Za drevne Indijance, starosedeoce severno-američkog kontinenta, američki bizon bio je sveta životinja. Brojna plemena Sijuksa, Lakota, Asinibojna i Stounisa sa Velikih ravnica koristila su delove bizona na preko 150 načina, osim mesa i mleka za ishranu, koža, rogovi i kosti bizona korišćeni su za izradu šatora, odeće, obuće, alata, ogrlica i raznih relikvija koje su služile u ceremonijalnim obredima. Indijanci su bitone duboko poštovali verujući da će Dan spasenja doći kada se njihovim travnjacima bude šetao „beli bizon“, mutacija koja je moguća ali se dešava svega jednom u deset miliona slučajeva. U to vreme poznate kao „bufalo“, ove životinje lutale su u brojnim krdima, od Aljaske do Meskičkog zaliva, zatim istočno od obala Atlantika sve do Njujorka, Džordžije, Severne Karoline i Floride. Termin „bizon“ usvojen je na predlog francuskog istraživača Semjuela de Čamplana davne 1616. godine, nakon što ih je po prvi put video kako lutaju ravnicama Severne Amerike.

Američki bizon, lat. „bison bison“ vekovima je nastanjivao velike prostore severno-američkog kontinenta u ogromnim krdima, to može da se se vidi po slikama ovih životinja u brojnim pećinama koja opisuju kretanja bizona, a koje su stare i do 12 hiljada godina pre nove ere. Nažalost, u novoj eri, do 19. veka, ove veličanstvene životinje su nestajale sa planete kombinacijom lova i istrebljivanja od strane Evropljana koji su kololizovali severno-američki kontinent tokom 17. i početkom 18. veka, ali i usled raznih goveđih bolesti koje su prenosila novopridošla, domaća goveda. Uticajem ova dva faktora, od 60. miliona jedinki koliko ih je bilo u 18. veku, populacija bizona svedena je na svega 541 životinju što je bio jedan od najvećih alarma u životinjskom carstvu. Do sredine 20. veka mnogo se radilo na oporavljanju populacije bizona, pa sada postoji oko 31 hiljada jedinki koje žive u nacionalnim parkovima i rezervatima. Danas ih najviše ima u SAD-u i Kanadi, dok su u Meksiku, koji je nekada takođe bio njihovo stanište, potpuno izumrli i više ne nastanjuju ove teritorije.

Američki bizoni obitavaju u prirodnim staništima koje čine rečne doline, prerije i ravnice, žive na otvorenim i polu-otvorenim travnjacima, polusušnim zemljištima i šikarama, svugde gde ipak ima dovoljno biljne vegetacije koja im je neophodna za opstanak. Iako u prošlosti nisu bile životinje koje žive na velikim nadmorskim visinama, preseljenjem u nacionalne parkove radi očuvanja vrsta, bizoni danas u Jeloustonu parku žive na 2400, odnosno u Juti na 3000 metara nadmorske visine.

– Bliski rođak američkog bizona je evropski bizon, iako su naizgled slični, postoje jasne razlike u njihovoj anatomiji. Američki bizoni imaju imaju 15 pari rebara, a evropski 14, odnodno par manje. Uz to, američki bizoni imaju četiri lumbalna pršnjenja, dok evropski imaju pet. Ako gledamo odrasle jedinke, američki bizoni su krupniji, masivniji, imaju kraće noge, ali i tendenciju da više pasu, mnogo manje se kreću i istražuju stanište u odnosu na evropske bizone. Razlika postoji i u obliku glave, naime lobanja koja je inače nisko postavljenja u odnosu na ostatak tela, kod američkog bizona nalazi se još niže usađena. Dlaka bizona je gusta i kovrdžava, tamne braon je boje, a na pojedinim mestima poput prednjice, bizon ima svetlije delove dlake. Kod američkog bizona krzno je mnogo dlakavije i bogatije, ali njihov rep ima mnogo manje dlake u odnosu na evropskog bizona. Po anatomiji ove dve vrste možemo jasno da vidimo razlike i zaključimo o kom bizonu je reč. Izgled rogova takođe je drugačiji – objašnjava nam Jelena Toljagić,  muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti ZOO vrta Palić, dodajući da se američki bizoni mogu mnogo lakše pripitomiti od svojih evropskih rođaka, pa je samim tim mnogo lakše sprovesti i njihovo parenje.

Prema rečima naše sagovornice, u pitanju su veoma impozantne životinje, Mužjaci američkog bizona su znatno veći od ženki i mogu težiti od 460 do 1000 kg, dok je težina ženki najčešće do 540 kg.

– Dužina jedinke, mereno od vrha njuške do kraja repa iznosi oko 2,8 metara. Ugroženost bizona danas je na nižem stepenu jer su, čuvani u nacionalnim parkovima, bizoni uspeli da se razmnože. Period gestacije traje oko 9 meseci, ženke bizona postaju polno zrele sa oko dve do tri godine, na svet donose jedno mladunče, najčešće u proleće, koje uz majku ostaje da sisa do svog sedmog ili osmog meseca. Bizoni žive u krdima i njihova snaga upravo je u njihovoj brojnosti. Stoga imaju veoma malo prirodnih predatora, jedino će se čopor vukova ili krupni američki grizli usuditi da napadnu stariju, osamljenu jedinku ili mladunče. Njihov životni vek je od 20 do 25 godina – priča nam edukator palićkog ZOO vrta, Jelena Toljagić.

Iako su bliski rođaci domaćih goveda, bizoni nisu bili domestifikovani sve do početka 20. veka. Kauboji koji se danas bave ovim poduhvatom, objašnjavaju da je pripitomljavanje bitona teško, jer je reč o “divljim, teritorijalnim životinjama nepredvidive naravi koje, ukoliko su isprovocirane, mogu da skoče i do 1,8 metara, i trče od 55 do 70 kilometara na čas”. Ovakva agilnost i brzina kombinovani sa njihovom veličinom i težinom, čine da su bizoni teški da se drže u zatvorenim prostorima, jer sa lakoćom mogu da unište drvene pa čak i metalne ograde. Uzgoj bizona moguć je najlakše u dobro osiguranim i betonom ojačanim korlatima gde će imati konstantno i redovno snabdevanje hranom i vodom. Zbog toga su veoma važni pravilan rad i ophođenje sa ovim životinjama.

– U ZOO vrtu Palić imamo tri američka bizona. Mužjak Ben rođen je 2017. godine, a ženka Bora 2018. godine. Od 2019. godine stanovnici su našeg vrta gde su došli kao par. Tu su i postali roditelji, pa je tako 2021. godine rođena ženka Akala koja je sada u ZOO vrtu pored Takova, a naš roditeljski par je 2022. godine dobio i ženkicu Zolu koja se i sada nalazi sa mamom i tatom. Zbog svoje velike mase, preke naravi i izražene teritorijalnosti, bizoni mogu biti opasni prema svakom koga dožive kao pretnju, tada će se dati u trk prema toj osobi. Naši timaritelji ne ulaze u njihov padok i nemaju direktan kontakt sa njima. Tokom prošle godine napravljen je i predkavez gde se bizoni smeste kada se u njihovom ispustu nešto radi, to nam veoma olakšava. Veoma su teritorijalni i zaštitnički nastrojeni, pogotovo u periodu kada imaju mladunče. Otac će svojim telom stati između neprijatelja i mladunčeta i na taj način će da štiti svoj podmladak. Američki bizoni do sada nisu bili uvršteni u naše edukativne programe, ali po anketi koju sam radila sa decom i njihovim nastavnicima, za njih postoji veliko interesovanje, pa ćemo od jeseni i o njima pričati svim školarcima koji budu dolazili u palićki ZOO vrt. Slika američkog bizona nalazi se i na našoj fejsbuk grupi, on nam je simbol – napominje Toljagić, a potom nam objašnjava da su bizoni danas inspiracija i brojim narodima u Sedinjenim Američkim Državama.

Naime, dobro je poznato da je beloglavi orao simbol SAD-a, međutim, lik američkog bizona nalazi se na brojnim zvaničnim pečatima, zastavama i banerima. Odlukom američkog Senata iz 2016. godine, američki bizon je i zvanično postao nacionalni sisar Sjedinjenih Američkih Država. Slika bizona krasi zastave Kanszasa, Oklahome i Vajominga, a junak naše priče veoma je česta maskota i brojnih sportskih timova. Nadu za spasenjem bizona, ali i čovečanstva, ovih dana pružio je i veoma redak prizor bebe belog bizona koja je prvi put uočena 4. juna, u Nacionalnom parku Jeloustoun. Poslednji beli bizon bila je beba nazvana Čudo, rođena 1994. godine u državi Viskonsin. Očigledno je da su drevne legende i čuda ipak moguća i u ovim novim, modernim vremenima, preostaje nam samo da verujemo u njih i u bizone.

foto:/ ZOO vrt Palić