Postoje građevine koje vekovima stoje gotovo nepromenjene, uprkos klimatskim faktorima i zemljotresima koji su oblikovali čitave gradove. Nisu opstale zato što su njihovi graditelji raspolagali savremenim mašinama ili magičnim moćima, već zato što su razumeli prirodu. Znali su da kuća nije samo skup zidova koji nose krov, već mesto koje mora da diše zajedno sa ljudima koji u njoj žive. Debeli zidovi starih kuća leti su čuvali prijatnu svežinu, zimi zadržavali toplotu, a prostorije su, bez klima uređaja i sofisticiranih sistema ventilacije, uspevale da održe prirodnu ravnotežu. Danas, kada tehnologija napreduje brže nego ikada, paradoksalno se sve češće postavlja pitanje da li smo u toj trci za novim materijalima zaboravili ono najvažnije, da je osnovni zadatak svake kuće da zaštiti čoveka. Ne samo od kiše i snega, već i od sve nemilosrdnijih toplotnih talasa, ogromne potrošnje energije, požara, pa čak i zemljotresa koji poslednjih godina podsećaju da priroda uvek ima poslednju reč.

Klimatske promene više nisu prognoza za neku daleku budućnost. One su postale svakodnevica. Leto traje duže, temperature iz godine u godinu obaraju rekorde, a gradovi se pretvaraju u velika toplotna ostrva u kojima asfalt, beton i staklo satima nakon zalaska sunca nastavljaju da emituju akumuliranu toplotu. U takvim uslovima sve više ljudi spas pronalazi iza zatvorenih prozora i uključenih klima uređaja, retko razmišljajući da najveći saveznik protiv vrućine možda uopšte nije rashladna mašina, već zid.

Upravo o ovoj temi godinama govori prof. dr Milan Kekanović. Njegovo interesovanje nije usmereno samo na razvoj novih građevinskih materijala, već na mnogo šire pitanje – kako graditi objekte koji će čoveku pružiti prirodnu zaštitu onda kada klimatski uslovi postanu ekstremni. U njegovom razmišljanju građevinarstvo nije samo tehnička disciplina, ono je pitanje zdravlja, bezbednosti i kvaliteta života.

– Često govorimo o energetskoj efikasnosti, o tome koliko ćemo uštedeti na grejanju ili hlađenju, ali zaboravljamo osnovnu svrhu kuće. Ona treba da štiti čoveka i njegovu porodicu. U njoj žive deca, stari ljudi, bolesni, ljudi koji najteže podnose ekstremne temperature. Ako mi zdravi jedva izdržavamo višednevne toplotne talase, kako je tek njima? Zato mislim da danas više nije dovoljno posmatrati građevinu samo kao konstrukciju. Ona mora postati aktivni zaštitnik života ljudi koji u njoj borave – kaže prof. dr Milan Kekanović, profesor u penziji Građevinskog fakulteta u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu.

Njegova razmišljanja nisu nastala preko noći, iza njih stoje decenije rada u projektovanju, laboratorijskim ispitivanjima, saradnji sa industrijom i radu sa studentima. Tokom tog perioda, kaže, sve češće je dolazio do zaključka da pojedina rešenja koja su postala standard savremene gradnje možda nisu i najbolji odgovor na izazove koji dolaze.

– Toplotni talasi danas pogađaju istovremeno čitave države. To više nije lokalni problem jednog grada ili jednog regiona. Zbog toga smatram da način na koji danas gradimo kuće i zgrade mora ozbiljno da se preispita. Nije dovoljno samo postaviti termoizolaciju i reći da smo rešili problem. Zid mora da funkcioniše kao celina. Mora da reguliše vlagu, temperaturu, da obezbedi prijatnu mikroklimu i leti i zimi. Ako to ne radi, onda će čovek biti potpuno zavisan od veštačke klimatizacije, a šta će se dogoditi ako jednog dana, usred velikih vrućina, nestane električne energije? O tome se gotovo uopšte ne razmišlja – poručuje naš sagovornik.

Upravo u toj rečenici krije se možda i najvažnije pitanje savremenog građevinarstva – koliko su kuće koje danas gradimo sposobne da funkcionišu kada zakažu sistemi na koje smo navikli da se oslanjamo? Poslednjih godina Evropa je više puta doživela situacije u kojima su elektroenergetske mreže bile na granici izdržljivosti zbog ogromne potrošnje izazvane rashladnim uređajima. Klima uređaji postali su gotovo neophodni deo svakodnevnog života, ali profesor Kekanović smatra da nijedna građevina ne bi smela da zavisi isključivo od njih.

– Ne kažem da klimatizacija nije potrebna. Naravno da jeste. Ali problem nastaje kada kuća bez nje više ne može normalno da funkcioniše. Ako dođe do prekida napajanja, ako sistem zakaže zbog požara, havarije ili preopterećenja mreže, tada ostajemo u objektima koji su praktično hermetički zatvoreni. Zidovi ne mogu prirodno da regulišu vlagu i temperaturu, prozori potpuno dihtuju, razmena vazduha gotovo da ne postoji. To više nije pitanje komfora, nego bezbednosti – kaže Kekanović.

Upravo iz ovog razloga profesor godinama istražuje mogućnosti primene lakih betona, materijala za koji veruje da može da objedini nekoliko osobina koje savremena gradnja sve više traži,  dobru termoizolaciju, zvučnu zaštitu, protivpožarnost, sposobnost prigušenja vibracija i prirodnije ponašanje objekta tokom velikih temperaturnih oscilacija. Za njega laki beton nije revolucionaran zato što predstavlja potpuno novu ideju, već zato što omogućava da se nekoliko važnih problema rešava istovremeno.

– Laki beton u sebi sadrži granulisani stiropor, ali njegova uloga nije samo da smanji težinu konstrukcije. On ima izrazito dobra termoizolaciona svojstva, odlično prigušuje vibracije, obezbeđuje zvučnu izolaciju, a uz odgovarajuće konstruktivno rešenje dobija se i potrebna nosivost objekta. Drugim rečima, nije cilj napraviti lak zid po svaku cenu, već zid koji će čoveku pružiti više zaštite nego što to danas uglavnom očekujemo od jedne građevine – ističe profesor Kekanović.

Iako se u javnosti najčešće govori o vrsti spoljne izolacije, profesor Kekanović smatra da se suština problema krije mnogo dublje, u načinu na koji se građevina ponaša tokom cele godine, kroz ceo svoj životni vek. Zid, objašnjava, ne sme biti samo prepreka između spoljnog i unutrašnjeg prostora, on mora da bude svojevrsni regulator, sposoban da reaguje na promene temperature i vlage, da prihvati višak energije kada je ima i da je postepeno oslobađa kada je potrebno.

– Danas ljudi često misle da su rešili problem čim spolja zalepe nekoliko centimetara termoizolacije. Međutim, pitanje je mnogo složenije od toga. Zid nije samo nešto što treba da spreči prolazak toplote. On mora da omogućava prirodnu razmenu vodene pare, mora da održava zdravu mikroklimu u prostoriji i da spreči pojavu kondenzacije. Ako to ne radi, onda će čovek možda imati nešto manji račun za grejanje, ali će dobiti druge probleme koje u početku neće ni primetiti. Kuća mora da diše. To nije pesnička figura nego fizika. Kada zid omogućava prirodnu difuziju vodene pare, unutrašnji prostor postaje prijatniji za život. Kada to sprečite potpuno nepropusnim slojevima, vlaga ostaje zarobljena. Ljudi često ne povezuju pojavu buđi, neprijatnog vazduha ili osećaja zagušljivosti sa samim zidovima, već traže problem u prozorima, nameštaju ili ventilaciji, a zapravo je uzrok mnogo dublji. Problem nastaje kada kompletan zid postane hermetički zatvoren. Danas imamo spoljne slojeve koji teško propuštaju vlagu, zatim plastične prozore koji gotovo savršeno dihtuju i na kraju očekujemo da će unutrašnji prostor sam od sebe ostati zdrav. To jednostavno nije prirodno stanje. Nekada su i drveni prozori imali svoju ulogu u toj prirodnoj razmeni vazduha. Danas smo sve zatvorili i onda se čudimo što se pojavljuju kondenzacija, vlaga ili buđ – upozorava prof. dr Milan Kekanović.

Njegove ideje ne završavaju se samo na zidovima. Posebnu pažnju posvećuje plafonima, za koje smatra da predstavljaju jednu od najpotcenjenijih tačaka u savremenoj gradnji.

– Studentima sam uvek govorio da je plafon možda i važniji nego što misle. Topao vazduh prirodno odlazi nagore. Ako nema odgovarajuće izolacije, toplota ulazi u betonsku ploču i odlazi dalje kroz konstrukciju. Čovek plaća grejanje, a energija napušta prostoriju putem kojim uopšte ne razmišlja. Kada se pravilno izoluje plafon, događa se nešto veoma zanimljivo, toplota ostaje u prostoru, temperatura između poda i plafona postaje mnogo ujednačenija, smanjuje se mogućnost stvaranja kondenzacije i dobija se prijatnija mikroklima bez dodatne potrošnje energije – kaže Kekanović.

Takvo razmišljanje vodi ga i ka materijalima koje smatra perspektivnim za budućnost građevinarstva. Posebno govori o lakim betonima, ali ne kao o univerzalnom odgovoru na sve izazove, već kao o jednom od mogućih pravaca razvoja.

– Prednost lakih betona nije samo u tome što su „laki“, oni istovremeno obezbeđuju termoizolaciju, zvučnu zaštitu, dobro prigušenje vibracija i protivpožarna svojstva. Kada se konstruktivno pravilno izvedu, uz armirano-betonske serklaže koji obezbeđuju nosivost, dobija se sistem u kojem nijedna osobina nije žrtvovana zbog druge. Ne birate između čvrstoće i izolacije. Dobijate i jedno i drugo. Građevinarstvo nisu samo statika i proračun. Ono mora da odgovori na pitanje kako će ljudi živeti u tim objektima narednih pedeset ili sto godina. Ako na to zaboravimo, onda smo zaboravili suštinu naše profesije – ukazuje naš sagovornik.

Ako se o kvalitetu gradnje najčešće govori kroz energetsku efikasnost, prof. dr Milan Kekanović smatra da postoji još jedan aspekt koji u Srbiji često ostaje u drugom planu, iako poslednjih godina sve češće podseća na svoju važnost. U pitanju su zemljotresi. Balkan se nalazi na području gde seizmička aktivnost nije nepoznanica. Dovoljno je prisetiti se razornog zemljotresa u Skoplju, potresa u Crnoj Gori, kao i onih koji su poslednjih godina pogodili Hrvatsku, Tursku i Grčku, pa da postane jasno kako pitanje otpornosti građevina nije rezervisano samo za daleke zemlje. Svaki takav događaj ponovo otvara isto pitanje – šta zapravo čini jednu zgradu bezbednom? Kekanović smatra da odgovor nije jednostavan, ali da se jedan od ključnih elemenata krije upravo u masi objekta i načinu na koji materijal reaguje na vibracije.

– Kod zemljotresa nije najvažnije samo da zgrada bude čvrsta. Ljudi često misle da će deblji i tvrđi zid automatski biti sigurniji. Međutim, potres stvara ogromne sile koje prolaze kroz konstrukciju. Suština je da se te vibracije što više priguše. Ako materijal može da apsorbuje deo energije koju zemljotres oslobađa, tada su i opterećenja na konstrukciji manja. To je ono što pokušavam da objasnim godinama, nije dovoljno samo odolevati sili, već je treba umanjiti. Na Građevinskom fakultetu sam to i demonstrirao. Sećate se snimka na kojem udaram čekićem o ploču od lakog betona? To nije bio trik. Hteo sam ljudima da pokažem razliku između običnog materijala i lakog betona. Kada udarite čekićem u gumu, on odskoči, kada udarite u drvo, opet odskoči. Pri udaru o laki beton, on ostaje gotovo zalepljen. To znači da materijal ne vraća energiju, već je prigušuje. Upravo je to ono što je kod zemljotresa dragoceno. Što manje energije ostane u konstrukciji, manje su šanse da dođe do ozbiljnih oštećenja – objašnjava dugogodišnji profesor Građevinskog fakulteta u Subotici, sada u penziji. Tom prilikom naglašava da laki beton sam po sebi nije nosivi sistem.

– Ljudi često pogrešno razumeju. Kažu „pa taj materijal nije dovoljno čvrst“. Naravno da nije cilj da samo njega postavite i očekujete da nosi celu zgradu. Zato postoje armiranobetonski serklaži, armatura i konstruktivni elementi koji preuzimaju opterećenja. Laki beton tada dobija drugu ulogu. On obezbeđuje termoizolaciju, zvučnu izolaciju, protivpožarnost, prigušenje vibracija i manju masu objekta, dok armirani delovi nose konstrukciju. To nije „ili–ili“, to je sistem u kojem svaki deo radi ono za šta je najbolji – smatra Kekanović.

Ipak, kako poručuje, najveći izazov nije razvoj novih materijala, već promena načina razmišljanja. Navike se najteže menjaju. Kada se jedna tehnologija primenjuje decenijama, ljudi steknu utisak da drugačije ne može. Istorija građevinarstva nas uči upravo suprotno. Svaka velika promena počinjala je onda kada je neko postavio pitanje da li postojeće rešenje zaista predstavlja najbolje moguće. Nauka postoji da bi preispitivala ono što smatramo normalnim. Ako prestane da postavlja pitanja, onda više nije nauka. Zato, prema njegovom mišljenju, građevinarstvo ne sme da bude disciplina koja samo ponavlja ono što je radila juče, ono mora da razmišlja o tome kako će ljudi živeti sutra.

Dok govori o budućnosti građevinarstva, prof. dr Milan Kekanović ne krije da ga najviše zabrinjava to što se mnoge rasprave i dalje vode gotovo isključivo kroz cenu kvadratnog metra, brzinu izgradnje ili izgled fasade. U vremenu kada klimatske promene menjaju način života, smatra da bi u središtu svake projektantske odluke moralo da bude jedno sasvim drugačije pitanje – koliko će taj objekat zaista štititi čoveka.

– Ja ne tvrdim da je jedino rešenje ono o čemu govorim. Nauka nikada ne bi smela tako da funkcioniše. Ali tvrdim da moramo da priznamo da postoje problemi koje više ne možemo da ignorišemo. Ako danas vidimo da su toplotni talasi sve duži, da ljudi umiru zbog ekstremnih temperatura, da potrošnja električne energije leti dostiže granice izdržljivosti sistema, onda je logično da se zapitamo da li način na koji gradimo odgovara vremenu u kojem živimo. To pitanje ne postavljam zbog sebe, nego zbog ljudi koji će u tim kućama živeti narednih pedeset ili sto godina. Mislim da je potrebna ozbiljna revizija postojećih normi. Zakon ne treba da propisuje koji će proizvođač ili koji materijal biti korišćen, ali može da propiše kakve osobine zid mora da ima. Ako znamo da je paropropusnost važna za zdravu mikroklimu, onda to treba da bude jedan od uslova. Znamo koliko su važni protivpožarna zaštita, zvučna izolacija i energetska efikasnost, onda i to treba jasno definisati. Nije mi jasno kako se pogrešne tehnologije građenja i izolovanja ne mogu utvrditi i povući s tržišta, kao što je u medicini i farmaciji normalno da se lekovi povlače s tržište ako se utvrdi da pored pozitivnog delovanja imaju i negativna delovanja. Od tih lekova ne može da umre godišnje nekoliko desetina hiljada ljudi ili nekoliko stotina hiljada ljudi, a od pogrešnog načina izolovanja zgrada sada već godišnje umire u Evropi preko 60.000 ljudi, zbog letnjih toplotnih udara. Tek kada postavite ciljeve, struka će pronaći najbolji način da ih ispuni. Znate, ceo radni vek proveo sam baveći se istraživanjima. Posao nauke nije da potvrđuje ono što već postoji, nego da pronađe nešto bolje. Ako uočimo grešku, naša je obaveza da pokušamo da je ispravimo. Otišao sam u penziju, ali to ne znači da je taj posao završen. Naprotiv, možda je sada još važnije govoriti o ovoj temi, jer iza mene ne stoji nikakav lični interes, već želja da se iskustvo prenese dalje – zaključuje prof. dr Milan Kekanović.

Njegove reči ne zvuče kao poziv na odbacivanje svega što je savremeno, iz njih se prepoznaje težnja da tehnologija bude usklađena sa prirodnim zakonima, a ne suprotstavljena njima. Možda upravo zato on često govori o kući kao o živom sistemu. Ne kao o gomili betona, čelika i opeke, ne kao o proizvodu koji se prodaje po kvadratnom metru, već kao o prostoru u kojem učimo da pravimo prve korake, učimo da čitamo, slavimo rođendane i tražimo mir posle napornog dana. Sada, kada sunce danima ne popušta, kada asfalt zrači vrelinu dugo nakon zalaska, čovek ne razmišlja o tome koliko je njegov zid imao dobar koeficijent prolaza toplote niti od kog je proizvođača kupljena izolacija, razmišlja samo o jednom – da li će ga dom zaštititi? Možda će upravo zbog toga građevinarstvo budućnosti manje govoriti o rekordnim rokovima izgradnje, a mnogo više o nečemu što su naši preci odavno znali, možda se setimo onoga što smo, čini se, zaboravili. Tada že zid ponovo da postane ono što je oduvek trebalo da bude, ne samo granica između spoljnog i unutrašnjeg sveta, već tiha zaštita života koji se iza njega odvija.

foto:/ustupljene fotografije Milan Kekanović/LovaLova portal