Otkada je sveta i veka, postoji životinja koja je sebe vešto obavila velom tajni i mistike, pre svega zbog svog specifičnog izgleda, jezive hladnokrvnosti i nadprosečne snage. Na pitanje koje se životinje najviše plašimo, većina ljudi reći će zmija. Postoji staro verovanje da zmije upravo svojom smirenošću i očima koje ne trepću hipnotišu svoje žrtve, zalede ih u mestu i onesposobe za beg, a nakon toga munjevito napadaju. U carstvu herpetologije, pitoni su najveće, a verovatno i najjače zmije. Oni imaju veliki značaj u kulturama mnogih naroda gde važe kao simboli snage i mudrosti. Mrežasti piton „malayopython reticulatus“ fascinantan je reptil koji zaokuplja maštu svih ljubitelja ovih gmizavaca kao najveća tj najduža zmija na planeti. Mrežastog pitona je prvi opisao Johan Šnajder, nemački prirodnjak 1801. godine, iako je ona bila već dobro poznata autohtonim plemenima. Šnajder je u svom istraživanju opisao dva primerka koja su se nalazila u Getingenskom muzeju verujući da su to dve različite vrste jer su se njihove šare razlikovale, a nazvao ih je boa rombeata i boa retikulata. Kasnija genetska istraživanja pokazala su da su pitoni i boe ustvari dve različite, odvojene vrste zmija zbog konvergentne evolucije u različitim delovima sveta, koje dele zajedničke pretke. Jedna od glavnih razlika je što boe rađaju žive mlade dok pitoni polažu jaja. Pitoni takođe na svojim usnama imaju jamice sa kojima osećaju toplotu ostalih životinja, dok boe ove „senzore“ imaju smeštene između ljusaka. Kako bismo razbili sujeverje i mitove koji ih okružuju, posetili smo ZOO vrt na Paliću rešeni da saznamo više o ovim životinjama.

Mrežasti piton je zmija koja ima sposobnost da dostigne zapanjujuću dužinu, veću i od devet metara, što ih čini dužima čak i od zelenih anakondi koje su ipak teže. U pitanju su divovi u carstvu reptila, a najveći primerak u zatočeništvu bio je dug oko 8,7  metara i imao je oko 145 kg. Mrezasti piton je jedna od tri najteže zmije na planeti i ne prestaje da raste tokom celog svog života. Njegova veličina i prepoznatljive šare doveli su do toga da su u velikoj meri lovljeni zbog svoje kože od koje se pravi najrazličitija kožna galanterija poput novčanika, čizmi i kaševa. Kolosalne dimenzije su svedočanstvo njihove prilagodljivosti i spsobnosti preživljavanja da napreduju u različitim okruženjima. Dugo telo im služi kao izuzetan alat za lov i kao efikasno sredstvo za kretanje kroz gusta tropska staništa. Nalaze se u velikom delu jugoistočne i južne Azije uključujući Indoneziju, Filipine, Indiju, Borneo, Maleziju i Jamal. Žive u vlažnim sredinama poput prašuma i močvara, i preferiraju temperature od 24 do 34 stepena Celzijusa, sa visokom vlažnošću vazduha, a svoje vreme često provode u blizini vodenih površina jer kada dostignu veće dimenzije lakše se kreću kroz vodu nego po zemlji, dok se manji primerci mogu naći i na drveću, u pukotinama stena i u pećinama. Za svoje stanište najčešće biraju ravničarske kišne šume ali obitavaju i u poljoprivrednim područjima, pa čak i u prigradskim i urbanim sredinama.

– Postoji veliki broj palete boja i šara kod pitona, a mnoge varijacije mogu biti zasnovane u odnosu na lokaciju na kojoj žive. Razlikuju se tri podvrste od kojih su dve patuljaste i mogu se naći na ostrvima severozapadno od Australije. Patuljasti su dužine od tri do 3,6 metara, a super-patuljasti od 1,8 do 2,4 metra. Prelepa mrežasta šara je osnovna karakteristika pitona po kojoj on i nosi ime. U pitanju su šare u obliku dijamanata nalik mrežici koje prikrivaju njihovo telo, uglavnom leđni deo što ih donekle čini i dizajnerima visoke mode u svetu zmija. Svaki piton ima jedinstvenu šaru, poput otiska prsta kod čoveka, a šare dolaze kroz niz boja, od zemljanih braon i bogatih crnih, do živih narandžastih i žutih boja. Glava pitona ima prugu koja počinje odmah iza nosa i nastavlja se do vrata, a postoje i tamne pruge koje počinju iza očiju i protežu se prema zadnjem delu vilice. Stomak im je svetlije boje, a oči su narandžaste sa vertikalnim zenicama. Šare igraju ključnu ulogu u opstanku pitona, one su prirodna kamuflaža i omogućavaju mrežastim pitonima da se neprimetno uklope u šumska staništa, ostajući nevidljivi za predatore ali i za svoj plena. Dok su mladi, mogu ih loviti grabljivice poput jastrebova, sokolova, većih sisara ali odrasle pitone usuduće se da napadne jedino kraljevska kobra, krokodil ili leopard mada se neretko dešava da na kraju borbe napadač završi i kao plen – kaže nam Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta na Paliću i dalje objašnjava da je reč o notornim napadačima iz zasede, veoma inteligentnim i prilagodljivim, što ih čini majstorskim lovcima.

Prema njenim rečima, pitoni koriste strpljenjne kao dominantnu strategiju u lovu. Skriveni u lišću, čekaće da plen dođe u domet iz kog efikasno mogu da napadnu. Pošto je reč o konstriktorima, mrežasti pitoni koriste svoje moćne mišiće da savladaju plen i uguše ga. Taj plen čine manji sisari, ptice ali i veće životinje poput jelena, svinja, a nalažlost skoro svake godine zabeleži se i poneki slučaj kada čovek postaje plen ovih nemilosrdnih stvorenja. Pitoni se oslanjaju se na svoja izoštrena čula i sposobnost da otkriju toplotni trag koji emituju toplokrvne životinje. Plen se locira na osnovu njuha ali i osetljivih, infracrvenih jamičastih organa koji oblažu pitonove usne.

– Oni funkcionišu kao oči sa rupicama kojima formiraju infracrvenu sliku plena i njegove veličine, što im daj prednost i kod noćnog lova. Njihov vid nije toliko dobar jer nemaju pokretne kapke, a takođe i ne čuju, zato komuniciraju preko vibriranja i mirisa. Pitoni miris ne osećaju preko nosa već preko račvastog jezika kojim teraju vazduh prema mirisnim stanicama koje se nalaze u ustima. Kada pronađu plen, napadaju munjevitom brzinom, omotavaju mišićne kolutove oko nesrećenog stvorenja, uvlače ga u stisak poput stege i drobe jačinom od čak 48 kg po kvadratnom inču što je dovoljno da zgnječi čak i kosti plena. Piton žrtvu steže što dovodi do gušenja, a njegove čeljusti imaju više redova oštrih, zakrivljenih zuba ka nazad kojima poput višljuške sa lakoćom drže plen. Kada se uveri da žrtva više ne pruža otpor, mrežasti piton guta svoj obrok u celini, uvek od glave, uz pomoć vilice koja se može rastegnuti i dislocirati. Zabeležen je i podatak da je jedan piton progutao čak malajskog medveda – priča nam Andrijana Tot.

Mrežasti pitoni su odlični penjači, graciozno se penju na drveće zahvaljujući oštrim ljuskama, njihova prilagodljivost arborealnim staništima proširuju njihov raspon ishrane i traganja za plenom. Nakon obilnog obroka, piton kreće u produženi period varenja koji može trajati i nekoliko nedelja, pa čak i meseci. To je ujedno i suštinska adaptacija preživljavanja u predelima gde plen može biti oskudan. Pitoni u proseku legu od 25 do 80 jaja, a inkubacija traje od 80-90 dana. Po rečima naše sagovornice, pitoni su divne majke koje svojim telom obmotaju položena jaja čime održavaju optimalnu temperaturu, a ujedno ih i štite od predatora. Majka tokom perionda inkubacije prolazi kroz mesec posta i proizvodi mišićnu drhtavicu da bi podigla tempereutru jaja tokom hladnijeg perioda. Kada se bebe izlegu, dužine su oko 60 cm i težine oko 440 grama, odmah su nezavisne i moraju da se brinu same za sebe. Nakon što se izlegu, veoma brzo menjaju svoju kožu što im omogućava da rastu, ali i da menjaju evenualno oštećene ljuske. Polnu zrelost postižu između druge i četvrte godine što zavisi pre svega od dužine, mužjaci postaju zreli kada narastu od dva do 2,7 metara, a ženke kada ostvare dužinu oko 3,3 metra. Ženke je priroda podarila i procesom „partenogeneze”.

– To je proces parenja gde ženka, bez prisustva mužjaka može sama da oplodi jaja. Dešava se retko ali je moguća i jedan je od vidova adaptacije i preživljavanja. Ženke takođe mogu da zadrže spermu mužjaka i odlože oplođivanje do trenutka kada su za to spremne. Obično se pare u februaru i martu. Treba napomenuti i da su ženke veće od mužjaka. Prosečno rastu do šest metara i imaju oko 90 kg, a mužjaci su oko četiri i po metra i 45 kg. Pitoni mogu da imaju preko devet metara i do 270 kilograma, ali je prosek oko 4,8 metara i oko 150 koligrama. Životni vek im je oko 20 godina u prirodi dok je u zatočeništvu prosek od 23 do 27, najstariji piton imao je 32 godine. Oni ne spadaju u ugrožene životinje ali im opasnost od smanjenja populacije ipak preti, pre svega zbog uništenja staništa, ali i tbog lova zarad njihove kože ili zbog velike trgovine koja je prisutna u svetu kućnih ljubimaca. Međutim, odmah moram da napomenem da pitoni nisu dobri kućni ljubimci. To su opasne životinje koje veoma brzo rastu, a njihovo držanje u Srbiji je zabranjeno pošto prelaze dužinu od tri metra – objašnjava poslovođa ZOO vrta Palić, a potom nas podseća na činjenicu da s vremena na vreme u vestima možemo da čitamo kako su pitoni napali pa čak i usmrtili svoje vlasnike, načešće tokom hranjena ili davanjna terapije.

Naime, zbog svojih impozantnih dimenzija, jedna osoba sama najčešće nije dovoljna za bezbedno rukovanje.

Palićki ZOO vrt ima četiri mrežasta pitona koji su u vrt pristigli 27. oktobra 2022. godine, kao zaplena od fizičkog lica. Pitoni se nalaze u Eko centru gde uživaju i rastu, zajedno sa drugim reptilima. U radu sa njima, timaritelji moraju voditi računa o nekim stvarima, pre svega ukoliko su prethodno hranili druge životinje mesom, tada ne mogu odmah imati kontakt sa pitonima.

– Mnogi smatraju da je briga o zmijama laka jer one ne jedu svaki dan, ali briga se ne svodi samo na ishranu, jako je bitno da im se oomogući da imaju hladnji i topliji deo terarijuma, a te temperature stalno moraju da se proveravaju baš kao i vlažnost vazduha. Terarijumi moraju da sadrže grejna tela i svežu, čistu vodu jer pitoni veoma vole da se kupaju. Njihova okolina mora da se održava čistom zbog raznih gljivica i bakterija. Usled neadekvatnih uslova lako mogu da obole od upale pluća, od koje se jednom mogu izlečiti ali drugi put veoma teško. Naši pitoni su različitih veličina i boja. Kada su pristigli u vrt, jedan je bilo dužine 1,80 metara i imao je 1,7 kg, drugi je bio 1,45 metara i 1,3 kg, treći, žuti piton je bio oko 1,7 metara i težine oko 1,7 kg, a najveći piton bio je 3,1 metar i 10,78 kg. Za malo više od godinu dana koliko su kod nas duplo su narasli i proširili se, pogotovo najveći. Pošto žive aktivnim životom i vole da istražuju, dobri su penjači, a veoma brzo su prerasli terarijume u koje su prvobitno bili smešteni pa su prebačeni u odvojenu prostoriju Eko centra. Na plafonu u toj prostoriji nalazi se lampa sa čeličnom mrežom, a jednom nam se desilo da je jedan od nestašnih pitona uspeo da se popne do te mreže i u nju se zamota, iako i blizini nije bilo grane ili drveta sa koje se mogao popeti. Tada smo morali da skidamo celu konstrukciju i da fleksom sečemo čeličnu mrežu kako bi je oslobodili, to nam je bila zanimacija od 2 sata – priseća se Andrijana Tot, a potom nam kaže da će i naredno merenje najvećeg pitona sigurno biti zabavno jer su, zbog njegove veličine i snage, sada sigurno potrebna tri timaritelja kako bi se merenje moglo obaviti bezbedno.