Za pse važi izreka da su najbolji prijatelji čoveka, odani, verni i puni ljubavi, nastali domestifikacijom vukova, a svoje navike i ponašanja u mnogome su prilagodili ljudskoj rasi, svojim gospodarima.

Za njihove rođake iz divljine to se ipak ne može reći. Okruženi mistikom i lošim glasom naših predaka, vukovi su ostali vladari noći. Njihovo zavijanje i ledeni pogled dovoljni su da slede dah svakog ko pomisli na njih. Zbog toga su i neizostavni deo strašnih priča u folkloru mnogih naroda. Pa ipak, da li je baš zaista tako? Mogu li vukovi biti baš toliko udaljeni od svojih pripitomljenih rođaka, pasa?

Istorija nas uči i suprotno, prema rimskoj mitologiji, upravo je vučica Martia spasila Romula i Rema, zbog toga je ona danas zaštitik grada Rima. Tu je i stara Indijanska legenda po kojoj, u sazrevanju svakog čoveka dolazi do borbe dva vuka, i ukoliko Dobri vuk pobedi, čoveka će krasiti poštenje i dobrota. Kakve su to onda životinje? Usamljene i pod velom tajni ili na korak od toga da nam budu najbolji prijatelji?

Vuk (Canis lupus) je vrsta psa iz roda Canis. Najveći vukovi žive u šumskim područjima Letonije, Belorusije, Aljaske i Kanade, dosežu dužinu tela do čak 160 cm, a rep im je dugačak još oko pola metra. U ramenima mogu da dostignu visinu od 80 cm, a i njihova težina može biti do 80 kg. Ženke su od 2 do 12% manje od mužjaka i od 20 do 25% lakše od njih. Njihova podvrsta je Arktički beli ili polarni vuk, (Canis lupus arctos) i poreklom je iz Kanade. Razlikuje se od sivog vuka po boji, nešto manjim dimenzijama tela, užoj lobanji, manjim ušima i kraćem nosu. Ipak, mnogo više od njihovog opisa, zanimljivija je priča o njihovom ponašanju.

Iako se u divljini ponekad može sresti jedan, usamljeni “vuk samotnjak”, normalan socijalni život ovih životinja odvija se u čoporu.

– Vučji čopor se u pravilu sastoji od roditeljskog para i njihovih potomaka, dakle oni žive u porodici. Za razliku od domaćih pasa, vukovi polno sazrevaju tek sa dve godine i za to vreme ostaju s roditeljima. Prošlogodišnji mladunci pomažu roditeljima u podizanju sledeće generacije beba. Sa dostizanjem polne zrelosti, mladi vukovi po pravilu napuštaju teritoriju svojih roditelja i kreću u potragu za vlastitim područjem. Roditelji su uvek dominantni u odnosu na svoj podmladak, pa stoga nema borbi oko dominacije. – priča Jelena Toljagić, biolog palićkog ZOO vrta, a potom nam objašnjava i jednu, krajnje neočekivanu pojedinost za vukove.

Prema njenim rečima, kada se u šumi sretnu mladi vuk i vučica, oni se nakon upoznavanja zaljubljuju jedno u drugo, a nakon sparivanja koje je jednom za ceo život, vukovi ostaju do smrti verni svome paru. Kraj njega ostaju bez obzira na sve. Međutim, ponekad priroda udesi da vuk, usled borbe ili bolesti ostane bez svog para.

– Ako se to dogodi, oni neće tražiti novoga para već će do kraja života ostati sami. – kaže biolog i edukator, Jelena Toljagić, a njene reči, dok rezonuju u našim mislima, na sve one legende o zlim, usamljenim vukovima koji vrebaju iz dubine šuma odjednom bacaju potpuno novo svetlo. Možda nisu zli, možda su samo tužni i sami? Koji živi stvor se tako ne oseća kada izgubi svoju ljubav i ostane sam? Ipak, čak i kao usamljen, vuk ne ostaje potpuno napušten. Njegova porodica ostaje uz njega.

– U svakom čoporu vukova postoji jasna hijerarhija, otac „alfa vuk“ je vođa čopora, a majka je „alfa ženka“. Jedan čopor gradi između 10 i 12 vukova. Majka obično ima 3-4 mladunca, vučića, i dok ih doji, ona nema potrebu da se ponovo pari. Ukoliko se sa ocem nešto dogodi i čopor ostane bez vođe, on svakako ispod sebe ima i „beta mužjaka“, svog najjačeg i najsnalažljivijeg sina koji preuzima brigu nad čoporom, sa malo drugačijim zadacima. On dolazi na mesto vođe ali neće imati titulu „alfa mužjaka“ jer nije otac u čoporu, on će imati zadatak da čuva majku koja i dalje ostaje „alfa ženka“ i glava porodice. Sin preuzima brigu o svima ostalima. – priča nam naša sagovornica dok objašnjava novu ulogu vuka u čoporu, ponosnog sina naslednika. Kod vukova se zna ko je deo porodice i nema parenja unutar čopora sem oca i majke. Zbog toga kada dostignu polnu zrelost, oni odlaze iz čopora i traže sebi para sa kojima će zasnovati novu porodicu.

Nakon ove divne priče ostaje nam da razjasnimo još jednu od mnogih legendi koje okružuju ove životinje. Vukovi su mesojedi i dnevno mogu pojesti oko 2 kilograma hrane. Ali ukoliko se desi da je lov bio siromašan i da par dana nisu ništa jeli, pri sledećem lovu, ukoliko uhvate veliki plen, vukovi mogu odjednom da pojedu i 10 kilograma mesa. Odatle verovatno i potiče izreka „gladan kao vuk“. Ovu neobičnu naviku, vukovi upražnjavaju kako bi nadoknadili izgubljene rezerve i osigurali se da neće opet biti gladni do sledećeg uspešnog lov.

Palićki ZOO vrt ima i sive i bele vukove.

– Imamo 4 siva vuka, a krajem oktobra iz Beo ZOO vrta smo dobili mužjaka i ženku belih artičkih vukova. Arktički vuk i vučica, kao poklon ZOO vrta grada Beograda, postali su novi stanovnici palićkog ZOO vrta i time obogatili zbirku kao nova vrsta životinja. Nakon kratkog prilagođavanja na novo stanište i smeštaj, beli vukovi su ubrzo počeli istraživati oko sebe i upoznavati svoje prve komšije, 4 jedinke sivog vuka. – poručuje Jelena Toljagić, zoolog ZOO vrat Palić, zadovoljna jer je i naša vučja porodica na broju.

Za kraj možemo dodati da ove fantastične životinje ne žive baš jako dugo, oko 10 godina, stoga ako vas neko pokuša uplašiti pričom o velikom strašnom vuku iz bajke o Crvenkapi, setite se naše priče o usamljenom heroju koji samo pokušava preživeti, iz dana u dan.