Damir Vujković

Ljudi koji ne govore puno o sebi već svojim delima i ponašanjem pokazuju da su otvoreni i konstruktivni za suživot, često se pokazuju u dobrom svetlu, ne libeći se da izmame osmeh, dragost ili pozitivan osećaj. Pobednici trenutaka, kidišu u male i velike poduhvate, dostojni svog postojanja u ovom univerzumu. Možda neprimetni u svakodnevnici ali dugoročno postaju uzroci dobrog osećaja i ohrabrenja. Ukratko, neko koga vredi poznavati.

Zahvaljujući takvim ljudima, a u želji da inspirišemo nekoga, odlučili smo se da na našem sajtu ostavimo mesta za poglavlje koje smo kratko i jasno nazvali “Pobednici”.

Dobrodošli!

Priču sa našim drugarom Damirom Vujkovićem otvorićemo uz citat poznatog britanskog tv voditelja, novinara, komičara i pisca Dejvida Frosta koji kaže:

“ Nemojte da ciljate na uspeh. Ako ga želite, radite samo ono što volite i ono u šta verujete i uspeh će doći sam po sebi.“

Kad je počelo interesovanje za fotografijom?

Prva interesovanja za fotografiju počela su već kad sam bio dete. Škljocao bez filma na nekom neispravnom Zenitu ili tako nesto : ), a tek od srednje škole počinje ozbiljno interesovanje za fotografiju. I eto vec 20 godina samo se pojačava potreba i želja za fotografijom.

Nedavno je bilo otvaranje tvoje izložbe, što nas je i navelo da baš ti budeš naš sagovornik na otvaranju ovog segmenta na sajtu. Kako si zadovoljan odzivom zvanica i samom izložbom?

Otvaranje izložbe je bilo 29.09.2020. i planirano je da traje dvadesetak dana u Mađarskom kulturnom centru na Paliću. Profesor fotografije Atila Kovač je otvorio izložbu koja je praćena sjajnom muzičkom podrškom Gorana Evetovića, Armanda Mesaroša i Akoša Forgača. Ovom prilikom se zahvaljujem svima na izuzetnoj pomoći. Zadovoljan sam odzivom ljudi, čak me je i iznenadilo interesovanje i podrška sugrađana. Jako su mi značili pozivi poznanika, prijatelja, medija i kolega kao znak podrške i pozitivan feedback. Naravno, neki su negodovali zato što im nisam javio da imam izložbu, ali biće prilike. Tu nije kraj, u dogovoru sa Colourful Cooperation sam rešili da fotografije kasnije doniramo ekipi koja organizuje Humanitarni bazar i da se 24 fotografije prodaju na aukciji, a sredstva iskoriste u humane svrhe. Iskoristio bih priliku sada da pozovem ljude, da uradimo još jednu lepu stvar.

Otkud ideja za izložbu u ovim trenucim i nosi li izložba neku posebnu poruku?

Iskreno, ideja je nastala od sjajne ekipe koja je vodila projekat Colourful Cooperation sa kojima sam proveo 6 meseci, otprilike. Oni su jedan dan samo predložili da poslednji događaj u sklopu ovog projekta bude izložba fotografija koje su nastale dok sam fotografisao četrdesetak događaja u Mađarskom kulturnom centru.

Naravno da postoji priča i ozbiljna poruka iza svega. Poruka izložbe je jednostavna – jasna kultura i umetnost spajaju ljude. Raznobojna saradnja, kao što i sam njen naziv nagoveštava, jeste dinamično angažovanje stanovništva i posetilaca pograničnog područja Mađarske i Srbije kroz umetnost. Fotografije prikazuju pokret, boje, zvuk se prepoznaje, likovi umetnika koji su na njima jasno iskazuju kreativnost pokreta i druženje.

Pitanja koja slede, možda ćemo te samo mi pitati u životu ali sa tim želimo da skrenemo pažnju na vedriju stranu životu, a i ne znamo bolje :). To ti je kao kad se duže poznaješ sa nekim, pa nekad uz čašicu uđete u filozofiju. Dakle…
Kakvu maštu ili viziju mora da ima jedan fotograf da bi mogao da uoči sve što prikazuje na fotografiji? Može li bilo ko da uči fotografiju?

Mašta je u svakom detetu, ja kao fotograf se i dalje igram sa tom maštom svakodnevno. Da, vizija postoji svaki put kada krenem da fotografišem ali često se desi da ono što sam zamislio ne bude tako. Jednostavno priča krene u nekom pravcu i ja se prepustim. Ponesu me akteri, predmeti, svetlo, uglavnom sve što je ispred objektiva, a ja se krećem putem koji me oni vode.

Svi smo mi fotografi, ljudsko oko je savršeni objektiv. Da, fotografija se uči! Kao svaki sport, ples, pevanje, slikanje, čitanje ili zanat. Sve se može naučiti, ukoliko postoji želja. A da bi se izdvojio, moraš da budeš uporan i da talenat pokažeš kada stvari deluju nemoguće.

Kako bi objasnio rečenicu da fotograf treba da ima „oko sokolovo“, a na primer ima ozbiljnu dioptriju. Da li uopšte postoje takvi slučajevi?

Naravno da i fotografi imaju dioptriju :) Oko se dosta napreže svaki put kada fotografišeš ili obrađuješ slike u postprodukciji. Aparati su opremljeni sa dioptrijskim podešavanjem u samom tražilu tako da se to sa tim ispravlja i ne predstavlja nikakav problem u radu. “Oko sokolovo” (piše kazne) mora imati svaki fotograf kako ne bi propustio najvažnije momente!

Šta najviše voliš da fotografišeš?

Volim da fotografišem dokumentarnu – novinsku fotografiju.

Da možeš da biraš, u kom periodu života bi zauvek živeo? Detinjstvo ili sadašnje vreme?

Svakako u sadašnjem vremenu, sa svojom porodicom.

Kakvu bi budućnost voleo da vidiš, doživiš?

Nasmejanu, punu sunca i smeha. #vivapozitiva

S obzirom na način života koji živiš (ishrana, tempo, stresovi ako ih ima), kada se pogledaš u ogledalo ne znajući koliko godina imaš, koliko bi sebi dao?

Vidi, pa jedno 25 godina, završio srednju, odradio vojsku, oženio devojku, dobio dete. Sjajno☺

Šta je po tebi gora opcija, doživeti neuspeh ili uopšte ne pokušati?

Ne ustati iz kreveta!? Naravno, gora opcija je da ni ne pokušaš.

Pretpostavljamo da oko tebe ima ljudi koji su završili ozbiljne škole, a nemaju ili ne rade posao za koji su se školovali pri tom za to okrivljuju nekog drugog. Šta bi rekao o takvim ljudima ili šta bi im poručio?

Počni da se baviš sportom makar rekreativno, druži se sa pozitivnim ljudima i raduj se jer svakog jutra imaš priliku da vidiš sunce, dan, sebe u ogledalu. Seti se čemu si se radovao kada si maštao o budućnosti.

Ponovo! Bavi se sportom, druži se sa ljudima koji vide dobro u drugima, koji se smeju, a put će se sam namestiti onako kako ti želiš!

Možeš li objasniti fenomen ponašanja ljudi? S obzirom da je vremena uvek malo, zašto puno vremena provodimo radeći ono što ne volimo, dok istovremeno malo vremena provodimo radeći ono što volimo?

Jednostavno, zaboravili smo da budemo deca!!!

Da li i do koje mere imaš kontrolu nad onim što ti se događa u životu?

Često se prepustim događajima ali uglavnom kreiram svoj put.

Šta ti je važnije, raditi stvari ispravno ili činiti prave stvari pa makar i neispravne bile?

Ne mogu da sudim da li je nešto i kada je šta ispravno ili prava stvar. Mene kroz život vodi instikt, kao i roditeljsko vaspitanje .

Kada bi malom detetu mogao dati samo jedan savet o životu, koji bi to savet bio?

Ja bih tražio savet od njega : )

Šta je to što te čini drugačijim od ostalih?

Visok sam preko 2 metra i imam 125 kg. Teško je da se ne primetim : ) Ja stvarno živim fotografiju i kada kadriram to se primećuje. Ljudima prija kada se neko trudi oko njihove uspomene.

Za kraj tvoj omiljeni citat?

„Fotograf je naoružani izvidnik koji samotno krstari urbanim paklom, voajer koji u šetnji otkriva ekstremne obline gradskog pejzaža. Ovaj vrač posmatrač, empatski gurman, kibicer, besposličar ceo svet doživljava živopisnim“, kaže moj drug Vladimir Čović.

I dok mi ispijamo kafu i pričamo viceve, ostavili smo u nastavku nekoliko sjajnih fotografija sa izložbe Damira Vujkovića, koji je ovom izložbom napravio još jedan pobednički korak.

Do sledećeg pisanja budite u društvu pobednika, jer s’ kim ste, takvi ste.