Čikoši su u narodu poznati kao ljudi koji su nekada davno, tokom leta, tačnije od maja pa sve do jula čuvali seoske konje koje su uzimali od vlasnika, kako bi ih upregnute u plugove, koristili za zemljoradničke poslove. Po završetku žetve, konji bi se sa pašnjaka i njiva vraćali vlasnicima, dok bi čikoši za njihovo čuvanje bili plaćani žitom ili kukuruzom za svoj trud.

Poznati su po tome što su uvek jahali brze konje, bili su veoma spretni jahači i odlično su se snalazili sa bičem kojim su iz zabave “pucali” u vazduh. Ovi stari “poznavaoci konja” sve manje su prisutni u narodu jer su ulogu konja u poljoprivredi odavno zamenile mašine, ali se uspomene i tradicija vezana za njih i dalje neguju i prenosi sa kolena na koleno. Ako već pominjemo “poznavanje konja” i njihovih navika, ona nema boljeg čikoša od njegovog prvog rođaka – afričke zebre. Jedan ovakav ravničarski vitez u crno beloj uniformi stanovnik je palićkog ZOO vrta i zove se upravo kao što njegova profesija nalaže, Čikoš, a umesto čuvanja konja, poverena mu je uloga čuvara nojeva koju on sa ponosom, veoma uspešno obavlja.

Zebra je kopitar, životinja koja pripada porodici konja i koja dolazi iz Afrike. Postoji i drugi naziv za ovu životinju, “hippotigris” što u direktnom prevodu znači tigrasti konj. Nastanjuje centralne i južne delove afričkog kontinenta, nekada ih je bilo mnogo više ali je skoro 50% populacije istrebljeno. Njihova nastanjenost uslovljena je i velikim migracijama biljojeda koji prate sezonu kiša i u odnosu na nju, planiraju i svoje potomstvo. Srećom, zebri danas ima dovoljno da se ne smatraju ugroženim životinja.

– Kada je u pitanju izgled zebre, reč je o kopitaru koji je, mereno u visini glave, visine jednog prosečnog čoveka, odnosno oko 170 cm. Karakteriše ih izrazito jak, mišićav kraći vrat koji im pomaže pri sukobu sa lavovima, hijenama i predatorima. – kaže Jelena Toljagić, edukator palićkog ZOO vrta i dalje napominje da osim vrata, zebre imaju još dva efikasna oružja za odbranu, prvo predstavljaju njihove snažne i ubojite zadnje noge uz pomoću koji se šutanjem mogu osloboditi iz lavljeg zagrljaja, a drugo pomalo neočekivano oružje predstavljaju njihovi krupni, zatupasti zubi kojima snažno mogu da ugrizu i uštinu kožu lava. Sam stisak je veoma bolan i često zna da natera neprijatelja da odustane od napada.

U edukativnim programima ZOO vrta na Paliću, Jelena sa decom često priča o zebrama, a glavna tema razgovora uvek su njene pruge i večito pitanje “da li je zebra bela sa crnim prugama, ili crna sa belim prugama…?” Prema Jeleninim rečima, zebra je ustvari “crno – bela, crno – bela, sve do kraja tela”, odnosno progasta životinja sa veoma oštrom, sjajnom dlakom koja takođe može da iritira zebrinog predatora ukoliko je napadne.

Sjaj zebrine dlake ima još jedan bitan značaj, u pitanju je životinja koja na svom telu neće imati mnogo parazita poput komaraca i muva iz razloga što njena dlaka na suncu pravi visok odsjaj koji smeta insektima i bubicama. Kada smo već pomenuli zebrine pruge, treba dodati i to da se na osnovu izgleda i debljine pruga, ove zanimljive životinje mogu podeliti na tri osnovne vrste.

– Prva je planinska zebra koja na vratu i torzou ima vertikalne pruge, dok su joj bedra i noge išarane horizontalnim prugama, druga vrsta je Grevijeva zebra koja ima uske pruge i za njih je interesantno to što su one jedine zebre koje imaju potpuno beo stomak. Treća vrsta je ravničarska zebra koja ima široke, crno bele pruge, a neke podvrste mogu biti i trobojne gde će se po sredini bele pruge nalaziti i jedna braon pruga. – poručuje naša sagovornica. Jelena nam još objašnjava da se u Zimbabveu zebre, zajedno sa magarcima drže kao kućni ljubimci gde su domestifikovane.

– Pošto dolaze iz iste životinjske porodice i dosta su slični, ponekad zna doći do njihovog međusobnog parenja pri čemu se dobija mladunče koje se na srpskom jeziku naziva “zebrula”, odnosno “zonkie” na engleskom jeziku. Po svom izgledu podsećaće na magare ali će po boji određenih delova tela, ili čak i celog tela ono biti prugasto, poput zebre. – kaže Toljagić.

Zebre žive u manjim krdima koja čine uglavnom ženke sa svojim mladuncima uz po kojeg mužjaka. Jedne drugima su veoma privržene i ukoliko se desi da neko mladunče ostane bez majke, ono će biti usvojeno od strane neke druge ženke koja doji svoje mladunče i ima dovoljno mleka. Po ponašanju su plahovite i oprezne životinje koje pažljivo biraju kada će ići na pojilište, pa to najčepšće čine rano ujutru, ili kasno uveče jer je to jedini period kada njihovi najveći neprijatelji, lavovi na pojilištu nisu prisutni. Zbog toga bez vode znaju da izdrže po 14-15 časova. Jelena nam kaže da su zebre i afrički “alarm” za sve ostale životinje jer imaju veoma izraženo čulo sluha koje im pomaže da osluškuju šta se oko njih dešava. U stanju su da razlikuju zvuk vetra, koračanja neke druge životinje ili šunjanje lava na čega se daju u beg. Takođe su i veoma hitre i brze, ne treba da vas začudi da zebra brzinom od skoro 70 km/h može da nadtrči i najbržeg konja.

Graviditet kod zebri traje oko godinu dana nakon čega se rađa jedno mladunče koje i do godinu dana ostaje uz majku. Baš kao i ždrebad, mladunčad zebri će od 20 minuta do 2 sata nakon rođenja već stajati na nogama, sisati mleko i veoma uspešno se davati u beg ukoliko je potrebno.

Zebre se oglašavanju specifičnim njakanjem i njištanjem koje najviše podseća na oglašavanje magaraca. Tokom dana mogu da spavaju i stojeći kada će se najčešće priljubiti jedna uz drugu i svoju glavu nasloniti na leđa druge zebre. Na taj način osluškuju prirodu i zvuke sa svih strana. Noću, kada im je potreban dubok san, zebre će ipak prileći u travu. Kada opasnosti nema, kao u našem ZOO vrtu na Paliću, zebra će leći i u toku dana, kada je toplo što je ponekad znalo zbuniti radnike ZOO vrta i naterati ih da se pitaju zbog čega je zebra postala “pešači prelaz”.

Čikoš, zebra iz palićkog ZOO vrta rođen je u Bojnicama u Slovačkoj, 04. septembra 2003. godine, a u naš vrt došao je 25. oktobra 2005. godine. To znači da će za par dana palićka zebra slaviti i svoj 20. rođendan.

– Kada je stigao kod nas, smešten je da živi zajedno sa našom nojicom i znao je biti veoma nestašan pa je zadnjim nogama često razbijao drvenu ogradu koju su radnici nebrojano puta popravljali. Ponekad je znao i da pojede hranu od noja pa smo mu i tu morali dolijati i izdići nojevu hranilicu. Sa nojicom se uvek veoma dobro slagao, a kasnije kada su bebe nojeva porasle, spojili smo ih zajedno pa sada, sa još jednom elan antilopom žive kao veoma srećna porodica. – priča nam Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta Palić, a potom otkriva i jednu veoma zanimljivu pojedinost našeg Čikoša.

– Kada nam se desilo da su nojevi sneli jaja, njih smo zbog zebre morali da sklanjamo jer je Čikoš dobio ideju da bi u svom prugastom dresu bio odličan fudbaler pa je zadnjim nogama počeo šutirati nojeva jaja, baš kao da igra fudbal. – kaže nam naša sagovornica i dodaje da danas, kada su nojevi porasli, fudbal više nije omiljeni sport ovog “savanskog fudbalskog kluba” jer je Čikoš verovatno shvatio da bi pored veće broja nojeva i njihovih dugih, spretnih nogu, a i sećanja na vreme kada su mu jaja predstavljala fudbalsku loptu, rezultat na utakmicama bio veoma poražavajući u njegovu korist.

– Iskustvo nam je pokazalo da Čikoš ne voli životinje koje su manje i sitnije od njega pa je sada, u društvu dvonogih džinova on ipak najmirnji. – poručuje nam Andrijana Tot, a mi se pitamo da li je ovakva odluka rezultat Čikoševog sazrevanja ili njegovog shvatanja da se u grupi odraslih nojeva, kao grubijan ipak ne bi najbolje proveo. Zato je za Čikoša najbolje da je “čuvanjem” jata najvećih ptica dobio priliku da opravda svoje ime.

Prema Andrijaninim rečima, Čikoševa najveća poslastica su sočne jabuke i šargarepe ali je on suviše stidljiv da bi taj slatkiš i prihvatio. Kada ovih dana budete posećivali palićki ZOO vrt, setite se da se na rođendan ne ide praznih ruku. Zato sa sobom ponesite jabuku koju ćete dati Čikoševom timaritelju i ne zaboravite da ovom nekadašnjem fudbalskom asu šapnete koji je rezultat ostvarila njegova omiljena, crno bela ekipa.