Sveti Martin je u crkvenim knjigama opisan kao zaštitnik siromašnih i nemoćnih, a jedan je od retkih svetaca koji je prihvaćen od strane obe hrišćanske crkve. Martina od Tura istorija pamti kao snažnog mladića, rimskog oficira koji se nakon završene vojne službe zamonašio i postao biskup. Legenda kaže da ga je narod, u znak zahvalnosti za njegova nesebična dela želeo proglasiti biskupom ali se skromni Martin Turski sakrio se među ku nadi da će se njegova odora stopiti sa belinom njihovog perja. Međutim, guske su ga gakanjem odale i Martin je, nemajući kud, morao da se zamonaši. Od tada u narodu važi verovanje da se na dan svetog Martina mora jesti guščje meso, kao kazna ovim lepim pticama za njihovo neverstvo.

Rešeni da saznamo istinu, i možda poštedimo neku gusku od slavske trpeze, zaputili smo se u ZOO vrt na Paliću gde smo saznali da je, nažalost priča o Svetom Martinu istinita. Naime, ukoliko želite da imate kućnog psa čuvara, a alergični ste na dlaku, najbolja preporuka je da u svoje dvorište donesete gusku jer su ove ptice „odlični psi čuvari“. A ako baš želite da imate najlepšeg „lajavca“ u ulici, onda je definitivna preporuka kineska labudasta guska.

Labudaste kineske guske (Anser cygnoides) mnogi smatraju najlepšim predstavnikom porodice gusaka, pre svega zbog svog dugog vrata i elegantnog izgleda koji jednako dobro prezentuju na kopnu i u vodi. Postoje dve osnovne vrste ovih ptica, divlja i domaća labudasta guska. Dok domaće nisu baš neki posebno vešti letači, divlje se u vazduhu odlično snalaze i kao migratorne ptice, sposobne su za letove na velike udaljenosti, po 2500 do 3000 kilometara. Domestifikovana vrsta poznata je po svojoj plodnosti zbog čega se ove guske često i gaje, jer godišnje mogu da snesu od 60 do 100 jaja. Kineska ili kako je još poznata „kvrgasta“ guska ima bazalni čvor na čelu, potiča iz Kine, a veoma brzo postala je poznata i u Severnoj Americi kada je Džordž Vašington dobio na poklon par kineskih guska, 1788. godine. U svojoj tipologiji dele se na smeđe i bele labudaste guske, a taj standard priznat je još davne 1874. godine kada su prepoznate od strane Američkog udruženja živinara. Godine 1876. bile su izložene kao „kineski labudovi“ na Međunarodnoj izložbi u Filadelfiji, u SAD-u, na prvom zvaničnom svetskom sajmu živine.

Labudasta gusta najstanjuje močvare stepskih i šumskih zona, a može se naći i u rečnim delatma i rečnim dolinama sa livadama, na ivicama slatkovodnih jezera, a ima je čak i u planinskim predelima duž brzih reka. Zimi se pojavljuju u ravničarskim močvarnim predelima pored jezera, u pirinčanim poljima gde se hrane zelenom vegetacijom i žitaricama, a takođe jedu travu i alge iz vode. Nastanjuju široko područje Kazahstana, Mongolije, Rusije, Japana, Južne i Severne Koreje, Tajvana, Tajlanda i naravno Kine, a u prirodi ih ima oko 60.000.

– To su ptice koje imaju jako dobar temperament i veoma su poslušne, ukoliko od malena imaju kontakt sa ljudima postaju jako pitome i vezane za čoveka. One koje nemaju kontakt sa ljudima ostaće divlje i pokazivaće nepoverenje prema njima. Labudasta guska je prefinjena i zaobljena, sa relativno dugim, vitkim i zaobljenim kljunom na čijem se početku, kod čela, nalazi kvrga. Glavu drži visoko i ima tanak, dobro zakrivljen vrat koji se sa telom susreće pod uglom od 45 stepeni. Telo joj je kratko i kompaktno i ima istaknuti, dobro zaobljeni deo grudi bez kobilice, stomak joj je umereno pun ali nema masnih režnjeva, osim kod ženki kod kojih se jedan režanj stvara tokom perioda nošenja jaja. Rep im je visoko usađen i podignut i kada uspravno stoji, služi kao pokazatelj vitalnosti životinje – priča nam Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta Palić dodajući da ove ptice često izgledaju teže nego što bismo to pomislili jer je njihovo perje snažno pričvršćeno uz telo pa sam izgled može da zavara.

Prema rečima naše sagovornice, ovi „kineski labudovi“ težine su od 2,5 do 3,5 kilograma, raspon krila im je od 160 do 185 cm, a dužina tela ima je od 81 do 94 cm.

– Originalna vrsta je bogata braon i žućkastom bojom, ima naglašenu tamnu braonu prugu na vratu, kod zrelih ptica kljun je sjajne, crne bolje, a kvrga na kljunu je od perja na glavi odvojena uskom trakom kremasto belog perja i kod mužjaka je mnogo izraženija. Stopala su im braonkasto-narandžaste boje, a krase ih prelepe, smeđe oči. Beli priperci imaju plave oči dok su im noge svetlo narandžaste boje. Gušćići su boje kanarinca kod belih, odonosno sivi sa žutim ukrasima kod smeđih primeraka. Godišnje nose oko 60 do 100 jaja koja su bele boje. Mama guska leže od pet do osam jaja, iz kojih se nakon 25 do 35 dana izležu paperjasti guščići koji postaju nezavisni sa deset do 15 nedelja. Polnu zrelost dostižu sa dve godine, a najplodniji period u godini im je od februara do jula. U zatočeništvu žive od 15 do 20 godina, u prirodi je to nešto kraće, obično oko deset godina jer imaju dosta predatora poput pacova, licica, lasica i kuna, pa čak i zmija – objašnjava nam poslovođa paličkog ZOO vrta, Andrijana Tot.

Pošto smo našu priču započeli legendom o Svetom Martinu i guščijoj trpezi, napomenućemo da je meso labudastih gusaka dosta tamno i veoma ukusno ali se ove prelepe ptice na svu sreću malo koriste za ishranu ljudi ili zbog perja. Pretežno se gaje kao ljubimci ili zbog jaja, a osim što su odlični „čuvari“, labudaste guske mogu da posluže i kao prirodne kosačice korova. Naime, zbog svoje osobine da pasu, čeprkaju i hrane se korovskom travom, ove guske stekle su i veliku popularnost kao „prirodni uređivači travnjaka i bašta“ jer će korovsko bilje do zadnje travke istrebiti dok useve i zasađeno cveće neće dirati.

ZOO vrt na Paliću poseduje pet primeraka kineskih labudastih gusaka koje žive u istom staništu i dele zajedničko jezerce zajedno sa indijskim patkama trkačicama, mošiusnim belim patkama, pekinškim patkama i sa jednom divljom guskom koja se nalazi u prihvatu, a guščja i pačja družina često zna da ugosti i po koju divlju patku ili labuda.

– Guske u ZOO vrtu dobili smo od jednog gospodina, fizičkog lica iz Subotice koji je odlučio da nam ih pokloni jer u svojoj kući nije imao veće jezero za njih, a želeo je da njegove guske uživaju. Veoma su nam drage, posebno jednom timaritelju koji kada dolazi da ih hrani, obično ih doziva zviždukom. Na taj „zvižduk u osam“, naše guske uvek podignu glavu i pozdravljaju ga specifičnim oglašavanjem koje nije upozoravajuće, već više odobravajuće i razdragano – kaže nam poslovođa vrta, Andrijana Tot i priču o guskama završava jednom interesantnom misterijom koju možete rešiti ukoliko posetite ZOO vrt Palić i odgonetnete da li ste timaritelj koji doziva guske možda baš slučajno zove Martin, ili je to samo guščiji način da se kaže „izvini“.