Na palićkoj Letnjoj pozornici, koja pod otvorenim nebom više od tri decenije čuva evropski film od prolaznosti, publika je imala priliku da upozna još jedno izuzetno lice evropske kinematografije, nemačku glumicu Anne Ratte-Polle. U filmu „Ah ta praznina, ta užasna praznina“, prikazanom u Glavnom takmičarskom programu 33. Festivala evropskog filma Palić, ona tumači strogu profesorku glume, lik iza kojeg se, međutim, krije mnogo više od autoriteta i discipline.

Evropska kinematografija oduvek je umela da prepozna glumce koji ne grade karijeru na spektaklu, već na kontinuitetu, strpljenju i sposobnosti da svaku ulogu pretvore u zaseban svet, a upravo tom krugu pripada i Anne Ratte-Polle, umetnica čiji profesionalni put traje više od dve decenije, popločan velikim naslovima i glamoroznim promocijama, ali i filmografijom koja joj je postepeno izgradila reputaciju jedne od najupečatljivijih nemačkih glumica svoje generacije. Rođena 1974. godine u Klopenburgu, glumu je usavršavala na Visokoj školi za muziku i pozorište u Rostoku, da bi krajem devedesetih započela pozorišnu karijeru koja ju je odvela na neke od najznačajnijih nemačkih scena, dok su se paralelno nizale televizijske i filmske uloge u kojima je gotovo po pravilu birala složene, višeslojne likove, daleko od stereotipa.

Šira međunarodna publika upoznala ju je kroz popularnu Netfliksovu seriju „Dark“, gde je kao Ines Kanvald ostavila snažan utisak u jednoj od najuspešnijih evropskih serija poslednje decenije. Filmovi poput „Nevidljiva“, „Hajdi Šnajder u škripcu“, „Reč se važi“ i „Svi pričaju o vremenu“ i brojna pozorišna ostvarenja potvrđuju glumicu koja se jednako sigurno kreće između autorskog filma, televizijske drame i pozorišne scene, bez potrebe da menja sopstveni glumački identitet.

Na Palić je stigla kao predstavnik filma „Ah ta praznina, ta užasna praznina“ reditelja Simona Verhuvena, ekranizacije autobiografskog romana Joahima Majerahofa, ostvarenja koje kroz spoj humora, tuge i sećanja govori o odrastanju, porodici, gubitku i prvim koracima u svetu glume. U filmu Anne Ratte-Polle igra profesorku glume Grečen Hinski koja je duboko inspirisana stvarnom profesorkom Sigrid Hercog, sestrom slavnog nemačkog reditelja Vernera Hercoga, zahtevnu i disciplinovanu ženu čija strogoća proizlazi iz vremena u kojem je živela i profesionalnog puta koji je morala da izbori.

Posle projekcije na Letnjoj pozornici razgovarali smo o atmosferi na snimanju, radu sa Sentom Berger, odnosu prema glumi, izazovima savremenog vremena, ali i o tome zbog čega su upravo ljudske slabosti ono što publiku i dalje najviše povezuje sa filmom.

Susret glumaca različitih generacija, od legendarne Sente Berger do mladih kolega koji tek započinju karijeru, ostavio je poseban trag na Anne Ratte-Polle, koja kaže da upravo atmosfera sa snimanja predstavlja jedno od najlepših sećanja koje nosi iz ovog projekta.

– Energija je od prvog dana bila izuzetna i mislim da je upravo to ono čega se danas najviše sećam. Ja sam snimala prvog dana produkcije, a zatim sam se vratila tokom poslednje nedelje snimanja, kada su scene u glumačkoj školi bile na redu. Bilo je divno ponovo sresti sentu Berger, ali ono što je za mene bilo najvažnije jeste činjenica da među nama nije postojala nikakva hijerarhija. Senta je razgovarala sa mladim glumcima potpuno prirodno, oni sa njom isto tako, ja sa njima, oni sa mnom… Niko nije pokušavao da pokaže koliko iskustva ima. Moj poslednji dan bio je ujedno i poslednji dan celog snimanja. Simon Verhuven je pustio studente da čitav dan improvizuju sopstvene etide, da stvaraju male pozorišne scene koje nisu bile deo filma, već prostor za igru. Sedela sam i posmatrala ih satima. Posle toga, organizovana je završna proslava, ali nisam mogla da odem, jer sam narednog jutra imala pozorišnu probu. Sedela sam kod kuće i shvatila da plačem od sreće. To mi se nikada ranije nije dogodilo. Srce mi je bilo puno ljubavi prema ljudima sa kojima sam radila. Mislim da se takve stvari dese samo kada se spoje dobar scenario, dobar reditelj i ljudi koji zaista žele da zajedno naprave film – rekla je u ekskluzivnoj izjavi za „LovaLova“ portal Anne Ratte-Polle .

Govoreći o radu sa rediteljem Simonom Verhuvenom, umetnica ističe da je proces stvaranja bio zasnovan na poverenju i slobodi, što je, kako kaže, danas sve ređa pojava na filmskim setovima.

– Takav način rada danas nije uobičajen. Snimanja su postala veoma brza, često nema vremena ni za probe ni za istraživanje, već se odmah prelazi na kadar. Simon je radio potpuno drugačije. Usmeravao nas je kada je smatrao da treba, ali je jednako pažljivo slušao svaki predlog. To sam videla i kroz rad sa glavnim glumcem Brunom Aleksanderom. Bruno bi predložio neku ideju, Simon bi zastao, razmislio i rekao: „Hajde da probamo.“ Nije postojao strah od eksperimenta. To je retkost. Kada glumcu date prostor da istražuje, onda i rezultat postane bogatiji, Znate, dobra gluma počinje tamo gde prestaje potreba za savršenstvom – smatra glumica.

Ostvarenje „Ah ta praznina, ta užasna praznina“ koje je svim posetiocima ovogodišnjeg izdanja Festivala evropskog filma Palić prikazano odmah nakon svečanog otvaranja, u Glavnom takmičarskom programu, istovremeno se bavi gubitkom, porodičnim odnosima i odrastanjem, ali sve vreme zadržava humor, zbog čega smo sa glumicom razgovarali o tome zašto upravo spoj komedije i drame često najpreciznije govori o ozbiljnim životnim temama.

– Mislim da svaka dobra komedija u sebi nosi tugu. Smejemo se greškama, neprijatnostima, stidu, sopstvenim slabostima, ali upravo zbog toga komedija može da govori o najtežim stvarima. Danas, kada stalno pričamo o tehnologiji, veštačkoj inteligenciji i savršenstvu, često zaboravljamo da je ono što nas čini ljudima upravo sposobnost da pogrešimo. Na primer, naslov filma je veoma dug, čak i na nemačkom jeziku, film o smrti, gubitku oca i glumačkoj školi, sve zajedno to ne zvuči baš kao komercijalni hit i verovatno niko ne bi rekao da će da postigne veliki bioskopski uspeh, ali ljudi su ga prihvatili upravo zato što govori o nečemu što svi poznajemo. Kada na sceni ili na platnu prepoznate deo sebe, to ume da bude neprijatno. U prvoj sceni filma, glumeći lik pitam svoje studente zašto ljudi kašlju tokom pozorišne predstave? Moj odgovor je da kašlju zato što su upravo ugledali sebe, a nisu sigurni da žele da se suoče sa tim. Mislim da nam danas više nego ikada treba hrabrost da pogledamo sopstvene slabosti, ali i sopstvenu snagu – poručuje Ratte-Pole.

Budući da u filmu tumači profesorku glume, razgovor se prirodno nametnuo i na njene studentske dane, profesore koji su oblikovali njen pogled na umetnost, ali i pitanje da li sebe jednog dana vidi u ulozi pedagoga. Nakon aktuelmnog filma sve češće je, kako kaže, novinari pitaju da li će da predaje glumu, ali njen odgovor je – još uvek ne.

– Jednom prilikom sam, pre dvadesetak godina, pomagala jednom mladiću da se pripremi za prijemni ispit i uspeo je da upiše akademiju. Posle toga sam primetila da sam na sceni počela da analiziram samu sebe, da ocenjujem svaki pokret i svaku repliku, a glumac ne može da igra ako istovremeno sedi u sopstvenoj glavi kao profesor. Tada sam sebi rekla da ću podučavati možda kada budem imala sedamdeset godina. Volim da pomognem mlađim kolegama kada vidim da imaju tremu ili nesigurnost, ali za sada mi je dovoljno da budem njihov partner na setu ili na sceni – objašnjava glumica.

Kako je film smešten u period kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, dotakli smo se i promena kroz koje je prošlo glumačko obrazovanje, kao i stvarne osobe koja je poslužila kao inspiracija za lik profesorke koju tumači.

– Film je smešten krajem osamdesetih i početkom devedesetih u Minhenu, a ja sam studirala krajem devedesetih u istočnoj Nemačkoj, tako da su to bila dva potpuno različita sistema. Moj lik je zasnovan na stvarnoj osobi, Sigrid Hercog, sestri Vernera Hercoga. Bila je veoma stroga, ali mislim da njena strogoća nije dolazila iz želje da bude autoritet, već iz vremena u kojem je živela. Ženama je tada bilo mnogo teže da postanu rediteljke ili da izgrade ozbiljnu umetničku karijeru. Da danas predajem, sigurno ne bih radila na taj način, ali razumem zbog čega je ona bila takva. Ipak, dok sam gradila lik, često sam mislila na svoju profesorku scenskog pokreta, koja je takođe bila veoma disciplinovana, ali je umela da prepozna potencijal svakog studenta. To je ono što pravi razliku između dobrog i velikog pedagoga – smatra heriona nemačke kinematografije.

Na kraju razgovora osvrnuli smo se na ulogu Ines Kanvald u seriji „Dark“, koja joj je donela veliku međunarodnu prepoznatljivost, ali i na razliku između rada na tom projektu i filma predstavljenog publici na Paliću.

– Svaki delo zavisi od reditelja, ali „Dark“ je imao veoma specifičan način rada. Jantje Frize je napisala scenario, Baran bo Odar režirao i njih dvoje imaju potpuno jedinstven ritam pripovedanja. Tamo ništa nije prirodno u klasičnom smislu. Sve je sporije, svaka pauza traje duže nego što očekujete, svaki pogled nosi određenu težinu. Mislila sam da će moja uloga biti jednostavna, ali sam posle svake scene izlazila potpuno iscrpljena jer je svaki trenutak morao da bude ispunjen značenjem. Kod Simona Verhuvena proces je bio sasvim drugačiji. Rekao mi je da ne želi da razgovaram sa autorom romana kako bih što slobodnije gradila lik. Kasnije sam ipak čula mnogo priča o stvarnoj profesorki na kojoj je zasnovan moj lik, ali sam ostala potpuno slobodna da je interpretiram na svoj način. Zanimljivo je da mi danas ljudi koji su je zaista poznavali prilaze i govore da sam je neverovatno verno dočarala. Nisam to planirala. Jednostavno se dogodilo i upravo to je gluma – zaključuje Anne Ratte-Polle.

U vremenu u kojem se filmska industrija, baš kao i svet oko nje, ubrzano menja pod uticajem novih tehnologija, Anne Ratte-Polle podseća da najvažnije stvari ipak ostaju nepromenjene, a to su čovek ispred kamere i čovek sa druge strane  bioskopskog platna. Možda upravo zato njene uloge ne ostavljaju utisak da su odigrane, već proživljene, a susret sa publikom na Paliću pokazao je da između dobrog filma i njegovih gledalaca, bez obzira na jezik ili zemlju iz koje dolaze, i dalje postoji prostor u kojem se prepoznajemo jedni u drugima. Posetioci festivala nisu upoznali samo zvezdu nagrađivanih nemačkih filmova, već umetnicu koja i dalje veruje da su radoznalost, igra i otvorenost prema ljudima najvažniji deo svakog dobrog filma, jer kako je poručila, najbolji filmovi ne nude gotove odgovore, već ostavljaju prostor da ih publika pronađe sama.

foto:/LovaLova portal