Malo je elemenata na Zemlji koji nose toliko tihe istorije kao pesak. On putuje na vetru, pomera se preko okeana i ponovo se nastanjuje širom kontinenata, noseći sa sobom tiho sećanje na sve čemu je prisustvovao. Nikada ne nestaje, već se jednostavno transformiše, svedoči uzdizanju i padu carstava, oseća dodir bezbrojnih koraka i upija beskrajne priče čovečanstva kroz vreme. ​Na mnogo načina, pesak predstavlja i sinonim za životnu priču Ksenije Simonove, zato je sasvim prirodno što ga je ova svetski poznata umetnica izabrala za svoj „glas kojim će da govori“. Poput zrnaca koja pomera vrhovima prstiju, i njen život je bio putovanje preko granica, kultura i ljudskih iskustava. Poznata svetu kao „Dama od peska“, Ksenia uzima ovaj drevni, večni medijum i oživljava ga na svetlećoj staklenoj ploči. Pod njenim rukama, pesak prestaje da bude pasivni svedok istorije, on postaje živo platno koje se prelaže iz jedne emocije u drugu, pričajući duboke, prolazne priče ljudske duše. Na njenom osvetljenom staklenom stolu, zrna peska se spajaju stvarajući živa sećanja, da bi se samo nekoliko trenutaka kasnije neprimetno preoblikovala u sledeće poglavlje. Sve je, kao u svim najboljim pričama, počelo sasvim slučajno. ​U ekskluzivnom razgovoru sa Ksenijom Simonovom, zakoračićemo u tajanstveni, svetlosni svet umetnosti peska, sećanja i pripovedanja.

Za umetnicu koja je, slikajući i pričajući peskom obišla svet, nastupala pred desetinama hiljada ljudi, učestvovala u međunarodnim televizijskim spektaklima i svoje ime učinila prepoznatljivim daleko izvan granica zemlje u kojoj je odrasla, moglo bi se očekivati da je prolaznost vremena sastavni deo života. Međutim, Ksenija Simonova ne govori o umetnosti kao o veštini zaboravljanja, naprotiv, ona je za nju način da se sačuva ono što se ne može zaustaviti.

– To je kao život. Ne možeš zaustaviti život, možeš zaustaviti trenutak – kaže Ksenija, prisećajući se kako je još kao devojčica, sa deset ili jedanaest godina, prvi put postala svesna da se srećni trenuci nikada neće vratiti u potpuno istom obliku.

Tada je, kako priča, sedela sa roditeljima i jela čokoladu. Bio je to sasvim običan, lep trenutak, jedan od onih koje čovek obično ne prepoznaje kao dragocene sve dok ne prođu. Ksenija je, međutim, već tada osetila težinu saznanja da vreme ne može da se zaustavi. Mnogo godina kasnije, na staklu posutom peskom, pronašla je način da se vrati tom pitanju. Svaka njena animacija počinje kao mogućnost, pretvara se u priču i završava nestankom slike. Ipak, priča ostaje u sećanju, baš kao što ostaju trenuci iz života. Sada, tokom umetničkog predaha u Subotici, gradu čiju arhitekturu doživljava kao baštu isklesanu u mermeru, Simonova ponovo traži prostor za nove priče.

Posle godina putovanja, nastupa i rada na velikim međunarodnim projektima, ovde je iznajmila kuću i studio u kojem vežba, slika i razvija ideje za animirane filmove i buduće predstave. Nije došla da bi prestala da radi, već da bi, daleko od neprekidnog ritma pozornica, ponovo oslušnula ono što se u njoj, još neoblikovano, krije.

Sve je počelo u malom garderoberu, uz vreću peska koju joj je doneo suprug Igor, u trenutku kada je verovala da je jedan važan deo njenog života završen. Pre nego što je postala umetnica čiji prsti pretvaraju pesak u priče, Ksenija Simonova bila je slikarka i grafičarka. Rođena je 22. aprila 1985. godine u Jevpatoriji na Krimu, a umetnost je od početka bila važan deo njenog života. Majka joj je takođe umetnik, snalažljiva žena koja je praveći lutkice i razne rukotvorine, pokušavala da prehrani porodicu, dok je otac radio kao vojno lice. Ipak, put koji ju je doveo do peščanih animacija nije počeo odlukom da pronađe neobičan umetnički izraz, već jednim ozbiljnim poslovnim poduhvatom koji se završio mnogo ranije nego što su ona i suprug očekivali. Sa Igorom je pokrenula kulturni časopis „Čokolada“, dvojezično izdanje na ruskom i engleskom jeziku. U projekat su uložili mnogo rada, energije i novca, pokušavajući da izgrade magazin koji će povezivati kulturne sadržaje i saradnike iz različitih sredina. Časopis je izlazio na svaka dva meseca, a njegov sadržaj stizao je i do međunarodnih aerodroma. Za mladi bračni par to nije bio samo posao, već zamisao o budućnosti koju su gradili zajednički, oslanjajući se na sopstveni rad i veru da će njihova ideja pronaći publiku.

U novembru 2007. godine Ksenija je rodila prvog sina. Istovremeno je završavala studije, brinula o detetu i radila na časopisu, pokušavajući da uskladi više uloga za koje je svaka pojedinačno zahtevala čitav dan. Onda je došla svetska ekonomska kriza. Oglašivači od kojih je zavisio život „Čokolade“ počeli su da odustaju, prihodi su se smanjili, a u oktobru 2008. objavljen je poslednji broj časopisa, znatno tanji od prethodnih. Sa njim se ugasio i plan koji su Igor i Ksenija dugo pokušavali da ostvare.

– Uložili smo mnogo u časopis i verovali smo da će uspeti, ali kada je došla kriza, oglašivači su počeli da nestaju i više nismo mogli da nastavimo. Imali smo malu bebu, živeli smo u iznajmljenom prostoru, nismo imali automobil i novca je bilo veoma malo. Moja majka nam je pomagala koliko je mogla, donosila nam hranu, jer je bilo trenutaka kada nismo znali kako ćemo dalje. Plakala sam dva meseca, i sama sam bila iznenađena što je moguće toliko dugo plakati, jer sam sebe uvek smatrala pozitivnom osobom. U tom trenutku, međutim, nisam videla izlaz i nisam mogla da zamislim da bi se iz svega toga moglo roditi nešto sasvim novo – priseća se Ksenija Simonova.

U njenoj ispovesti nema ulepšavanja, niti pokušaja da se težak period naknadno predstavi kao neophodna stepenica ka uspehu. Ksenija govori o vremenu u kojem nije znala kako će se stvari završiti. Igor je, međutim, pokušao da pronađe način da je pokrene. Jednog dana doneo joj je vreću peska, staklenu površinu i lampu. U malom garderoberu napravio je prostor u kojem je mogla da radi, odvojen od dela kuće u kojem je boravila beba. Ksenija u početku nije znala šta bi sa tim materijalom. Iako je bila umetnica, pesak nije bio deo njenog dotadašnjeg stvaralačkog sveta, niti je verovala da bi nešto što se tako lako rasipa moglo da zameni papir i boje.

– Igor je pročitao da postoji umetnost crtanja peskom i pomislio da bi to moglo da mi pomogne. Doneo mi je materijal i predložio da pokušam, a ja nisam razumela zašto bih to radila, jer me pesak nikada ranije nije posebno zanimao. Ipak, počela sam da sedim u tom malom prostoru i da eksperimentišem, bez ikakvog plana i bez predstave o tome šta bi moglo da se dogodi. Danju sam bila mama, a kada bi dete zaspalo, odlazila sam u garderober i radila do četiri ujutru, uz muziku grupe Enigma. Nisam dovoljno spavala, ali sam prvi put posle dugo vremena ponovo osećala da nešto stvaram i da imam razlog da ustanem sledećeg dana – kaže Ksenija Simonova u intervjuu za „LovaLova“ portal.

Slikanjem peskom, sasvim nesvesno, započelo je novo poglavlje njenog života, ne kao pokušaj da se isti promeni, već kao odluka da ponovo pronađe svoje mesto u njemu. U početku je pravila slike, koristeći znanje za koje je bila školovana, ali ubrzo je shvatila da nešto nedostaje. Ako će svaki crtež na kraju biti obrisan, onda mora da postoji razlog zbog kojeg se slika menja i zbog kojeg gledalac želi da prati ono što dolazi posle nje. Taj razlog bila je priča.

Umetnost Ksenije Simonove često se opisuje kao crtanje peskom, ali ona smatra da je takvo objašnjenje nedovoljno. Za nju nije presudno samo to što prstima stvara slike na osvetljenom staklu, nego način na koji se jedan prizor pretvara u drugi. Nije dovoljno napraviti lepu sliku, jer se ona ne zadržava. Potrebno je pronaći vezu između oblika, dati im značenje i učiniti da publika razume kako se u njenim mislima razvija celovita priča.

– Umetnost peska nije samo crtanje, to je transformacija objekata, neprestano pretvaranje jedne stvari u drugu. Možete da napravite kulu, a onda ta kula postane kapija, iz nje se pojavi vitez, a zatim se sve pretvori u nešto sasvim drugo. Meni je najvažniji početak, prva slika koju zamislim, jer kada ona nastane, priča počinje da se razvija i jedna slika me vodi ka sledećoj. Ne znam uvek unapred kako će se završiti, ali verujem procesu i dopuštam da me on vodi – objašnjava umetnica.

Ovakav jedinstveni način rada zahteva iskustvo, koncentraciju i spremnost da se umetnik prepusti trenutku. Ksenija Simonova zna odakle počinje, ali ne u potpunosti i gde će je priča odvesti. Upravo zato ne voli kada se njena umetnost predstavlja kao tehnika koju je moguće jednostavno naučiti ponavljanjem tuđih slika. Ona veruje da se osnovni pokreti mogu pokazati, ali da se umetnički izraz ne može preuzeti kao gotov recept.

– Ne želim da drugi kopiraju mene. Ako neko želi da se bavi peskom, važno je da pronađe svoju priču, svoje uspomene i svoje slike. Mogu da pokažem kako radim, ali ne mogu nekome da dam svoju maštu, niti mislim da bi trebalo da mu je namećem. Umetnost nije u tome da ponovite ono što je neko drugi već uradio, nego da otkrijete šta vi sami imate da kažete. Zato drugima govorim da naprave svoju priču, čak i ako je potpuno drugačija od moje – objašnjava Simonova.

Njena tehnika razvijala se kroz iskustvo, pokušaje i godine rada, a ono što je naučila ne može se odvojiti od njenog karaktera i životnih iskustava. U radu koristi prste i dlanove, ponekad i predmete za određene linije, ali najradije se oslanja na sopstvene ruke. Svaki pokret mora da bude dovoljno precizan da oblik nastane, a dovoljno slobodan da može da se promeni. Prvih meseci pokušavala je da pravi statične slike, sve dok nije shvatila da joj nedostaje ono što je od detinjstva najviše privlačilo – pripovedanje. Nije joj bilo dovoljno da publika vidi kako nastaje crtež, želela je da oživi sećanje koje ima svoj početak, promenu i završetak, i da se nijedna slika koju stvara ne zadrži duže nego što je potrebno da bi ona ispričala svoj deo priče.

Ksenija kaže da je oduvek volela priče i ljude koji ih nose. Kada govori o svojim počecima, ne vraća se samo umetničkim uzorima, nego i baki, ženi čije su pripovesti obeležile njeno detinjstvo. Baka je preživela rak, a posledice operacije promenile su njen izgled i učinile je povučenom. Nije volela da izlazi među ljude i sve više se oslanjala na razgovore sa unukom. Ksenija je tako postala slušalac priča koje su u sebi nosile mnogo više od samih događaja. Baka joj je pričala o odrastanju na selu tokom ratnih godina, o ljudima, strahovima i svakodnevici koja je iz današnje perspektive delovala gotovo neverovatno. Ali umela je da govori i o sasvim malim stvarima, pretvarajući ih u prizore koje je dete moglo da zamisli.

– Moja baka je mogla da napravi priču ni iz čega. Mogla je da govori o nečemu što bi drugima bilo potpuno nevažno, na primer o bubašvabama, a ja bih sedela i slušala, jer je ona umela da tome da život. Pričala mi je o svom detinjstvu, o selu i ratu, ali i o malim stvarima koje su joj ostale u sećanju. Mislim da sam tada shvatila koliko je važno umeti da vidiš priču tamo gde je drugi ne primećuju – priseća se naša sagovornica.

U idiličnoj porodičnoj bliskosti Ksenija je naučila da pripovedanje nije samo niz događaja, već način da se iskustvo prenese drugom čoveku. Priča može da bude bolna, smešna ili sasvim obična, ali ako je ispričana tako da u njoj prepoznamo nešto svoje, ona prestaje da pripada samo osobi koja ju je doživela. Danas, kada stvara animacije o porodici, deci, gubitku ili ljubavi, Ksenija se vraća upravo tom osećaju. Ne objašnjava svaki detalj, dovoljno je da se pred publikom pojavi prizor koji otvara prostor za prepoznavanje. Svako u njemu može da pronađe nešto drugačije, u skladu sa sopstvenim uspomenama.

Godine 2009. Ksenija Simonova pobedila je u prvoj sezoni ukrajinskog takmičenja „Ukrajina ima talenat“. Taj trenutak promenio je njen život, ali ona se ne seća takmičenja kao perioda u kojem je bila potpuno usredsređena na pobedu. Nije imala iskustvo televizijskih nastupa, nije bila osoba koja se lako osećala prijatno pred publikom i nije mogla da zaboravi da je kod kuće čeka malo dete. Na takmičenje ju je bez njenog znanja prijavio suprog Igor. Mislila je da sa porodicom ide u obližnji grad, a tek po dolasku shvatila je da je dovedena na audiciju. Njena umetnost do tada je nastajala u osami, u maloj prostoriji, pred kamerom. Sada je trebalo da je pokaže ljudima koji će odlučivati da li će proći u dalje takmičenje. Igor joj je rekao da zamisli kako je ponovo u svom garderoberu. Ksenija je pokušala da se vrati tom osećaju i da radi onako kako je radila kod kuće. Nije se pretvarala da je neko drugi, niti je pokušavala da odjednom postane osoba koja uživa u velikoj sceni.

– Nisam otišla sa mišlju da moram da pobedim. Bila sam stidljiva i mnogo sam više razmišljala o svom sinu nego o takmičenju. Kada sam prolazila dalje, to je značilo da ću još nedelja biti odvojena od njega, i to mi nije uvek bilo lako. Vikendom smo putovali satima da bismo ga videli, a onda smo se vraćali obavezama. Sećam se da sam u jednom trenutku samo želela da mogu da odem kući i budem sa svojim detetom, nisam ni planirala da ću stići do finala – priča nam Ksenija Simonova.

Kako su se krugovi takmičenja smenjivali, publika je sve više reagovala na njene nastupe. Dva dana pre finala Ksenija je napravila dobrotvornu animaciju o jednogodišnjoj devojčici iz Izraela oboleloj od raka, nakon što joj se javila volonterka koja je prikupljala pomoć. Rad je ustupila toj ženi kako bi ga koristila u humanitarnoj akciji, ne tražeći ništa za sebe. Za finale je potom, nesigurna da će uopšte imati sa čime da nastupi, za svega par sati nastala priča o roditeljima, uz muziku koju je Igor komponovao. Ksenija taj trenutak pamti kao iskustvo u kojem je prestala da pokušava da sve kontroliše. Nije znala kakav će biti ishod, ali je sela pred svoj sto sa peskom i počela da stvara.

– Ponekad imam osećaj da sam samo Božja olovka. Ja sednem, počnem da radim i onda se priča pojavi. Ne mislim da mogu da objasnim sve što se dogodi u tom procesu, niti da je svaki detalj unapred isplaniran. Mogu da vežbam, da radim i da pokušavam da budem što bolja, ali u trenutku stvaranja postoji nešto što ne mogu potpuno da kontrolišem. Zato sam naučila da verujem tom trenutku i da ne pokušavam baš sve da držim u svojim rukama – objašnjava umetnica.

Posle pobede pozivi su počeli da stižu brzo. Prvi veliki međunarodni nastup bio je na Malti, na dobrotvornom televizijskom događaju posvećenom deci oboleloj od raka. Program je trajao 24 sata, a Ksenija je prvi put osetila koliko daleko njen rad može da stigne i kako umetnost može da postane deo nečega što prevazilazi samu scenu. Ni taj nastup nije prošao bez problema. Staklo na njenoj opremi polomilo se uoči događaja, na katoličko Badnje veče, kada je bilo gotovo nemoguće pronaći majstora koji bi ga zamenio. Predsednik Malte došao je da pozdravi učesnike, čuo za problem i pomogao da se pronađe staklara koji će popraviti opremu. Ksenija je taj događaj zapamtila kao neobičan susret sreće, ljudske dobrote i pritiska da se nastup ipak održi. Ubrzo su usledili nastupi na festivalima, međunarodnim događajima i velikim televizijskim scenama. Godine 2011. bila je deo nastupa Ukrajine na Evroviziji, koji je završio na četvrtom mestu, a 2019. učestvovala je u nastupu Moldavije na istom takmičenju. Stigla je i do finala međunarodnih izdanja takmičenja „Britanija ima talenat“ i „Amerika ima talenat“. Ipak, kada govori o uspehu, Ksenija se ne vraća samo nagradama i velikim scenama. U njenom sećanju ostaje i ono zbog čega je svaki odlazak bio težak, dete koje je čekalo kod kuće i želja da što pre ponovo bude sa njim.

U radu uživo Ksenija nema mogućnost da se zaustavi i popravi sliku. Sve što napravi istovremeno je deo priče i put ka sledećoj slici. Ako nastupa uz muziku, mora da prati njen ritam, a ako je u pitanju televizijska produkcija, mora da se uklopi u vremensko ograničenje koje je često veoma kratko. Na Evroviziji je taj izazov bio posebno izražen. Pesma traje oko tri minuta, pa je priču koju je prvobitno zamišljala kao osam minuta trebalo svesti na vreme u kojem svaki pokret ima svoju svrhu. Mesecima je vežbala kako da sačuva smisao, a da ne izgubi jasnoću.

– Moraš da poštuješ publiku i da joj omogućiš da razume šta se događa. Možeš da napraviš mnogo slika, ali ako se smenjuju prebrzo, ljudi neće imati vremena da ih prepoznaju. Na Evroviziji smo imali samo tri minuta, pa sam morala da pronađem način da priču skratim, a da ona i dalje ostane priča. To je bilo veoma zahtevno, jer nije dovoljno samo ubrzati pokrete. Moraš da odlučiš šta je najvažnije i da sačuvaš ono zbog čega je priča uopšte nastala – priseća se Simonova.

Njen rad sa orkestrima širom planete donosi drugačiju vrstu odgovornosti. Kada vizuelizuje dela Vivaldija, Prokofjeva ili „Krcka Oraščića“ slavnog Čajkovskog, muzika već ima sopstvenu strukturu i emociju. Ksenija mora da pronađe slike koje će se uklopiti u nju, ne pokušavajući da preuzme mesto muzike, već da je dopuni. U takvim nastupima publika istovremeno sluša i gleda, a priča se razvija kroz spoj zvuka i slike. Za njene nastupe važna je i saradnja sa Igorom, koji komponuje muziku za veliki deo njenih narativnih animacija. Ksenija o radu sa suprugom ne govori kao o podeli na osobu koja stvara i osobu koja pomaže, već o partnerstvu u kojem se dve umetničke ideje spajaju u jednu celinu.

– Igor i ja smo pravi tim. On stvara muziku za moje priče, a ja kroz pesak tražim način da se ona pretvori u slike koje će publika razumeti i osetiti. Ponekad imam ideju, ali muzika joj daje sasvim novi pravac, pa se onda i sama priča promeni. Mnogo toga što ljudi vide na sceni nastalo je iz našeg zajedničkog rada, a ne iz dve odvojene zamisli. Mislim da je upravo to važno u našoj saradnji, oboje stvaramo nešto što nijedno od nas ne bi napravilo na isti način samostalno – kaže sagovornica.

Pandemija koronavirusa zaustavila je veliki deo nastupa uživo. Ksenija je, kao i mnogi izvođači, morala da pronađe način da radi u uslovima u kojima publika nije mogla da bude u istoj prostoriji. Naučila je da izvodi programe onlajn, da prilagodi tehniku i da nastavi da stvara i kada su se pozornice zatvorile. Prvi nastup nakon pandemijske pauze održala je na festivalu NOMUS u Novom Sadu, a taj povratak posebno pamti jer je Srbija bila jedna od zemalja koje su joj otvorile vrata kada je ponovo počela da nastupa pred publikom.

Kada je odlučila da napravi pauzu između velikih projekata, Ksenija nije želela da vreme provodi bez rada. Tražila je mesto u kojem će moći da vežba, razvija nove ideje i ponovo se posveti klasičnom crtanju i slikanju. Tako je stigla u Suboticu, gde je iznajmila kuću i studio. Grad joj je pružio prostor za stvaranje, ali i autentičnu arhitekturu za koju nije očekivala da će toliko uticati na njenu maštu. Tokom svoje bogate karijere videla je mnogo gradova, ali Subotica ju je privukla načinom na koji se biljni motivi, linije i ukrasi pojavljuju na fasadama. Umesto da je posmatra samo kao niz građevina, ona u njima vidi nešto nalik vrtu koji je neko zauvek utisnuo u kamen. U tom prizoru prepoznaje vrstu stvaranja koja joj je bliska, pretvaranje materijala u sliku, davanje oblika nečemu što će trajati mnogo duže od trenutka u kojem je nastalo.

– Subotica je za mene kao bašta u mermeru. Na zgradama imate toliko biljnih motiva, toliko detalja koji izgledaju kao da su izrasli iz kamena. Volim da posmatram arhitekturu i da zamišljam šta je umetnik želeo da kaže tim oblicima, jer se iza njih uvek krije neka ideja. Ovde me je to zaista nadahnulo i osećam da mi je grad otvorio mnogo novih pravaca za razmišljanje. Zato želim da ostanem i radim, da vidim šta će sve iz tog osećaja nastati – kaže Simonova dok ispija topli amerikano.

Za sada ne govori o trajnom preseljenju. Subotica joj je umetnička stanica, mesto u kojem može da se povuče iz brzog ritma nastupa i pripremi ono što dolazi. U studiju vežba, radi na animiranim filmovima i osmišljava nove predstave. Neke ideje tek čekaju da dobiju oblik, a neke će možda ostati samo u njenim beleškama i sećanju. Nije joj neophodno da svaka zamisao postane gotov rad, ali joj je potrebno da ima prostor u kojem može da istražuje. Grad joj, čini se, odgovara upravo zato što istovremeno nudi mir i podsticaj. Dok prolazi ulicama, može da posmatra fasade, ukrase i detalje, a zatim da se vrati u studio i nastavi da radi.

Posle godina u kojima je nastupala kao gošća velikih produkcija, Ksenija Simonova želi da razvija predstave koje će u potpunosti nositi njen autorski potpis. Jedna od njih je „Dama od peska“, zamišljena kao spoj njenih najpoznatijih animacija i ličnih priča o putu koji ju je doveo do njih. U toj predstavi publika neće samo posmatrati nastanak slika, već će čuti i priču o ženi koja je u jednom trenutku ostala bez posla, počela da stvara u garderoberu i na kraju osvojila svetske pozornice.

– Dugo sam bila gošća u različitim produkcijama, a sada želim da napravim svoje predstave, u kojima ću moći da ispričam celu priču. „Dama od peska“ nastaje iz mog najpoznatijeg nastupa, ali ne želim da to bude samo niz animacija. Želim da govorim o tome šta se događalo iza njih, kako sam počela, šta sam naučila i zašto mi je važno da stvaram. Mislim da publika može mnogo više da razume kada vidi ne samo sliku, već i život koji je doveo do nje. Sa ovim programom uskoro treba da posetim Australiju – objašnjava Ksenija.

Uz predstavu razvija i knjigu „Druga priča“, obimno delo koje je sama ilustrovala. U njoj su povezani život pre peska i godine koje su usledile, od detinjstva i bakinih priča do nastupa na velikim pozornicama. Ksenija radi na engleskom prevodu, želeći da knjiga stigne i do čitalaca koji ne govore njenim jezikom. Pored toga, već godinama razvija „Belu eru“, priču o duši koja traži mesto i vreme u kojem će se roditi, prolazeći kroz različite predele, kulture, mitove i legende. Ideja za „Belu eru“ postoji još od 2013. godine, ali Ksenija zna da joj je potrebno vreme da pronađe pravu dramaturgiju i oblik u kojem će sve te slike postati jedna priča. Nije joj dovoljno da ima niz lepih prizora. Potrebna joj je veza koja će ih povezati i dati im smisao, baš kao što je nekada morala da nauči da pesak ne treba samo da oblikuje, već da ga treba pretvoriti u priču.

U planovima ima i novih nastupa u inostranstvu, kao i želju da svoj rad predstavi na velikim scenama u Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, o budućnosti ne govori kao o listi ciljeva koje mora da ostvari po svaku cenu. Više je zanima šta bi moglo da nastane iz ideja koje već nosi u sebi. Posle tolikih godina provedenih u putovanjima, probama i nastupima, želi da stvori predstave u kojima će moći da odredi sopstveni ritam i da publici pruži više od nekoliko minuta vizuelnog spektakla.

Sa međunarodnim uspehom došli su i komentari, očekivanja i kritike. Ksenija je naučila da ne može da upravlja time kako će je svako doživeti, niti da je moguće pronaći izraz koji će se dopasti svima. Nakon pobede na takmičenju, jedna novinarka joj je rekla rečenicu koju i danas pamti – „Nisi novčanica od sto dolara da bi te svi voleli“.

– Mislim da je važno da čovek bude ono što jeste i da ne pokušava da natera sve ljude da ga vole. Danas je to posebno teško, jer društvene mreže stvaraju osećaj da stalno moraš da se dopadaš drugima i da svi moraju da odobre ono što radiš. Ali ne možemo živeti tako da svaku odluku donosimo zbog tuđeg mišljenja. Ako pokušavaš da budeš sve za svakoga, na kraju možeš izgubiti ono što je tvoje. Zato pokušavam da ostane verna sebi i da radim ono u šta verujem – objašnjava umetnica.

Kada govori o sreći, ne traži je samo u nagradama ili velikim nastupima. Sreća je za Kseniju u vremenu provedenom sa decom, u razgovoru, u novoj ideji, u gradu koji je iznenadi ili u zemlji koju je nekada poznavala samo sa fotografije. Volela bi da jednog dana kupi kuću u Danskoj i da leta provodi u sopstvenoj bašti. Andersenove priče i danski način života u njenoj mašti povezani su sa vrtovima, prostorima u kojima se čovek vraća sebi i u kojima obične stvari dobijaju posebno značenje.

Tokom svog života, na putu umetničkog odrastanja, Ksenija Simonova je naučila da nije moguće sačuvati svaki trenutak, kao što nije moguće zadržati svaku sliku u pesku. Ali to ne znači da ono što nestane prestaje da postoji. Neke stvari ostaju u sećanju, neke u priči koju prenesemo drugima, a neke se pretvore u nešto sasvim novo. Ksenija Simonova je slikanju peskom pronašla mnogo više od umetničke tehnike. Pronašla je način da govori o ljudima, vremenu i promenama, o svemu što ne možemo zauvek zadržati, ali možemo pokušati da razumemo. Kada sedne pred staklo, pospe ga peskom i napravi prvi pokret, ponovo počinje isto putovanje, bez sigurnosti u ono što dolazi, ali sa verom da priča postoji negde ispred nje i da je dovoljno početi kako bi se pojavila. Svaki novi, nemirni vetar „damu od peska“ nosi dalje, u neke nove predele i nove priče koje treba ispričati.

foto:/Kseniya Simonova/LovaLova portal