Noć 26. aprila 1986. godine, pre četrdeset godina, nije bila samo trenutak u kojem je eksplodirao jedan reaktor, već prelomna tačka u kojoj se promenila čitava planeta, način na koji čovečanstvo razume energiju, bezbednost i sopstvenu krhkost pred izumima koje je stvorilo. U dubini sovjetske nuklearne elektrane nadomak grada Pripjata, jedna mašina, projektovana da proizvodi energiju za stotine hiljada domova, pokazala je koliko lako nešto inovativno može postati izvor katastrofe nezamislivih razmera.

Černobiljska nuklearna elektrana bila je ogromno tehnološko postrojenje, sastavljeno od četiri reaktora tipa RBMK-1000, projektovanih da proizvode oko 1.000 megavata električne energije svaki, što je značilo da je u pitanju bio jedan od ključnih energetskih stubova tadašnjeg Sovjetskog Saveza koji je mogao da obezbedi čak 10 odsto energije za ceo Sovjetski savez. Reč je o mašini čiji je princip rada bio jednostavan samo na prvi pogled, naime nuklearna fisija oslobađala je ogromne količine toplote, voda se pretvarala u paru, para je pokretala turbine, a turbine generatore koji su napajali čitave gradove. Za hlađenjne četiri reaktora korištena je voda iz masivnog veštačkog jezera, koje se snabdevalo iz obližnje reke Pripjat, a plan je bio da se za preostalih osam reaktora, koliko je još planirano da se sagradi, izgrade rashladni tornjevi koji bi reaktor činili bezbednim.

Ipak, ispod te naizgled stabilne tehnologije krio se niz konstrukcionih slabosti koje su čekale svoj trenutak, a kobne noći, tokom bezbednosnog testa koji je trebalo da simulira nestanak struje, spoj skrivenih grešaka i složenih uslova doveo je do lančane reakcije koja je izmakla kontroli, izazvavši ogroman porast snage, potom eksploziju pare koja je raznela krov reaktora, i fatalni požar grafita koji je danima goreo, izbacujući radioaktivni materijal širom Sovjetskog Saveza i Evrope, ali i Sjedinjenih Američkih Država, Južne Amerike, Azije i Afrike.

U samom srcu problema nalazio se dizajn reaktora, takozvani „pozitivni koeficijent praznina“, koji je značio da se reakcija ubrzava kako voda prelazi u paru, umesto da se usporava, dok su kontrolne šipke, koje su morale da budu „kočnica“ sistema, imale grafitne vrhove koji su u prvom trenutku zapravo povećavali reaktivnost, pretvarajući bezbednosni mehanizam u okidač katastrofe koja čeka da se dogodi. Ovakav izum značio je da je reaktor stabilan i efikasan pri maksimalnom radu, ali i vrlo nepredvidiv i nestabilan pri značajnom smanjenju kapaciteta koji je izazvan tokom noći kada se eksplozija i dogodila.

U toj složenoj i kobnoj slagalici, ime Anatolija Djatlova dugo je bilo sinonim za krivicu, jer je sovjetski narativ godinama insistirao na tome da je upravo on, kao zamenik glavnog inženjera, svojim odlukama doveo do tragedije. Kasnija istraživanja i izveštaji pokazali su da je slika daleko složenija, da je sistem bio projektovan sa manama o kojima operateri nisu bili obavešteni, te da je Djatlov kao nuklearni inženjer sa odličnom karijerom, radio u okvirima pravila koja su mu bila dostupna, verujući u tehnologiju za koju je i pismeno potvrđeno da je bezbedna. Bio je težak, zahtevan i autoritativan čovek, inženjer starog kova koji je verovao u procedure i nauku, ali i čovek koji je nakon nesreće proveo četiri godine u radnom logoru, da bi ostatak života proživeo tvrdeći da nije bio kriv, već da je postao žrtva sistema koji nije želeo da prizna sopstvene greške, umirući 1995. godine sa tim uverenjem, siromašan i obeležen tragedijom koju nije mogao da zaboravi.

Neposredno nakon eksplozije, svet je video slike razorenog reaktora, „grad iz snova“ Pripjat, kako su ga zvali svi zaposleni iz elektrane koji su u njemu živeli, iseljen je i zauvek napušten, 50.000 stanovnika prebaćeno je sa više od 1.500 autobusa u jednom danu, a oko celog područja uvedena je „zona isključenja“ veličine 30 kilometara koju je vojska danonoćno čuvala. Napuštene zgrade, bazene, bisokop, biblioteku, luna park i ogroman panoramni točak preuzela je priroda koja je, divlja i neobuzdana, ostala da živi. Mnogi su bili ubeđeni da je Černobiljska elektrana zauvek nestala u eksploziji, ali istina je daleko složenija. Naime, preostala tri reaktora u Černobilju nastavili su da rade, jer je potreba za električnom energijom bila ogromna, a sama elektrana bila je fizički podeljena na zasebne jedinice, što je omogućilo da se, uprkos katastrofi, proizvodnja struje nastavi još godinama. Da bi se to omogućilo, izgrađen je betonski „sarkofag“ koji je zatvorio uništeni reaktor, sprovedena je masovna dekontaminacija, a hiljade radnika „likvidatora“ očistili su teren od radioaktivnog otpada, dok su inženjeri nastavili da rade u gotovo nadrealnim uslovima sve do decembra 2000. godine, ulazeći svakodnevno u postrojenje u čijem se susedstvu nalazio jedan od najopasnijih izvora radijacije na planeti.

Istovremeno, sama tehnologija nije ostala ista, preostali RBMK reaktori su modifikovani, povećano je obogaćenje goriva, dodati su stalni apsorberi neutrona, uklonjeni grafitni vrhovi kontrolnih šipki i ubrzano je njihovo ubacivanje u jezgro, uvedeni su dodatni sigurnosni sistemi i stroža pravila rada, čime je reaktor, kako su stručnjaci kasnije ocenili, „ukroćen“ i stabilizovan.

Tako je Černobilj, uprkos svemu, nastavio da živi, a njegovi reaktori radili su još četrnaest godina, sve do konačnog gašenja poslednjeg bloka 2000. godine, kada je pritiskom na isto „AZ – 5“ dugme koje je nekada izazvalo katastrofu, reaktor broj tri zauvek zaustavljen, ovoga puta bez posledica, ali uz emocije koje su više ličile na oproštaj nego na pobedu. Za inženjere koji su godinama održavali taj sistem, to nije bio samo kraj jednog postrojenja, već kraj jednog života, jedne profesije i jedne borbe da dokažu da mašina koju su voleli nije samo simbol katastrofe, već i dokaz da se i najopasnija tehnologija može razumeti, unaprediti i kontrolisati. Za potrebe njihovih života, izgrađen je novi gradić Slavutič gde i danas živi preko 20.000 stanovnika koji i dalje brinu o uspavanim Černobiljskim reaktorima, i koji će to nastaviti da čine najmanje do 2065. godine.

Dok danas, pod čeličnim lukom novog zaštitnog omotača, ostaci reaktora i dalje emituju tiho upozorenje budućim generacijama, Černobilj ostaje više od tragedije, to je priča o greškama sistema, o ljudima koji su verovali u nauku, o politici koja je skrivala istinu i o upornosti onih koji su, uprkos svemu, nastavili da dolaze na posao u mestu gde je svet, nakon jedne kobne noći, zauvek stao.

foto:/LovaLova portal