„Bilo jednom u Indijanapolisu“ – knjiga Nenada Kiša koja nas seća na vreme kada smo postali prvaci sveta u košarci

Leto 2002. godine Srbija neće pamtiti po velikim vrućinama, već po uzavreloj atmosferi na Svetskom prvenstvu u košarci u Indijanapolisu kada su naši momci, pod zastavom tadašnje SR Jugoslavije, postali prvaci sveta. U istorijske udžbenike upisali smo se kao „zemlja košarke“, a pobednički „tim snova“ tada su činili Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Žarko Čabarkapa, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Vlade Divac, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević i Milan Gurović. Ovaj događaj, kako na sam sport, ostavio je veliki utisak i na građane, svi još uvek pamte doček slavnih košarkaša ispred beogradske Skupštine kada je, po poslednji put, šampionski „rock and roll igrala cela Jugoslavija“.

Pobeda jugoslovenskih košarkaša mnogo je značila i Nenadu Kišu, iskusnim sportskom publicisti koji ovih dana izdaje knjigu „Bilo jednom u Indijanapolisu“, koja govori o uspehu iz 2002. godine, ali iz jednog drugog ugla, kroz do sada neobjavljene anegdote i priče tadašnjih učesnika.

Da napišem ovu knjigu navelo me je mnogo stvari koje su vezane za košarku i posao kojim se bavim kao sportski novinar. Košarka je sport koji sam pratio još kao dete i navijač, a od 1994. godine kada je objavljen moj prvi tekst, i kao sportski novinar. Dosadašnje iskustvo i utisci doveli su do toga da jedne noći usnim da sam pročitao knjigu o zlatnoj medalji u Indijanapolisu – priča nam Nenad Kiš dok objašnjava kako je ideja nastala iz sna konačno postala i java.

Taj događaj sam odabrao jer sam procenio da sa tom generacijom imam najbolje odnose i da mi je relativno lako da dođem do tih ljudi. U to vreme sam već bio u Beogradu i tada, kao novinar koji je studirao, pratio sam tu generaciju, počev od priprema za Evropsko prvenstvo u Turskoj. Knjiga obuhvata period posle Olimpijskih igara 2000. godine u Sidneju, pa sve do trenutka kada Svetislav Pešić saopštava da se zbog propisa španske ABC lige, koja nije dozvoljavala da trener nekog tima istovremeno ima i nacionalni tim koji trenira, povlači sa mesta selektora. Titula prvaka sveta je velika stvar, verovatno je samo biti olimpijski pobednik veće. Takve titule, pa čak i evropsko zlato, veoma su vredne, a to shvatamo sada kada od 2002. godine muška košarkaška reprezentacija nije osvojila nijedno zlato, iako je bila u pet finala – objašnjava Kiš i dodaje da mu pisanje ovako zahtevne knjige nije teško palo, iako je od osvajanja titule prošlo više od 20 godina.

Nije mi bilo teško pisati iz dva razloga, prvo ja se vrlo živo sećam prvenstva u Indijanapolisu, a drugo, kao novinar sa velikim iskustvom, lako sam pronašao izveštaje sa svih utakmica koje je Tanjug objavljivao. U knjizi sam objasnio i zbog čega su pojedine utakmice koje je igrala naša reprezentacija bile ključne. Recimo, pre meča sa Amerikancima, desile su se dve stvari koje sam posebno želeo da podvučem u knjizi, jedna je izjava selektora Svetislava Pešića na pitanje šta će biti ako izgubimo, a druga je izjava Vlada Divca kada su ga pitali koga želi za protivnika u finalu, Argentinu ili Ameriku, kada je, kao iz topa, rekao „Amerikance, jer bolje igramo protiv jačih“ – ističe naš sagovornik.

Prema rečima autora, sagovornici u knjizi bili su direktni učesnici događaja, nosioci medalje, kojima je, svakom ponaosob, pružio priliku da sami ispričaju svoju priču. Priče koje je dobio, autor je pretočio u tekstove pisane u prvom licu jednine, koje je sublimirao u celinu iz koje je nastala knjiga „Bilo jednom u Indijanopolisu“.

Knjiga ima pedesetak priča članova našeg tima, od igrača poput Bodiroge, Koturovića, Čabarkape, Rakočevića, Stojakovića, Divca, Drobnjaka, Tomaševića i drugih, preko članova stručnog štaba, Ace Petrovića, Stevana Karadžića, Milivoja Karalejića, do direktora repretentacije Žarka Varajića koji nema svoju priču, ali je posle finala imao vrlo emotivan nastup, koji su svi zaboravili, ne bih da pričam o njemu, neka ljudi pročitaju pa će znati. Tu su i svedočenja ljudi koji su tada vodili sport u zemlji, stranih košarkaša iz ključnih utakmica protiv našeg tima, a u knjizi se nalazi i priča argentinskog selektora Rubena Manjana koji je ispričao šta je gubitak finala Argentini kasnije doneo. Svi se pitaju i da li postoji priča Vladimira Radmanovića koji je u polufinalu protiv Novog Zelanda odrstranjen iz tima, da postoji, ali o tome ćete takođe čitati u knjizi“ – ostaje tajanstven Nenad Kiš, sportski novinar.

Beogradska promocije knjige „Bilo jednom u Indijanapolisu“ zakazana je za 20. jul u 13 časova u Ustanovi kulture Parobrod i sigurno će biti pažljivo propraćena, a svi Subotičani koji bi voleli da uz kupljeni primerak dobiju i autogram, moraće da sačekaju septembar kada se promocija dela očekuje i u našem gradu.

Moram da objasnim, da Subotica, kao moj rodni i grad u kom sam odrastao nije sada preskočena. Promocija u Beogradu, mora sada da se održi zbog početka Olimpijskih igara i činjenice da je Svetislav Pešič još uvek tu. Ostale promocije će se desiti kada prođe leto i ljudi se vrate sa odmora. U Subotici ćemo konkretno pokušati da se naslonimo na neku utakmicu košarkaša Spartaka – kaže Kiš, a potom dodaje:

Meni je knjiga vredna pre svega zato što se svako ko je pričao neku od priča iz knjige, setio nečega što se niko drugi nije, ima mnogo anegdota, ništa nije šminkano i izostavljeno, insistiralo se na detaljima koji su škakljivi ali maksimalno tačni i zanimljivi. Ne znam da li ću pisati još sličnih knjiga, ima nekih razmišljanja ali veliki je ovo posao, ne samo u pogledu značaja priča koje knjiga sadrži, već je i sam rad na pisanju knjige jako obiman. Trebalo je pronaći više od od 50 sagovornika, mnogi ljudi koji su završili igračke karijere imaju svoje životne navike i planove u koje se trebalo uklopiti, sačekati. Mađutim, imao sam dovoljno strpljenja i ambicije, želju da ne odustajem, jer bi to za mene bio profesionalni poraz. U pisce sigurno neću preći, jer biti pisac po mom shvatanju nije profesija već dar koji treba negovati i iskoristiti onoga trenutka kada ti se pruži prilika da napišeš nešto u čemu si dovoljno duboko da za tebe nepoznanica i velikih iznenađenja nema – zaključuje Nenad Kiš, autor knjige „Bilo jednom u Indijanapolisu“, dela koje obavezno mora da se uvrsti u kućnu biblioteku svakog sportskog entuzijaste.

Svako ko želi, svoj primerak knjige može da nabavi putem sledećih linkova:

„Bilo jednom u Indijanapolisu“

„Bilo jednom u Indijanapolisu“

foto:/ Nenad Kiš

  • https://stream.iradio.pro/proxy/lovalovaradio?mp=/stream
  • LovaLova Radio