Nakon velikog uspeha sa predstavom „Vesele devojke“ koju je video ceo region, Zorana Pavić i Maja Brukner još jednom su ukrstile svoj muzički i glumački talenat i, vođene rediteljem Radetom Vukotićem, započele saradnju na predstavi „Žene kučke“. Ova hit predstava koju su za kratko vreme videli žitelji brojih gradova Srbije i okruženja, u skoro stiže i u Suboticu. U četvrtak, 13. februara, u Mađarskom kulturnom centru „Nepker“, sa početkom u 20 časova, održaće se subotička premijera predstave „Žene kučke“.

– Dan zaljubljenih je i za tu priliku tematski smo, sa mojim dugogodišnjim saradnikom i prijateljem Radetom Vukotićem u moru njegovih predstava, izabrali urbebesni „stand up“ kabare „Žene kučke“. Moto ove predstave je „Zabranjen ulazak muškarcima“, ali ako budu kavaljeri, pristup će im biti dozvoljen. Gledali smo da napravimo divno, nezaboravno veče, ovaj „stand-up“ sastoji se od mnogo humora i mnogo nezaboravnih i neprevaziđenih svetskih i domaćih pop hitova. Očekujemo vas da dođete, da ispunite salu i da u prisustvu vaših dama dočekate Valentinovo – Dan zaljubljenih – poručuje Njegoslav Dragić, vlasnik produkcijske kuće „Teatar Arena“ iz Subotice, koja predstavu „Žene kučke“ dovodi u naš grad.

Prema rečima Dragića, „Teatar Arena“ se ovim poslom bavi od 2020. godine i iz sebe ima predstave poput „Obićno veče“ Laneta Gutovića, i brojna ostvarenja Svetlane Cece Gojković, Petra Božovića, Vanje Bulića i drugih.

„Zašto muškarci vole kučke: Od otirača do devojke iz snova“ je knjiga američke autorke Šeri Argov izdata 2002. godine, i u pitanju je, kako spisateljica poručuje, svojevrstan vodič za žene kako da ostanu u vezi. Knjiga je ostvarila veliki globalni uspeh i prevedena je, širom sveta na 30 jezika. Velika polularnost 2006. godine dovela je i do nastavka „Zašto muškarci žene kučke“, kao i do adaptacije knjige u pozorišnu predstavu koja je naročitu ekspanziju doživela u Sjedinjenim Državama i u Meksiku. „Žene kučke“ od kraja prošle godine igraju se i u Srbiji, a naredne nedelje predstava konačno dolazi i u Suboticu.

U želji da ovu predstavu približimo što više subotičkoj publici, našli smo se sa Zoranom Pavić i Majom Brukner i upitali ih kako je raditi sa rediteljem, Radetom Vukotićem i kakve su to zapravo „Žene kučke“?

• Zorana Pavić:

– Rade Vukotić je reditelj ove predstave, ali i „Veselih devojaka“. Sa njim imamo divnu saradnju i osim saradnje, smatramo ga svojim prijateljem. Kako Maja zna da kaže, on je tako negujući, a pritom je veliki profesionalac, čovek koji je jako dugo u ovom poslu, koji je mnogo toga uradio i zadovoljstvo je sa njim sarađivati. Saradnja sa Majom je divna, kao i sa devojkama iz prethodne predstave „Vesele devojke“. Rade je naglasio da kažemo da je ovo nova forma koja se skoro pojavila u svetu, to je muzički „stand up“, za razliku od predstave „Vesele devojke“ koja je mjuzikl. „Žene kučke“ su „naslonjene“ na knjigu „Zašto muškarci vole kučke“. Puna je humora, životnih situacija, saveta kako treba da se ponašamo da bi u muško-ženskim odnosima bili uspešni. Ljudi ponekad u pežorativnom smislu doživljavaju naslov, ali mi kažemo da naše „žene kučke“ nisu te žene koje su narcisoidne i kalkulantne, sponzoruše i manipulatorke, već su to žene koje drže do sebe. U predstavi imam jednu rečenicu koju jako volim da izgovorim i uvek to naglasim, na taj deo teksta uvek sledi aplauz. Tekst kaže da „žena kučka nije zla žena, već je to žena koja ume sa muškarcem i žena koja koja je shvatila da je najvažnija veza ona koju ima sama sa sobom, a najlepša ženska osobina je dostojantvo“. Kroz ove reči mislim da najbolje objašnjavam kakve su to „žene kučke“. Kada smo bili u Zenici, rekli su nam da možemo da radimo turneju predstave, jer smo položili kod zeničke publike koja je jako kritična. U Sarajevu su nam posle predstave prilazile žene da bi nam rekle: “Sve smo zapisale i počećemo ovo da koristimo“, mislim da je to jako simpatično, zato mi je drago da u martu ponovo obilazimo nekoliko gradova u Bosni.

• Maja Brukner:

– Reditelj predstave je sada već mogu da kažem kao otac, bukvalno se tako i osećam, kao mlađa ćerka, a Zorana mu je starija, divan Rade Vukotić sa kojim već imam iskustvo iz prethodnih predstava, to su „Vesele devojke“ i jedna kabare koji se zove „Prljavi ples“. Sarađujemo već izvesno vreme, ljubav je uzajamna, poverenje i on je stvarno jedan divan čovek, reditelj, prijatelj, saradnik, sve najbolje mogu da kažem za našeg Radeta. Što se tiče naše predstave, koliko god naslov delovao rogobatno, jer „Žene kučke“ nisu na prvo slušanje prijatne za uši, ali podsetiću da su prve rečenice naše predstave „Ništa lepše od zagrljaja voljenog muškarca“. To što se mi zovemo „Žene kučke“, zapravo je samo mali marketingški trik, jer u predstavi mi dajemo neke alate ženama kako da ne budu „krpe za brisanje“, kako da ne budu izmanipulisane, kako da budu osnažene, samostalne, a opet da budu voljene i da vole, i nije poenta biti sam, već činiti, živeti zajednicu, ali kvalitetnu. Neću puno da odajem, ali to je negde suština, ima duhovitih momenata iz raznih ženskih iskustava, kraj nam je upečatljiv gde uozbiljnimo stvari, obraćamo se ženama i govorimo neke bitne stvari koje poentiraju celu predstavu. Što se tiče naše zajedničke saradnje, Zorana i ja, a i generalno devojke iz predhodnog projekta „Vesele devojke“ imale smo tu sreću da se lepo slažemo, da nijednog momenta nismo imale nikakvu negativnu situaciju gde bi se desio taj stereotip „žena je ženi vuk“, apsolutno pobijamo sve teze. Što se tiče predstave, naše „žene kučke“ su one koje se ne vode tim balkanskim stereotipima kakva žena treba da bude. Žena kučka je samostalna, svesna sebe, ima neko dostojanstvo, poznaje svoje granice, mudra je, zna kada treba da pusti, a kada da zategne, mi u predstavi i objašnjavamo na koji je to način možda najbolje da se radi, „žene kučke„ su pozitivan primer kakve žene treba da budu. Reč „kučka“ (bitch) na engleskom i nije toliko strašna, ali kada je prevedemo na srpski, tada možda deluje preagresivno, ali ne označava ništa u negativnom smislu.

Predstava osim glumom, obiluje i sa dosta muzičkih numera koje Zorana i Maja izvode na srpskom i engelskom jeziku. Kako devojke poručuju, sve su to pesme koje se i danas rado slušaju, a nijedna svoje mesto u predstavi nije našla slučajno, već dopunjuje određenu životnu situaciju. Zato smo akterke predstave upitali koliko je teško u jednom pozorišnom komadu pevati, glumiti i pratiti koreografiju?

• Zorana Pavić:

– Nije teško pevati, glumiti i plesati, ja u tome uživam, i u „Veselim devojkama“ ima dosta koreografije, a plesala sam i na svojim koncertima, nastupima, u spotovima. Volim izazove i tu vrtu projekta, ne zato što se tu pokazuješ kao svestrani umetnik, nego zato što je lepo da uživaš u svemu tome. Napraviću malu digresiju, pre dosta godina, Rade Vukotić me je zvao da igram „Betmenku“, to je bilo u vreme dens muztike kada sam stvarno mnogo putovala, ceo svet sam obišla zahvaljujući densu. Bilo mi je jako žao što nisam mogla da prihvatim ulogu, jednostavno, mislila sam da ne mogu da odgovorim zadatku, jer sam bila često odsutna pa bi predstava trpela. Mislim da je „Betmenku“ potom igrala Srna Lango, ali ja sam mu rekla da kad tad moram biti „Betmenka“, jer sam zaljubljena u te junake iz stripova i igranih filmova. Pošto ove godine Rade Vukotić obeležava 35 godina postojanja njegovog pozorišta i umetničke radionice „Prizor“, postavljao je neka sećanja, a kada sam videla „Betmenku“ rekla sam: “Pa to je moja nikada prežaljena uloga“. Mada, umesto „Betmenke“, mogla bih da igram i Ženu mačku, svakako mace obožavam. U svemu ovome stvarno uživam, volim izazove i prave zadatke. U „Veselim devojkama“ igra nas pet, tu ima dosta momenata radnje, mnogo je lakše zapamtiti tekst kada pričaš određenu radnju, nego kada imaš određene fraze i citate. Kada nam je Rade prvo dao tekst, tada sam mu rekla: „Tatoni, ja u ovom životu ovoliko teksta naučiti neću, ako planiraš premijeru za 2029. godinu, meni je to ok, tada mogu“. Međutim, sve je to polako došlo na svoje. Pred svako izvođenje, Maja i ja prelazimo ceo tekt, iako smo se približile desetom izvođenju. Pred svaku predstavu prođemo tekst, isto radimo i sa „Veselim devojkama“ iako smo je do sada preko 60 puta igrale. Dok smo u kombiju, skoncentrišemo se na tekst. Obožavam svoj posao, muzika mi je najveća ljubav na svetu, ali se zaista predajem i glumi i koreografiji kako bih opravdala svoje zvanje istaknutog umetnika. Mislim da u današnjem vremenu gde imamo mnogo više pevača nego stanovnika, estrada od umetnosti mora da se razlikuje.

• Maja Brukner:

– Meni nije komplikovano da spojiom sve tri aktivnosti, inače sam imala iskustva i pre ove predstave sa mjuziklima, igrala sam svojevremeno u pozorištu na Terazijama. Mimo glume, bavim se muzikom, imam svoj bend i generalno, pevanje mi ne predstavlja neki problem. Zapavo, ja sam i glumica, ali i pevačica.

Za sam kraj razgovora, upitali smo naše sagovornice koga bi u redovima publike one želele da vide, kome je predstava namenjena i za koga bi bilo korisno da je pogleda?

• Zorana Pavić:

– Ne bih se ograničavala, na plakatu stoji fora „Zabranjen ulaz muškarcima“, ali je to zaista fora, Maja redovno pozdravlja gospodu koja je došla uprkos zabrani. U publici ima više žena, ali i muškarci se nasmeju i zabave. Nedavno smo bile u Ivanjici i sa nama je prvi put bio novi vozač. on je gledao predstavu i kada smo krenuli nazad za Beograd, rekao nam je: „Bogami, ja sam ovde zaista dosta naučio“. Ne bih se ograničavala ni na generacije, jer će zrelije žene „pročešljati“ neko svoje iskustvo, mlađe žene će dobiti neka uputstva koja možda mogu da budu korisna, mi se bavimo muško-ženskim odnosima gde muškarci mogu da čuju dosta stvari, saznaju nešto novo, a mogu i sami da se pronađu u situacijama. Muško-ženski odnosi će zauvek biti zanimljivi i baš lepo što smo pred Svetog Trifuna i Dan zaljubljenih u mojoj voljenoj Subotici, jer Suboticu zaista doživljavam kao svoj grad. Drago mi je da sam nedavno, po drugi put bila na Svetosavskom balu, tamo je uvek čarobno i lepo organizovano da reči nemam. Drugo, u Subotici je i moja sestra od ujaka, nas dve smo zajedno provele detinjstvo na salašu, imam i puno prijatelja, tako da kada dolazim u Suboticu, dolazi u svoj grad. Toliko sam puta tu provodila dane, znam delove grada, zaljubljena sam u arhitekturu koju veličanstvena Subotica ima, srećna sam što sam bila i u Gradskoj kući na više venčanja, a svaki put kada dođem, volim da se slikam ispred zgrade Narodnog pozorišta, da dođem u Suboticu, a da se ne slikam ispred pozorišta, to nije moguće. Moji prijatelji, bend „Old Hat orkestra“ su radili koncert u Sinagogi koja je takođe veličanstvena.

• Maja Brukner:

– Pozvala bih sve divne ljude koju su želji smeha, druženja, dobre muzike. Zorana i ja pevamo različite muzičke numere koje su nekada bile popularne, ali su i dan danas kvalitetne pesme koje se rado čuju i pevaju. Pozvala bih i žene i muškarce, bez obriza što možda deluje da je ženska predstava, mi smo na plakatu napisali da je za muškarce zabranjen dolazak, što je naravno šala. Pozvala bih sve ljude koje zanima neka druga perspektiva kako bi muško-ženski odnosi trebali da izgledaju da bi funkcioniali i bili dugotrajni.

Ulaznice za predstavu „Žene kučke“ koja će se u MKC „Nepker“ igrati u četvrtak, 13. februara sa početkom u 20 časova, mogu da se kupe putem sajta www.ticket.rs, na OMV pumpama i u Laguninim knjižarama,

foto:/ustupljene fotografije Zorana Pavić/Ognjen Topalović/Njegoslav Dragić