Podolsko goveče, Podolac ili Sivo stepsklo goveče (latin. Bos europeus primigenius) vodi poreklo od Evropskog divljeg govečeta. Ova goveda su u prošlosti bila raširena na ogromnom prostoru od Ruskih stepa, sve do severnog Jadrana. Gajena su u prostranoj oblasti „Podolija“ koja se nalazi u Ukrajini, otuda su i dobila ime, a bilo ih je i u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Vojvodini i Slavoniji. Postoje pisani podaci da su između 14. i 18. veka iz Panonske nizije u veće evropske gradove terana hodom velika stada podolskih goveda. Međutim, u 18. i 19. veku drastično su smanjene površine pašnjaka na kojima su se podolci gajili, pre svega zbog širenja oranica i ubrzane industrijalizacije, pa je tako brojnost ove krupne rase značajno smanjena. U novim uslovima života podolska goveda postala su glavna radna snaga za obradu zemlje gde im na ritskim crnicama nije bilo premca. U nastavku intenzivnog poljoprivrednog razvoja, radna snaga podolaca izgubila na značaju, jer je bila je potisnuta od strane bržih i okretnijih konja. No ipak, zbog prirodne sposobnosti da prepoznaju invazivne biljne vrste i njima se hrane, podolska goveda nastavljaju da čine važan deo ekosistema.

– Podolska rasa goveda najčešće se upotrebljavala za rad, vuču i tegljenje tereta, a ređe za tovljenje, odnosno u proizvodnji mesa i mleka. Postoje tri teorije kako su ove životinje iz ruskih stepa dospele sve do Panonske nizije. Prema jednoj teoriji, Huni su, kao stari narodi, za vreme svojih osvanjanja, dolaskom iz Mnogolije sa sobom donosili i podolska goveda koja su nosila njihove terete, nastanila su nove teritorije i tako su ostala u ovim evropskim krajevima. Druga terorija je da su sa Istoka stizala sa velikim seobama u 4. i 5. veku, a treća teorija je da su nastala kao rezultat ukrštanja različitih vrsta goveda. Do pre nekih 100 godina, podolska rasa bila je najviše rasprostranjena u Vojvodini i u Slavoniji, to su bili reoni gde je bila velika poljoprivredna proizvodnja, ali se taj reon suzio pa ih u Srbiji sada ima najviše oko Deliblatske peščare i na padinama Fruške gore – objašnjava Jelena Toljagić, muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti ZOO vrta Palić.

Kada pričamo o fizičkim karakteristikama ovih životinja, prema Jeleninim rečima, podolska rasa spada u krupna goveda. Dlaka im je jednobojna, siva, sa tim da imaju tamno senčenje na vratu, stomaku i na spoljašnjim staranama nogu. Ova se rasa odlikuje čvrstim papcima i nogama pravilnih stavova, suvih zglobova sa snažnim tetivama i dugačkim korakom.

– Podolci imaju velike rogove koji su u obliku ilire, dužina jednog roga može da bude i preko jedan metar, dok je sam raspon između dva roga i do jedan i po metar. To su krupna goveda gde krave mogu da budu teške i do 600 kilograma, a bikovi i do jedne tone. Njihova telad teška su po rođenju između 18 i 40 kilograma. Još jedna njihova karakteristika jeste da kada pogledamo životinju, njihova leđna linija je u potpunosti ravna, ali ukoliko su se određene jedinke koristile samo kao radna goveda, onda može da se stvori i greben na njihovim leđima. Goveda svoju maksimalnu veličinu dostižu posle pete godine života, a sa dve i po godine postaju polno zreli. Treba napomenuti i to da su podolske krave dobre majke, koje najčešće same mogu da se otele, bez pomoći čoveka. Nakon rođenja, mladunci su sposobni već nakon dva sata da stanu na sopstvene noge, a majčinim mlekom hrane se do svog sedmog ili osmog meseca života. Što se tiče proizvodnih karakteristika, ova goveda se jako retko koriste za proizvodnju mleka i mesa. Mlečnost krave iznosi od 700 do 1100 litara mesečno, a to je količlina mleka taman potrebna da se tele othrani, i nema viška mleka koje bi se moglo da se koristi u daljoj proizvodnji. Kada je u pitanju proizvodnja mesa, s obizorm da su to radna goveda, njihova telesna masa ima drugačiju funkciju, meso je dosta suvo i žilavo i takođe se ne koristi u daljoj proizvodnji – kaže nam Toljagić i dalje objašnjava da je kod podolaca najviše tražena radna sposobnost, a u korist im idu i činjenice da su veoma izdržljivi, da mogu lako da se adaptiraju na različite klimatske promene i da su dosta otporni na bolesti što ih odvaja od drugih vrsta goveda.

Podolska rasa iz Vojvodine uticala je na stvaranje kolubarskog govečeta u Srbiji u području gornjeg toka reke Kolubare i na govedarstvo Bosanske Posavine, gde je gajeno posavsko goveče. Prodorom simentalaca u Vojvodinu, podolac je poslužio kao osnova za stvaranje domaće šarene rase, primenom metoda pretapajućeg ukrštanja.

Prema statusu ugroženosti, podolsko goveče u Republici Srbiji se ubraja u grupu ugroženo održivih rasa. To praktično znači da rasa jeste ugrožena, ali da su preduzete aktivnosti na njenoj konzervaciji i očuvanju. Njihova sposobnost „pametnog konzumiranja pašnjaka“ trenutno je i njihov najjači adut, jer su podolska goveda počela sve više da se koriste u uspostavljanju prirodne ravnoteže u močvarnim i livadskim staništima. Mlada trska se na obroncima močvarnih područja sve ređe kosi mašinama, jer taj posao sada ispašom odrađuju podolska goveda, autohtona vrsta koja je pre nekoliko decenija bila na rubu izumiranja.

– S obzirom da su nekada u Srbiji bili ugrožena vrsta životinja, naravno da se radi na očuvanju vrste, zato što jednom izgubljeni gen nikada više ne bi mogao da se stvori niti proizvede bilo kakvom kombinacijom i ukrštanjem drugih rasa goveda, ne bismo mogli da proizvedemo podolsko goveče koje je nestalo. U našoj zemlji je krajem 1994. godine organizovan rad na očuvanju animalnih genetičkih resursa gde su identifikovane i popisane sve postojeće jednike podolskih i drugih goveda. Podolac je kao takav veoma podoban za očuvanje močvarnih i travnatih staništa, zato što oni nisu preterano zahtevni za negu i jako vole da se hrane sa mladom trskom. Zbog toga se na vlažnim livadama gde raste velika količina trske, puštaju podolska goveda koja je celu popasu. Ovaj metod primenjen je i u projektu unapređenja staništa, odnosno realizaciji mera aktivne zaštite prirode ispašom autohtonih rasa goveda na teritoriji zaštićenog područja prirode prvog stepena – Palić-Ludaš. Ovde se podolska goveda gaje kako bi održavala stanište čistijim od raznih invazivnih biljnih vrsta – poručuje naša sagovornica.

Prema Jeleninim rečima, u Zoološkom vrtu Palić žive četiri podolska goveda. Najstarija je ženka Žuža koja je baš u paličkom ZOO vrtu rođena 2005. godine.

– Žuža je pre dve godine konačno dobila i društvo, to je mužijak Berci koji je 2007. godište i on je izmešten sa lokaliteta Palić-Ludaš gde ima dosta podolskih goveda. Takođe u saradnji sa Palić-Ludašom, prošle godine smo u ZOO vrt doneli još dve mlade ženke koje su rođene 2023. godine, tako da sada imamo tri ženke i jednog mužijaka. Žuža i Berci nisu imali potomstvo, jer su to životinje koje su stare skoro 20 godina, koliko otprilike iznosi i njihov životni vek, možda malo više. Druge dve ženkice su još uvek mlade, nisu još polno zrele, ali se nadamo se da će se one ostvariti kao majke, no to se još neće desiti jer one tek na leto pune dve godine starosti. Naši podolci su po naravi blagi. Jeste da su u pitanju velika goveda sa velikim rogovima, gde bi strah od ulaska u stanište bio opravdan, ali to su životinje koje su mirne i koje su navikle na prisutvo ljudi, takva je pre svega Žuža. Navikli su da su ljudi prijatelji, jer kod njih svakako ulaze samo timaritelji koji im donose hranu – kaže za kraj Jelena Toljagić, edukator palićkog ZOO vrta.

Svako ko želi da vidi ove rogate gorostase i uveri se u njihovu veličinu i snagu, podolska goveda pronaći će u delu ZOO vrta gde se inače nalaze i afrička i škotska goveda, jeleni lopatari i američki bizoni. U ovoj goveđoj lingvističkoj šarolikosti, podolce ćemo da prepoznamo po njihovim beličastim, snažnim telima, crnim nosićima i papcima, i velikim, dugim rogovima, a lako ćemo da ih uočimo i sa pasarele, kada od lemura krenemo prema bizonima.

foto:/Zoo vrt Palić/LovaLova portal