U ulici Aleja Maršala Tita na Radijalcu postoji staro subotičko šetalište, jedno od omiljenih mesta za odmor svih Subotičana. Na njegovom početku nalazi se Olimpijska spomen česma sa imenima osvajača olimpijskih medalja, mesto na kojem mnogi sportisti sanjare kada, vraćajući se iz Hale sportova koja se nalazi na kraju šetališta, umorni i iscrpljeni od treninga, zastanu da predahnu na putu do svoje kuće. Ovde mogu da popiju gutljaj vode i razmisle kako bi bilo divno da se i njihovo ime nađe na ovoj česmi, pored imena mnogih proslavljenih sportista iz Subotice koji su imali uspeha na Olimpijskim igrama. Na spomen pločama, između ostalih, utisnuta su imena  fudbalera Joške Takača koji je srebro osvojio još davne 1948. godine na Olimpijskim igrama u Londonu, rvača Refika Memiševišaća koji se srebrnu medalju osvojio u Los Anđelesu 1984. godine i Meštera Đule koji se bronzom i zlatom okitio 1996. godine u Atlanti, odnosno 2000. godine u Sidneju. Najmlađi, 11. u nizu, koji je svoje ime dodao imenima slavnih subotičkih sportista jeste košarkaš Nikola Kalinić, osvajač srebra sa Olimpijskih igara u Rio De Žaneiru 2016. godine. Nikola Kalinić je srpski košarkaš rođen 1991. godine u Subotici. Sin je bivšeg jugoslovenskog stonotenisera Zorana Kalinića, a sa visonom od 2,03 metra, igrao je u brojnim domaćim i stranim klubovima poput Crvene Zvezde, Vojvodine, Radničkog, Fenerbahčea i Valensije. No sve je, kao i za većinu mladih subotičkih košarkaša, krenulo iz Spartaka.

– Moja prva ideja nakon Spartaka bila je odlazak u Ameriku, na koledž gde mislim da je sve najbolje uređeno, da mogu paralelno da se guraju obrazovanje i sport. Međutim, tu sam naišao na zatvorena vrata i razočarenja, dolazili su ljudi iz Amerike da me gledaju, govorili su da će da se jave ali, nikada nisu. Nakon toga je usledio moj prvi odlazak u Crvenu Zvezdu, neuspešna epizoda sa nerazumevanjem kluba, ljudi iz tadašnje uprave Spartaka koji u tom trenutku mislim da nisu shvatiti da je to moja šansa da uradim nešto u košarci. Potom su se dogodili odlasci u Novi Sad, Kragujevac, Vojvodinu, ponovo u Zvezdu, Valensiju, Fenerbahče. Dosta toga sam odradio bez menadžera što je verovatno takođe bila greška. Išao sam sa ocem, a on je uvek bio dobar lik koji je voleo sve bez prepirki ili svađa da uradi, stara škola. Mislim da sam uz menadžera mogao bolje ugovore i situacije da dobijam. U Novom Sadu su me pitali da li mi treba hrana, stan, stanarina gde je otac rekao: „Ne treba, ješće on u menzi, živeće sa sestrom… – priseća se kroz osmeh Nikola Kalinić dok objašnjava kako je biti sin poznatog sportiste, u njegovom slučaju stonotenisera.

Prema njegovim rečima, bilo je tu i dobrih i loših strana, otac je često falio i mnoge stvari dešavale su se bez njegovog prisustva, ali je u svemu dobro to što si ipak, kako kaže Nikola, donekle poznatiji, neka vrata su ti otvorenija i dobijaš neke benefite, gledaju te sa malo više blagonaklona u odnosu na druge, Međutim, košarka i stoni tenis ipak su umnogome različiti sportovi.

– Prvi profesionalni ugovor bio je sa Zvezdom, tada sam potpisao ugovor, ali nisam mogao da nastupam za klub. Tu je i moje neznanje. U to vreme igrao sam kao slobodan igrač za Spartak. Kada napuniš 18 godina, ako ti klub ne ponudi ugovor, ti si slobodan igrač, oni to meni nisu ponudili međutim, ako se kao takav ne registruješ u Košarkaškom savezu Srbije u roku od 15 dana, klub opet ima pravo da traži za tebe ovlašćenje. To je sitna stavka koja me je koštala možda neke ranije šanse u Zvezdi. Nakon toga sam otišao u klub „Novi Sad“, a potom u „Vojvodinu“. Selektora Dudu Ivkovića sam upoznao slučajno. U mladu reprezentaciju Srbije me prvo nisu pozvali, jer su mislili da sam stariji, igrom slučaja moj trener iz Novog Sada pitao je: „Zašto moj igrač nije na spisku mlade reprezentacije?“ Mislili su da sam devedeseto, a ne devedesetprvo godište. Tako sam upao u mladu reprezentaciju, a sledeće godine u univerzitetsku gde me je zapazio Duda Ivković, nešto mu se sviđalo, u tom trenutku kako sam igrao, pa me je pridružio pripremama „A reprezentacije“ za Evropsko prvenstvo u Sloveniji 2013. godine. Tada sam dobio šansu da se nametnem, a Duda je prvi čovek koji mi je dao šansu i koji je dolazio na pripreme – priča naš sagovornik i dalje objašnjava da je košarci, u to vreme pristupao sa dozom ležernosti.

– Košarku sam u to vreme shvatao kao zabavu, a ne kao posao koji moram da radim, bilo mi je lepo, a tremu dugo nisam osećao. Ali drugačije je to vreme bilo, sva pravila u međuljudskim odnosima ipak su se poštovala, odnos prema starijem, odnos prema treninzima, prema obavezama, počevši od najbanalnijih stvari. Osnovni bonton ti donosi mnogo dobrih stvari zbog kojih kasnije tebe neko poštuje. Ipak, nije dobro ni uvek se povlačiti se od starijih, tu sam takođe došta poštovanja dobio, jer ne možeš uvek ni da se povlačiš – objašnjava Kalinić dok se priseća svojih profesionalih početaka.

Nakon nekoliko godina profesionalnog igranja košarke za domaće i strane timove, poput Crvene Zvezde i turskog Fenerbahčea, usledile su i Olimpijske igre u Rio De Žaneiru 2016. godine. Kao kruna u karijeri svakog sportiste, Olimpijske igre predstavljaju posebno iskustvo, a Nikola Kalinić je imao tu sreću da je sa reprezentacijom Srbije došao do srebrne medalje, nakon poraza od ekipe SAD-a 96-66.  Svega lepog sa učešća na Olimpijskim igrama, Nikola se prisetio i ove godine kada je reprezentacija Srbije osvojila bronzanu medalju u Parizu.

– Mi smo pomalo naviknuti na uspeh i na medalje, ali kada se pogleda koje sve reprezentacije učestvuju i sa kim se Srbija bori, poput Ametike, Francuske, Nemačke, Španije, to su sve sportske velesile, ne treba biti nezadovoljan i kada se od njih izgubi. Kada god se dođe do četvrtfinala ili polufinala, mislim da je to ogroman uspeh, jer u tim situacijama nijanse odlučuju, možda neka sportska inspiracija. Gledajući momke koju su ove godine učestvovali, vidi se da su se oni dali lično, svi su to super momci, moji drugari. Sa druge strane sigurno je da u školi srpske košarke postoji jedna tradicija uspeha, imamo jako veliki broj trenera, košarkaša, ljudi koji se time bave. Gurović je na primer završio karijeru, pa sada ima akademiju gde radi sa klincima, mnogi drugi drže semniare kako bi ostali konkurentni na najvišem nivou. Nekada su se klinci iz cele zemlje zvali da dođu u Požarevac da se „izmere“ sa svojim vršnjacima, ali mislim da takvih stvari vise nema. Godinu dana pre Ria, osvojili smo srebro protiv Amerikanaca u Španiji, to je bilo čudo i zaista smo se svi poklopili, dobro smo funkcionisali zajedno. Nismo imali mnogo pritisaka, a već smo imali Jokića, pokazali smo da možemo da igramo sa svim NBA igračima. Na Olimpijskim igrama imali smo poraz koji nam je otvorio vrata do finala, on nam je omogućio da idemo na Francusku i Grčku. Finale u košarci bilo je poslednji događaj na Olimpijskim igrama te godine, gledali su nas svi učesnici i baš je bilo specijalno. Nažalost, nismo uspeli da tada pobedimo Amerikance, ali smo osvojili srebro. Zauvek ću pamtiti to vreme, boravak u Olimpijskom selu. Tamo je uvek malo drugačije, malo je teže organizovati se, ponekad se vijate po menzi ali ste svi zajedno, svi se pratite. Danas su, na primer vaterpolisti pa ih svi pratimo, kada se vrate svi zajedno slavimo, zatim, sutra su tekvondisti, Đoković ili neko drugi pa uvek bude sjajno. Isto tako je i kada neko izgubi, tešimo ga svi i svi smo uz njega – kaže Kalinić dok evocira uspomene na 2016. godinu i učešće na Olimpijskim igrama u Rio De Žaneiru.

Situacija danas, prema mišljenju subotičkog košarkaša, bolja je i lakša, pre svega u domaćim klubovima.

– Mislim da se sada Zvezda digla, napredovali su i shvatili sta znači biti u Evroligi. Moraš da se posvetiš letovima, organizaciji, pomeranju utakmica, da daš malo oduška igračima što su sitne stvari, ali kada se sve to nagomila, u odlučujućoj utakmici to može da donese pobedu. U Fenerbahčeu je ipak drugačije. Zvezda recimo da ima pet miliona najvijača, Fenerbahče ih ima 50, a tu su i društvene mreže, sve je još više, grandioznije – poručuje poznati sportista, a potom i obnjašnjava kako izgleda jedan dan profesionalnog košarkaša.

– Jedan dan profesionalca izgleda dosadnije nego što bi se pretpostavilo. Ljudi često misle kako, pošto igram košarku, samo putujem, ali dosta toga se u suštini svede na avion, autobus i hotelnsku sobu, odmaranje do sledeće utakmice, pogotovo sada kada se više igra. Po mom mišljenju kvalitet se gubi kada igraš toliko često, ne možeš ni da se oporaviš, ni da se odmoriš i onda to bude neko odrađivanje do se ne dođe do plej-ofa. Život profesionalca je poprilično dosadan. Dobro je što smo se sada izborili za uniju igrača, za to da se sada zna šta sme, a šta ne sme da se radi što se tiče treninga i putovanja, što je dovelo do toga da se poboljšaju neku uslovi, nema više toliko treniranja po nekoliko puta dnevno, po pet sati, ubijanja volje i hrskavice u ljudima. Jedan trening dnevno je dozvoljen, obavezni su i slobodni dani jer se dešavalo da nemamo slobodne dane po mesec dana – kaže Kalinić.

Sada kao suprog i otac, Nikola razmišlja i o tome gde se skrasiti i zasnovati dom.

– Imao sam razgovor sa ženom pre neki dan, moja ideja bili su par gradova u kojima sam bio i koji su mi se svideli, to su Novi Sad, Barselona, Amsterda, tamo mi je baš bilo lepo, sviđa mi se kako ljudi slobodno šetaju, kako je organizovan javni transpost, dešavanja, energija…sve. Međutim, još nisam putovao po Africi i Južnoj Americi, Aziji, ostalo mi je da vidim da li tu još nečega ima. Nama prija evropska civilacazija i način funkcionisamnja ovde, ne znam da li bi se navikli da njihov način života, na higijenu, osećaj ličnog prostora je drugačiji, tamo su svi zbijeni, ali to je ok dok ovde recimo nije, mi na to nismo navikli. Barselona je sjajan grad, nudi ti sve što želiš, imaš parkove, plaže, razne radionice. Novi Sad mi odgovara, imaš štrand, Frušku Goru. Subotica je takođe primamljavija otkako sam dobio dete i mislim da smo često mi Subotičani suviše kritički nastrojeni. Grad je lep, lepa je arhitektura, centar je lep, jedino što nedostaje dešavanja za mlade. Međutim, taj mirniji život je sasvim u redu, ukoliko poželiš, Budimpešta i Beograd su na dva sata, biće lakše pogotovo sada kada se završi brza pruga. Tokom dana, ovde biciklom možeš da odradiš sve što želiš. Živeo sam u Istambulu gde ti sat i po vremena treba da odeš u drugi deo grada, sediš u  kolima i čekaš. Nekada ne shvatamo luksuze koje imamo – smatra srpski košarkaš.

Iako na zalasku profesionalne karijere, Nikola još uvek aktivno igra košarku, a o planovima za naredni period, Klinić je rekao sledeće:

– Plan je da još tri godine igram košarku. Kada sam bio klinac rekao sam da ću da treniram do tridesete, posle toga nema šanse da ću da se bavim košarkom. Međutim, evo imam 32 godine i imam potpisan novi ugovor, tako da će se igrati još par godina. Osećam se poprilično dobro, ali sve nekako ide teže i teže, najviše zbog nekih utakmica koje se stalno igraju. Prisutan je pritisak zbog nesrazmernog dela utakmica. To mi se ne sviđa. zašto mi igramo 80 utakmica, a neko igra 30. Mladima koji žele da krenu mojim stopama, poručio bih da nema odustajanja, i to je to. Zna ponekad biti dosadno toliko trenirati, ali je to nešto što se mora, nema boljeg recepta, nema prečica. Svaki dan treba trenirati, biti spreman i čekati šansu koja će doći, potrebno je puno  žrtvovanja, propuštanja ekskurzija, izlazaka, devojka, a nemaš garancija da ćeš da uspeš. Međutim, mislim da oni koji su dovoljno uporni, ipak moraju da uspeju, ne samo u košarci već i kasnije, u drugoj profesiji, jer si navikao na disciplinu i rad u timu. Bitno je naglastiti da je potreban pametan rad. Nekad ne treba baš sve raditi, jer loš rad može i da se izbegne. Moras sam da imas inicijativu – naglašava košarkaš  Nikola Kalinić. Treba napomenuti i to je se ovaj slavni sportista ovogodišnje zaštitno lice Subotičkog polumaratona, najpoznatije gradske trke u zemlji. Svojim prisustvom i podrškom Kalinić je sigurno bio inspiracija mnogim trkačima da se prijave i učestvuju u najmasovnijoj polumaratonskoj trci Srbije i regiona, i na taj način postanu deo trke kroz istoriju.

Šetalište na Radijalnom putu, sigurno je jedna od starih, najpoznatijih odrednica, staza kojom mnogi mladi sportisti šetaju dok idu na treninge u Halu sportova ili u Dudovu šumu. Krunu i najlepši deo ovog šetališta čini Olimpijska spomen česma poditnuta u čast svim olimpijcima grada Subotice. Dok u vrelim toplim danim mnogi zastanu na ovoj česmi, kako bi utolili žeđ, nema tog košarkaša, tenisera, rukometaša, plivača ili nekog drugog sportiste koji, prikupljajući snagu da nastavi svoj put, ne pogleda u plateke kojima je ova česma optočena i ne zamišlja koliko bi divno bilo da se i njegovo ime nađe pored imena čuvenih subotičkih olimpijaca, kakav je zasigurno i košarkaš Nikola Kalinić.

foto:/Nikola Kalinić