Između 200.000 i 250.000 Srba izbeglo je sa prostora Hrvatske i Bosne i Hercegovine kada je, pre tačno 29 godina započela operacija “Oluja”, a više od 2.000 ljudi izgubilo je svoj život. Srpski narod bio je prisiljen da napusti svoje domove jedne tople, avgustovske noće i za sobom ostavi sve stečeno, a ponese samo uspomene i par osnovnih sitnica. U znač sećanja na “Oluju”, Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga svake godine upriliči niz događaja kako se ta davna, 1995. godina ne bi zaboravila.

Dvodnevno obeložavanje “Oluje” počelo u Hramu Svetog Vazdesenja Gospodnjeg u Subotici, parastosom stradalim žrtvama, a juče je na Otvorenom univerzitetu u Subotici prikazan i dokumentarni film “Put u nepoznato”, koji ogovori o stradanju srpskog naroda i utiscima srpske dece, sada već odraslih ljudi.

– Ono što je naš zadatak dok trajemo i postojimo kao udruženje i organizacija jeste da obeležavamo ovakve događaje i sećamo se ovakvih stradanja, jer je to bilo najveće stradanje srpskog naroda u novijoj srpskoj istoriji i najveće etničko čišćenje koje je naš narod preživeo – izjavio je Miroslav Karan ispred Saveza srpskih udruženja Severnobačkog okruga, dodajući da se ovakvim manifestacijama šalje poruka da stradanje srpskog naroda nije zabnoravljeno i da, kako kaže, nije na nama da sudimo ali je na nama da se sećamo tih nemilih događaja i da ih nikada ne zaboravimo.

Prema njegovim rečima, u Suboticu je po nekim procenama za vreme ratnih godina sa prostora Hrvatske i centralne Bosne došlo između devet i deset hiljada ljudi koji su ovde zasnovali svoje porodice. Jedan od njih je i Nikola Slavić rodom iz sela Krčevo, opština Kostajnica, koji je u vreme progona imao 31. godinu.

– Na današnji dan 1995 godine, 5. avgusta u 2:30 noću, sećam se bila je subota, topao dan letnji, dobili smo naredbu da se povučemo sa prve linije koju smo držali, iako nigde nismo izgubili položaje. Napustili smo naša sela, pustili smo stoku, krave, konje da ne uginu od žeđi i krenuli smo preko reke Une u Republiku Srpsku, a zatim koridorom u majku Srbiju. Nismo poneli apsolutno ništa, sve smo ostavili iza sebe – priseća se Slavić i kaže da je narodu koji je te noći napustio svoja ognjišta trebalo četiri dana da dođe do Srbije.

Prvo što su dobili, seća se Nikola, bili su hleb i so u znak dobrodošlice, a potom i gorivo kako bi svako mogao da nastavi put po svojoj želji.

– Srbija je za nas, kao što je rekao Đoković, svetinja i nešto najviše što postoji. Mogli smo krenuti i za Sloveniju koja je bila bliža, ali mi smo krenuli za Srbiju jer smo znali da je tamo spas. Srbija je naša majka i učinićemo sve da Srbija bude jača i bogatija, mi živimo za Srbiju – zaključio je Slavić.

foto:/YouTube/Loud Production/screenshot/LovaLova portal