.

Ljudi u Japanu malo znaju o našoj zemlji, mnogi od njih još uvek misle da na ovim prostorima vlada rat jer, ukoliko ne računamo slavne sportiste poput Piksija i Đokovića, teška stituacija srpskog naroda najviše je propraćena tema u japanskim medijima. Zbog toga mlada Japanka Mikiko Ishikawa, sa svojim prijateljima, fotografiše i piše članke o Srbiji, na portalu www.myserbia.jp, kako bi našu, kako kaže, „zemlju sa mnogo šansi“ približila još više svojim sunarodnicima u Japanu. Sa svojim suprugom, Masanori Kitamurom, Mikiko vodi i projekat „Malo po malo project“ koji prati dešavanja iz oblasti fudbala, kulture i komunikacija.

foto:/ Mikiko Ishikawa/ Malo po malo project