Kada bi se na šumskom takmičenju birala životinja koja je najpričljiviji prijatelj, koja je najveselija i koja svojim karakterom privlači najveću pažnju, veverica bi sigurno pobedila. Ove mala, hitra i razdragana bića rasprostranjena su širom planete, nema ih jedino u Australiji i na Madagaskaru. Zbog svoje sposobnosti da se pojave i nestanu za tren oka, veverice su nekada bile poznata i kao “šumski vilenjaci”, ušle su u priče i legende brojnih naroda kao prijateljice ljudi, one koje plene svojom radoznalošću, brbljivim glasom, a zbog običaja da hranu drže „baš poput čoveka“, poljoprivrednici su ih smatrali srećnim predznakom. Kada bi se veverica nastanila u krošnji drveta u blizini kuće, domaćini je nikada ne bi bi terali, već su je smatrali zaštitnikom doma, pa je čak i sitna krađa oraha i lešnika uvek bila oproštena. Narodne priče opisivale su ih kao nežne i zaljubljive životinje koje neprestano maze svog partnera i umiljavaju mu se, odano brinu o mladuncima i sjajni su roditelji, a ove teorije poslednjih decenija potvrdila su i brojna naučna istraživanja. U bajkama skandinavskih zemalja, veverica se često pojavljuje, takođe kao dobra vila. Prema njihovoj verziji bajke “Pepeljuga”, kada devojka dođe u šumu da plače zbog zle maćihe, teškog života i neprestanog rada, veverica joj daje čarobne lešnike u kojima se nalaze svilene haljine, nakit, cipelice i ostale čarolije koje joj pomažu da ode na bal i da upozna svog princa. Ove zanimljive životinjice oduvek su privlačile pažnju čoveka, zato ne treba da čudi što je do sada otkriveno čak 285 vrsta veverica, raspoređenih u pet “porodica”. Jedna od njih, azijska trobojna, ili poznatije, Prevostova veverica tema je današnje Priče iz ZOO vrta.

Prevostova veverica, (lat. Callosciurus prevostii) dobila je ime po Floranu Prevou (1794–1870), francuskom prirodnjaku i ilustratoru. Međutim, ukoliko ste pomislili da je Prevo bio taj koji je otkrio ovu životinju, varate se. Floran Prevo je bio pomoćnik prirodnjaka u Muzeju nacionalne istorije prirode u Sorboni, u Parizu, Francuska, gde je bio čuven po svojim različitim zoološkim radovima i ilustrativnim doprinosima knjigama drugih istaknutih prirodnjaka. Vevericu je prvi posmatrao i opisao Anselme Gaetan Desmarest 1822. godine, i smatra se da je Desmarest dao ime veverici u znak poštovanja prema Prevostovom radu i ugledu u naučnoj zajednici, što je nekada bila uobičajena praksa u zoološkoj nomenklaturi.

Prevostova veverica ili azijska trobojna veverica je šarena vrsta glodara iz porodice “Sciuridae”. Nastanjuje šume na tajlandsko-malajskom poluostrvu, Sumatri, Borneu i obližnjim manjim ostrvima, sa dodatnom populacijom i u severnom Sulavesiju.

– Prevestova veverica ili azijska trobojna veverica je mala životinja koja spada u sisare, tačnije u red glodara i porodicu veverica. Njen real je manji broj država poput Tajlanda, Malezije, Indonezije, Bornea i Sumatre. Glavno stanište su joj šume, a s obzirom da je široko rasprostranjena na toj teritoriji, česta je vrsta i nije navedena kao životinja sa posebnom brigom, tako da se ne nalazi na listama CITES zaštite. To je životinjica srednje veličine u odnosu na druge veverice. Njeno telo dugo je između 20-27 cm, dok je rep iste dužine. Ona teži između 250 i 500 grama. Spada među najživopisnije vrste sisara na svetu, upravo zbog svojih boja, ima crnu boju na gornjem delu tela i na repu, crveno-narandžasti donji deo tela, a beličaste butine i bokove, kao i sive obraze. Prevostova veverica je žtivotinja koja je aktivna tokom dana i najviše vremena provodi na drveću, samo povremeno se kreće po zemlji. Hrani se najviše orašastim plodovim, različitim vrstama semenki, pupoljcima, cvećem, instektima i ptičijim jajima – kaže Jelena Toljagić, muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti Zoološkog vrta Palić.

Ova ljupka životinjica ima snažne sekutiće koji stalno rastu, pa je, da bi ih istrošila, prinuđena da stalno gricka i glođe tvrdu hranu. Kao i brojne druge vrste veverica, poznato je da i Prevostova veverica sakriva plodove u blizini drveta u kojem živi, ali deo hrane ušuškava i po široj okolini. Ovakva distribucija semena dalje od matične biljke povećava preživljavanje plodnih biljnih vrsta, pa je malena veverica značajna karika šumskih eko sisetema. Poput ostalih članova svoje porodične vrste, i Prevostova veverica sakuplja i skladišti hranu za oskudni period u godini, a to najčešće čini zakopavanjem u zemlju, lišće, ili popunjavanjem i najsitnijih rupica u drveću.  Život u krošnjama visokog drveća osposobio je ove šarmantne brbljivice snažnim šapama i kandžama koje im omogućavaju da se penju i spuštaju niz grane i stabla munjevitom brzinom. Veverice dobro vide, čuju i najmanji šum i imaju odličan njuh. Šapice sa pet prstiju predstavljaju umanjenu kopiju ljudske šake, što im obezbeđuje sposobnost hvatanja, hranjenja i održavanja odlične ravnoteže, čak i na najvišim granama.  Gnezda ovih veverica nikada nisu bez hrane, a kada su u pitanju građevinski materijali za oblaganje doma, azijske trobojne veverice najčešće se odlučuju za travu, lišće, opiljke i koru od drveta i grančice koje snažnim zubima sitne na milimetarske komade, stvarajući tako udobnu podlogu u kojoj će na svet doneti mladunce.  Prema Jeleninim rečima, trudnoća ovih životinja traje oko sedam nedelja, nakon kojih se rađaju dva ili tri mladunčeta.

Kada se zaljubi, veveričji par ostaje zajedno do kraja života, a spreman je i da usvoji mladunče koje je ostalo bez roditelja i odgaji ga sa svojom mališanima u toplom, sigurnom i udobnom gnezdu. Mužjak ne zaostaje za ženkom u iskazivanju ljubavi, i on grli, ljubi, donosi cveće i plodove na dar kad god se vraća kući. Nije neobično ni da veverice u svoj dom prime i drugog pripadnika svoje vrste koji je usled napada druge životinje ili neke elementarne nepogode ostao bez staništa i hrane. Malene, nesebične životinjice dopustiće takvom nesrećniku da ostane i preživi sve do trenutka kada će ponovo da bude sposoban da se sam stara o sebi.

Čak 44 podvrste imenovane su po Prevostovoj veverici, ali su nedavne vlasti generalno priznale mnogo manje. Na primer, 2005. godine Svetske vrste sisara su priznale samo šest, navodeći ostale kao sinonime ovih podvrsta ili kao nedefinisane podvrste. U 2012. godini, 32 podvrste su prepoznate u Vevericama sveta. Situacija je posebno složena na Borneu, gde dugo nije bilo detaljnog taksonomskog pregleda, pa ostaje nejasno koliko podvrsta treba prepoznati. Životni vek ovih životinja je od tri do deset godina, a poznija starost najčešće je moguća samo u ZOO vrtovima. Iako nemaju mnogo prirodnih neprijatelja, veverice ipak mogu da postanu plen zmija i drugih sitnih karnivora. U nameri da odvrate napadača ukoliko ga spaze na vreme, nije redak slučaj da hrabre veverice žirovima i drugim orašastim plodovima gađaju svog neprijatelja, do te mere i sa takvom preciznošću da uljez odustane od ideje da na svojoj trpezi ugosti ovog glodara.

U Zoološkom vrtu Palić živi jedna jedinka Prevostove veverice.

– To je ženka po imenu Đurđa, kojoj njeno ime skroz odgovara. Đurđa je rođena 9. marta 2021. godine. Kao mlada ženka, kada je napunila šest meseci, došla je da živi kod nas iz ZOO vrta u Zagrebu. Đurđa je dobila svoj ispust i stanište u objketu “Eko centar” gde smo joj napravili kućicu, penjalice i drva za skakanje. Važno je da se njeno stanište, kao tropskoj životinji, mora prilagoditi pravilnim uslovima života, pa tako kod nje nikada nije hladno, tamo temperatura nikada nije ispod 20 stepeni, jer se u staništu nalaze i lampe koje mogu da je greju – objašnjava edukator, Jelena Toljagić, a potom nam odaje i jednu tajnu vezanu za šarmantnu Đurđu koja oslikava njenu ratničku i pomalo buntovničku narav.

Naime, na šarm i umiljatost male Đurđe nisu ostali ravnodušni ni timaritelji palićkog ZOO vrta, pa su joj uz jabuke, banane, kokos, zrnevlje, kukuruz, žito i sočivo koje ona redovno dobija da jede, često donosili i sitne poslastice poput suvog grožđa, brusnice, badema, oraha i urmi.

– Naša Đurđa je po prirodi veoma vesela, posetioci joj sve više prilaze, a ona je radoznala i željna pažnje. Tu pažnju ona najradije očekuje u vidu hrane, sitnica koje obožava da jede, pa joj i timaritelji i veterinar uvek donose neke slatke darove kada žele da je obiđu, očiste joj stanište ili je pregledaju. Ponekad se desi da neko zaboravi da Đurđi ponese poklon kada dolazi u posetu, ali zato naša draga veverica nikada ne zaboravi njih da počasti za taj “velikodušni” gest. Naime, kod Đurđe možete da dođete i da joj ništa ne donesete, ali ćete zato uvek da se vratite sa njenim poklonom na majici ili glavi – kaže nam Jelena Toljagić slatko se smejući, i dalje objašnjava da Đurđa svoje škrte ili zaboravne posetioce nagradi tako što, jednostavno rečeno, “zaboravi na pristojnost” kada su higijenske navike u pitanju. Naravoučenije, kod veverice nikada ne treba ići “praznih džepova”.

Kada prenebregnemo ovaj nesrećni detalj, za veverice možemo da kažemo da su u pitanju vesele, dobronamerne životinjice, u narodu od davnina poznate kao vesnici dobrih vesti. U snu videti vevericu znači da nam je neka skrivena želja na svega korak od ostvarenja. Videti vevericu u prirodi kako užurbano sakuplja lešnike i nerazumno čavrlja svakome će sigurno da ispuni srce srećom i radošću, a prizor nije ništa manje pektakularan ni ukoliko posetimo zoološki vrt. Treba samo imati na umu da veverica “poklonu u zube ne gleda”, i da čak i iza nekog ružnog poklona, uvek stoji samo dobra namera, zamotana u lep, ukrasni pair.

foto:/ZOO Palić/Slobodan Cvetković/Jelena Toljagić