Seli smo na terasu. Bilo je hladno, novembar mesec, pečurke su postavljene, plamen gori, ne bi li se uz ćebad koja su bila na stolicama, svaki gost dodatno ugrejao. Prijatna atmosfera. 

Pored nas, sedeli su dvoje vrlo zanimljivih mladih ljudi. Pričali su dovoljno glasno da smo čuli skoro ceo razgovor. Tačnije, on je pričao, ona je samo gledala, slušala i pokazalo se vrlo brzo, zaključila da nije on za nju. Otišao je nakon 20 minuta i nekoliko pokušaja da bude zanimljiv.

Za to vreme je briljirao glupostima. Kako su seli rekao joj je da mu je krivo što nije od magle mogao jasno da vidi njene oči. Tek sad je primetio da ima čitav ljubavni roman u očima. Ona se nasmejala i rekla, da će biti šteta ako on ne zna da čita. Malo kamioni, malo avioni, imam ovo, radim ono, te će joj otvoreno u jednom trenutku: „Znaš, pored svega što sam proživeo u životu, red je da se skrasim, pa sam rekao mojima da bih voleo da nađem devojku koja će svima u kući odgovarati, a mama mi je na to rekla da bih trebao da dovedem neku koja će da ćuti i sluša“. Muk. „Dobro, ovo je trebala da bude fora“ – dodao je.

Dolazi konobar sa tacnom punom pića, a on ga pita, onako na glas da ga čujemo svi: „Konobar koliko je sati?“ Sat mu je na ruci u kojoj nosi tacnu ali konobar se samo nasmešio spustivši šampanjac i dve čaše na sto. Nije prevrnuo tacnu, kako je vickasti očekivao. Naravno, na sve to je ovaj pokazao da ima sat, aludirajući na to da je skupocen, i tu je kap prelila čašu. Ubrzo nakon toga je otišao. Nismo čuli šta mu je rekla ali sigurno nije bilo prijatno.

Nakon 5 minuta, došao je konobar, seo za sto i rekao joj da završava smenu za par minuta i da bi voleo da popiju šampanjac i eventualno se bolje upoznaju. Bio je šmeker, ona je to prepoznala.

Možda konobar nije prevrnuo tacnu, ali je verovatno prevrnuo nju.

Elem, jutarnja temperatura za neradnu sredu 11.novembar je do 5C, dok će kasnije dostići nekih 11C. Kiše neće biti, a vetar će duvati do 2,5 metra u sekundi.

Ž. Savin