U MMA kavezu oktagonskog oblika nema mnogo prostora za razmišljanje. Nekoliko koraka deli borce od pobede ili poraza, nekoliko sekundi može da promeni čitav tok meča, a odluke se donose brže nego što publika stigne da ih razume. U tom zatvorenom krugu, pod svetlima arene i pred hiljadama ljudi, Nikola Đurđev pronašao je mesto na kojem se najbolje snalazi. Čak i kada mu protivnički udarac nanese povredu već na početku borbe i kada se planovi iz pripremnog kampa sudare sa stvarnošću, on nastavlja da traži put do pobede. U Skoplju ga je pronašao na parteru, tamo gde njegova tehnika dolazi do izražaja. Nekoliko minuta kasnije protivnik je tapkao, borba je bila završena, a Nikola je upisao još jednu pobedu. Ipak, priča o ovom dvadesetosmogodišnjem Subotičaninu ne počinje trijumfom. Njegov sportski život najpre je bio vezan za led, hokejaške klizaljke i godine provedene u Mađarskoj. MMA je došao kasnije, posle povreda, operacija i odluke da napusti sport kojem je posvetio detinjstvo. Danas, kada govori o budućnosti, ne krije da želi da stigne do svetskog vrha, a kada nema zakazan meč, priznaje, nedostaje mu upravo ono što drugi možda najviše žele da izbegnu – novi izazov.

Nikola na led kročio već sa tri godine. Hokej je bio njegov prvi veliki sportski svet, disciplina u kojoj je odrastao, učio o timskom radu i upoznavao granice sopstvene izdržljivosti. Detinjstvo i mladost obeležili su treninzi, utakmice i želja da napreduje, a sa dvanaest godina njegov sportski put odveo ga je preko granice. U Mađarskoj je proveo narednih devet godina. Najpre je živeo u Budimpešti, zatim u Sekešfehervaru, a potom se ponovo vratio u mađarsku prestonicu. Za dečaka koji je rano napustio poznato okruženje, to je značilo odrastanje daleko od kuće, prilagođavanje novoj sredini i svakodnevicu u kojoj je sport imao centralno mesto.

– Ceo život sam igrao hokej, od treće godine pa sve do dvadeset prve. Uvek sam voleo neku borbu, u smislu takmičenja, ali nikada nisam bio neko ko se tuče i pravi probleme. Sa šesnaest, sedamnaest godina počeo sam pomalo da odlazim na MMA treninge kada dođem na pauzu iz Mađarske. Uvek mi se to sviđalo. Sa osamnaest godina sam prvi put pokidao ligamente na kolenu i operisao se zbog hokeja. Oporavio sam se, ali sam u dvadesetprvoj godini ponovo pokidao ligamente, ovaj put na drugoj nozi. Tada sam se već malo razočarao u hokej i odlučio da pređem na MMA. Oduvek sam to želeo, ali dok je hokej bio tu, nikada se nisam usudio. Kada sam se oporavio od druge operacije, počeo sam ozbiljno da treniram – priseća se Nikola Đurđev.

Hokej je ostavio posledice, a povrede kolena postavile su pitanje koliko još može da traje njegova karijera na ledu. Za sportistu koji je godinama živeo u ritmu treninga i takmičenja, takva odluka nije bila jednostavna. Povratak na teren posle operacija zahtevao je mnogo rada, ali telo je već poslalo upozorenje. Tako je prelazak u MMA bio je početak novog poglavlja. Iza sebe je imao sportske navike, disciplinu i iskustvo takmičenja, ali borilački sport zahtevao je sasvim drugačiju pripremu. Morao je da uči udarce, rvanje i borbu na parteru, kao i da upozna specifičnu taktiku mečeva u kojima se različiti borilački sportovi prepliću.

– MMA je skup različitih borilačkih veština. Tu ima džiju-džice, rvanja, boksa, kik-boksa, praktično svega što možeš da zamisliš od borilačkih sportova. Ja sam najbolji u parteru, odnosno u borbi na zemlji. Većina boraca ima neku osnovu, neko dolazi iz boksa, neko iz rvanja ili džiju-džice, a ja sam, pošto sam trenirao hokej, sve počeo istovremeno. Od početka sam radio baš MMA, a parter mi za sada najbolje ide – objašnjava naš sagovornik.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka njegove dosadašnje karijere dogodio se u Skoplju, na događaju FNC 34. Protivnik je bio domaći borac, a atmosfera i pritisak nastupa pred publikom koja navija za svog predstavnika bili su deo izazova. Meč je, međutim, vrlo brzo dobio neočekivan tok. Već posle dvadesetak sekundi Nikola je primio udarac koji mu je slomio nos. Krv je počela da se sliva niz lice, a povreda je mogla ozbiljno da promeni plan borbe. U takvim trenucima nema mnogo vremena za procenu i premišljanje. Potrebno je ostati pribran, prepoznati šta se događa i pronaći način da se meč nastavi pod uslovima koji su se upravo promenili.

– Pre tri meča sam nastupao na jednom velikom FNC događaju, pred sedam, osam hiljada ljudi. Tada sam od nervoze i treme bukvalno imao osećaj da ne osećam telo. Sada sam već prošao nekoliko borbi i mnogo sam iskusniji. Naravno da postoji trema, i dobro je da je ima, ali sam ovog puta bio maksimalno smiren i fokusiran. To se videlo i tokom meča. Posle dvadesetak sekundi protivnik me je udario i slomio mi nos. Bilo je mnogo krvi, a ja sam ostao pribran. Samo sam ostao smiren, srušio ga, odveo borbu tamo gde sam najbolji i posle tri-četiri minuta pobedio – priča Đurđev.

Zahvat kojim je završio meč poznat je kao „bagi-čouk“, tehnika iz brazilske džiju-džice koju je, prema njegovim rečima, uspeo da primeni i u drugim profesionalnim nastupima. U profesionalnoj karijeri izveo ga je tri puta. Za publiku je to trenutak u kojem borba dobija konačan epilog, dok iza njega stoje godine učenja, ponavljanja i rada na detaljima koji u pravom trenutku mogu da odluče pobednika.

– To je gušenje, dosta je kjomplikovan zahvat i retko se viđa čak i na takmičenjima u džiju-džici, a pogotovo u MMA. Teško je doći u taj položaj, izvesti sve od početka do kraja i završiti protivnika tako da mora da preda. Do sada sam to uradio tri puta. Koliko sam ja istraživao, u profesionalnom MMA borbama ima možda pet-šest slučajeva da je neko nekoga završio tim zahvatom. Znam jednog momka iz Srbije koji ga je više puta radio na amaterskim takmičenjima, ali profesionalni mečevi su nešto drugo – objašnjava istaknuti sportista.

Kako priznaje, do te tehnike nije došao kroz klasično učenje. Dosta je posmatrao, istraživao i tražio rešenja koja bi mogao da primeni u borbi.

– Džiju-džica mi je možda i najjača strana, ali nisam je toliko mnogo trenirao. Učio sam od drugara i uzimao savete od trenera, u Subotici i Beogradu. Dosta sam maštovit, gledao sam na internetu i imam smisla za to. Konkretno, taj zahvat sam mislim video na internetu. Nije me niko posebno učio kako da ga izvedem – kaže Nikola.

MMA je sport u kojem se od borca očekuje da bude spreman za različite scenarije. Može da počne razmenom udaraca, da se nastavi u klinču, a da se završi na podu. Upravo zbog toga Đurđev posebnu pažnju posvećuje radu na parteru, jer zna da bez dobrog kik-boksa, rvanja i fizičke pripreme nema kompletnog borca. Jedan od najtežih delova pripreme za profesionalni meč često se ne vidi u televizijskom prenosu. Publika prati borbu, udarce i završnice, ali iza nastupa stoji i iscrpljujući proces skidanja kilograma. Nikola se takmiči u bantam kategoriji, do 61 kilograma, a dostizanje propisane težine zahteva ozbiljnu kontrolu ishrane i režima priprema. U jednom od najzahtevnijih perioda morao je da skine oko šesnaest kilograma za približno tri nedelje. To je proces koji telo dovodi do krajnjih granica, naročito kada se približi zvanično merenje. Govorio je i o trenutku kada se pred vaganje onesvestio, što dovoljno govori o fizičkom naporu koji takav poduhvat nosi.

– To je najteži deo priprema. Ja to zovem meč pre meča. Ovog puta sam se malo opustio, pošto sam već više puta prolazio kroz skidanje kilaže, pa sam na kraju imao problema. Pred vaganje nisam bio dobro zdravstveno. To je nešto na šta mora mnogo da se pazi. Kada krene dijeta i skidanje kilograma, moraš da vodiš računa o svemu i da poštuješ određeni režim. Poslednje nedelje sam jeo bukvalno 200–300 grama belog mesa, šaku borovnica i deset badema za obrok. Ceo taj „fight week“ maštao sam o slatkišima i normalnom ručku, pa sam čak napravio veliki spisak hrane koju ću pojesti kada se sve završi – kaže kroz smeh ovaj hrabri Subotičanin.

Ujutru, na merenju, morao je da bude u granici od 61 kilograma. Nakon toga sledi rehidratacija i vraćanje energije, pa je do večeri, kada je ulazio u borbu, imao oko 72 kilograma. Takva razlika pokazuje koliko se telo u kratkom vremenu menja tokom procesa skidanja težine i oporavka.

– U suštini, tokom skidanja gubiš vodu, a ne salo, i posle merenja moraš postepeno da vratiš tečnost i minerale. Čim sam se izmerio, dobio sam infuziju, a zatim sam popio tri-četiri litre tečnosti. Prvih nekoliko sati uglavnom samo piješ, jer ne smeš odmah da počneš mnogo da jedeš, da ne bi imao problema sa stomakom. Dobijaš vitamine, BCAA, glutamin, minerale i sve ono što izgubiš tokom skidanja kilograma. Negde oko podneva počinjem da jedem, pa sve do večeri, kako bih vratio snagu – objašnjava subotički MMA borac.

Proces regulisanja kilaže predstavlja jednu od specifičnosti profesionalnog MMA sporta o kojoj se retko govori kada se prepričavaju atraktivni mečevi. Borba počinje mnogo pre ulaska u kavez. U pripremnom periodu borac mora da vodi računa o svakom treningu, obroku, odmoru i kilogramu. Greška u proceni može da ugrozi čitav nastup. Đurđev zna da je kondicija jedan od ključnih faktora, ali ističe da se najbolja fizička spremnost za MMA gradi kroz treninge koji odgovaraju samom sportu. Trčanje i klasične vežbe mogu da budu deo pripreme, ali ne mogu u potpunosti da zamene rad koji simulira ritam borbe, promene položaja, eksplozivne pokrete i napor koji nastaje kada se različite discipline smenjuju bez predaha.

– Možeš da trčiš maraton i da budeš svetski šampion, ali to ne znači da ćeš moći da udaraš ili da rveš jedan minut. Isto tako, ako možeš da udaraš tri sata, a ne radiš rvanje, ostaćeš bez snage za to, i obrnuto. Najbolje je da kondiciju i snagu stičeš kroz samu borbu, kroz ono što ti konkretno treba u meču. Nijedna sprava i nijedan drugi trening ne mogu potpuno da zamene tu vrstu pripreme – poručuje Đurđev.

Na njegovom putu ka uspehu važnu ulogu imaju treneri i klubovi u kojima usavršava različite segmente borilačkog sporta. Trenira u okviru kluba „Car Dušan Silni“, pod vođstvom Nemanje Miloševića, dok u Subotici radi sa Milanom Ranogaecom na kik-boksu i Alenom Hadžibegovićem na džiju-džici. Takva priprema podrazumeva saradnju ljudi koji pokrivaju različite oblasti. MMA borac mora da bude dovoljno dobar u svakoj od njih, a istovremeno da zna kako da ih poveže u jednu celinu. Udarci, odbrana, rušenja, kontrola protivnika i završnice na zemlji ne mogu da se posmatraju odvojeno kada se nađu u kavezu. Prema njegovim rečima, nije lako pronaći sparing partnere, ali uvek ima onih koji žele da pomognu. Đurđev je imao priliku da sparinguje i sa Borislavom Nikolićem, borcem koji je osvojio titulu šampiona organizacije BRAVE i nastupio u UFC-u. Takva iskustva važna su za razvoj svakog takmičara, jer omogućavaju da se oseti nivo protivnika koji je prošao zahtevne profesionalne izazove.

– Išao sam i u Novi Sad i Beograd, gde ima više boraca i partnera za trening. To su iskustva koja mnogo znače. Voleo bih i da odem u Hrvatsku na neki period, da obiđem klubove i promenim sredinu, jer i na taj način možeš da napreduješ – smatra Đurđev.

Kao uzore iz sveta MMA posebno izdvaja dagestanske borce, među kojima su Habib Nurmagomedov i Islam Mahačev. Njihov stil, disciplina i dominacija u borbi na zemlji predstavljaju primer onoga čemu teži. U njihovom pristupu prepoznaje vrednosti koje su mu bliske – strpljenje, taktičku zrelost, fizičku spremnost i sposobnost da se protivniku nametne sopstveni ritam.

– Meni se najviše sviđa taj dagestanski stil. Ti borci su pravi i normalni sportisti, prizemni i smireni. Ne prave haos, ne ludiraju se i ne glume nešto zbog publike. Ima boraca koji više prave šou, kao Mekgregor, ali meni se više sviđa kada vidiš normalnog čoveka, pravog borca i sportistu – smatra sagovornik.

Nikola ima 28 godina i iza sebe profesionalne nastupe u organizaciji FNC, jednoj od najpoznatijih MMA promocija u regionu. Sa tom organizacijom potpisao je ugovor na četiri borbe. Tri nastupa su završena, a preostao je još jedan meč.

– FNC je „Fight Nation Championship“, hrvatska organizacija i trenutno, po mom mišljenju, najbolja na Balkanu. Poslednjih godina mnogo se ulaže u MMA i sama organizacija je doživela veliki rast. Postaje prepoznatljiva ne samo na Balkanu nego i u svetu. Mislim da je slobodno možemo svrstati među deset najboljih organizacija u Evropi. Ja imam ugovor sa FNC-om na četiri borbe, do sada sam odradio tri i ostala mi je još jedna. Nadam se da ću posle toga produžiti ugovor, a ako budem pobeđivao, uvek postoji mogućnost da me pozove neka veća i jača organizacija – smatra Nikola.

Kako kaže, za takav korak potrebni su rezultati, kontinuitet i mnogo rada. Profesionalni MMA ne prašta duge pauze, a konkurencija je velika. Svaki meč može da bude važan za dalji razvoj karijere, zbog čega se priprema ne završava poslednjim zvonom. Čim se oporavi od jednog nastupa, počinje razmišljanje o sledećem. U ovom trenutku MMA mu još ne obezbeđuje potpunu egzistenciju. Kao i mnogi borci koji pokušavaju da izgrade profesionalnu karijeru, morao je da radi i druge poslove. Vreme provedeno van sale često znači dodatno usklađivanje obaveza, treninga i oporavka. Želja mu je da jednog dana može u potpunosti da se posveti sportu, bez potrebe da energiju deli između borilačke karijere i drugih poslova.

– To mi je glavni cilj od kada sam počeo da treniram. Ne želiš da trošiš energiju na druge stvari, već da možeš da treniraš, odmaraš se i potpuno se posvetiš MMA. Tako se jedino može najviše napredovati – objašnjava Nikola Đurđev.

U njegovim planovima posebno mesto ima Subotica. Želi da pokrene treninge i približi MMA ljudima koji bi želeli da upoznaju ovaj sport. Dugoročno razmišlja i o otvaranju sopstvenog kluba, u kojem bi se trenirali MMA, boks, kik-boks, rvanje i džiju-džica. Vrata bi bila otvorena za decu i odrasle, kao i za žene koje žele da se bave borilačkim sportovima. Ideja nije samo stvaranje novih takmičara. Trening može da bude način da se razviju fizička spremnost, samopouzdanje, disciplina i kontrola. Za početnike je važno da najpre upoznaju osnove, steknu sigurnost i razumeju pravila, a tek potom odluče koliko daleko žele da idu.

– U narednih nekoliko nedelja planiram da počnem da držim treninge u Subotici, a možda će se otvoriti i klub. Neću držati samo MMA, već i privatne treninge, boks, kik-boks i druge discipline. Pošto treniram MMA, poznajem džiju-džicu, rvanje, boks i kik-boks. U Beogradu sam, na primer, imao posebno treninge rvanja i kik-boksa, jer svaki segment mora da se radi odvojeno, ali prilagođeno MMA. Više bih se u početku fokusirao na amatere i ljude koji žele da treniraju, ali ako bude momaka koji žele da se takmiče i kojima mogu da pomognem, naravno da ću raditi i sa njima. Bukvalno svi su dobrodošli – poručuje Đurđev i dodaje kako smatra da borilački sportovi čoveka uče poštovanju i samokontroli.

U sali se poštuju trener, partner i pravila, a snaga se razvija zajedno sa odgovornošću. To je poruka koju želi da prenese i budućim polaznicima. Nije cilj da neko nauči da se sukobljava, već da kroz trening stekne disciplinu i sposobnost da kontroliše sebe. Posebno mu je važno da ljudi promene pogled na MMA. Ovaj sport često se posmatra kroz prizmu nasilja, krvi i udaraca, dok se zanemaruju tehnika, taktika i priprema. Đurđev ga zato opisuje kao šah, igru u kojoj svaki potez ima svoju svrhu, a pobeda često zavisi od sposobnosti da se nekoliko koraka unapred predvidi protivnikova namera.

– Za malu decu bih možda najpre preporučio džiju-džicu, jer je manje agresivan i nema udaranja. Kasnije, kada porastu i ako se opredele za MMA, mogu da počnu da treniraju i taj sport. Mislim da je borilački sport dobar i za decu, jer se tu ne uči samo tehnika. Uči se kultura, poštovanje, disciplina i kontrola. Ne gledam na MMA kao na neki nasilnički sport. Naravno, ima krvi i udaraca, ali kroz trening ljudi nauče da kontrolišu sebe i postanu svesniji svojih postupaka – smatra Đurđev.

Kada govori o budućnosti, Nikola ne skriva najveću ambiciju, on želi da postane svetski šampion. To je cilj koji zahteva mnogo više od talenta i želje. Potrebni su godine rada, velika odricanja, kvalitetni protivnici i prilike koje se ne pojavljuju svakog dana. Ipak, upravo takav cilj daje smisao svakom treningu i svakom novom izlasku pred publiku.

– Nemam neke granice, stvarno. Voleo bih da budem prvak sveta. Imam još vremena, mislim da borci u mojim godinama tek ulaze u najbolje doba. Uopšteno, muškarci su između 28. i 35. godine najjači i najbolji u svakom smislu. Verujem da imam još najmanje sedam dobrih godina za ozbiljne rezultate, a videćemo koliko će karijera trajati – kaže kroz osmeh Nikola.

Uz sportsku karijeru, zamišlja i život u kojem će imati porodicu, sopstveni posao i dovoljno vremena da se posveti treninzima. Želi da izgradi stabilnost koja će mu omogućiti da nastavi da se takmiči, ali i da znanje koje je stekao prenese drugima. Otvaranje kluba u Subotici deo je te slike, mesto na kojem bi se stvarali novi borci, ali i ljudi koji će kroz sport naučiti da budu istrajniji i sigurniji u sebe.

– Najteže je dok se ne probiješ i ne dođeš do toga da možeš da živiš od sporta. Ljudi često misle da ti samo treniraš, a nekada imam dva ili tri treninga dnevno. Jedan moj trening je kao nečijih osam sati na poslu. Kada počnu pripreme, prve dve-tri nedelje se „raspadaš“. Svaki milimetar tela te boli, ali niko te ne pita da li si umoran, da li imaš povredu ili možeš da treniraš. Imaš meč i moraš da radiš – kaže Đurđev.

Upravo je taj deo profesionalnog sporta, daleko od svetala arene, često najteži. Borac mora da pronađe način da zaradi za život, a istovremeno da sačuva vreme i energiju za treninge. Đurđev otvoreno govori o tom začaranom krugu u kojem se nalaze mnogi sportisti na početku karijere.

– Ako nemaš porodicu ili nekoga ko može da te pogura, moraš sam da se snalaziš. Meni dosta pomažu sestra i zet, ali se generalno od početka sam borim. Kada radiš, nemaš toliko vremena za trening. Kada ne treniraš dovoljno, ne možeš toliko da napreduješ, a da bi imao novac, moraš da radiš. Sve je to jedan začarani krug dok se neke kockice ne poklope i dok ne uspeš da namestiš život tako da možeš da se posvetiš sportu. Čim se završi meč, traje euforija nedelju-dve, a onda već želim novu borbu, novi izazov i novi cilj. Sada je prošlo nekoliko nedelja od poslednjeg nastupa, nemam ozbiljnije povrede, samo još moram da pauziram zbog slomljenog nosa. Menadžer već pregovara za neke nove mečeve i nadam se da ću što pre zakazati sledeći. Osećam se nekako beskorisno kada nemam meč, cilj i nešto za šta se borim svakog dana – priča naš sagovrnik.

Na pitanje šta mu je MMA doneo, odgovor je kratak, ali mnogo govori o njegovom odnosu prema sportu.

– Smisao života. Uvek sam tražio nešto što će mi dati adrenalin i izazov. To me održava živim. Kada se završi meč, prođe euforija i posle dve nedelje već želim novu borbu, novi cilj. Na neki čudan način, MMA mi daje smisao i gura me da napredujem, ne samo u sportu nego i u životu – zaključuje Nikola Đurđev, MMA borac.

Kada se ponovo zatvore vrata kaveza, kada publika utihne i kada se svetla arene ugase, ostaje ono što se ne vidi tokom prenosa, sati treninga, odricanja, povratci posle povreda i odluka da se ponovo krene ispočetka. Za Nikolu Đurđeva, svaka borba je još jedna stranica na putu koji je počeo mnogo pre prvog profesionalnog meča i koji, po svemu sudeći, još dugo neće biti završen.

foto:/ustupljene fotografije Nikola Đurđev/LovaLova portal