Oskudno odevena pojavila se pred nama prelepa devojka.

U Subotici je bilo dovoljno hladno da nam se svima maglio dah. Pošto smo tek prestali da trčimo, izgledalo je kao da pušimo, toliko je magle bilo oko nas. Pitala je da li nam je hvadno?

Zvala se Tamara, imala je govornu manu. Slovo R i L je izgovarala kao Šešelj. Prelepa i presimpatična, nije se naročito nervirala zbog svoje govorne mane, pošto smo se svi muški u nju zaljubili vrlo brzo. Sećam se da smo znali da slušamo Bajagu i pesmu Tamara, dok kasetofon nije uvio traku. Trči, kupuj drugu.

Bila je svesna sebe i radila nam je šta je htela. Toliko je bila popularna da smo počeli svi da izgovaramo R i L slovo kao ona. Da se nije brzo odselila, promenili bismo pola srpskog jezika zbog nje. Čak smo se trudili da u razgovoru koristimo reči koje u sebi sadrže R i L. Umesto ćao, govorili smo zdravo.

Sve nas je jednog dana spasio njen otac inženjer, dobivši posao u Lensu, u Francuskoj. Kažu da se Tamara sjajno uklopila u to govorno područje, i to je sve što smo čuli o njoj.

Bio je utorak kao i ovaj 03. novembar, sa minimalnom temperaturom 12, a maksimalnom 18C. Vetar je duvuckao kao i sada do 2 metra u sekundi i bilo je delimično oblačno.

Svaki put kad čujem Šešelja, setim se Tamare.

Ž. Savin