Umetničko klizanje predstavlja jedinstven i nesvakidašnji, veoma težak ali prelep i graciozan sport koji pruža nemerljivi osećaj slobode i sklada. Uzbuđenje koje osetimo dok jurimo po ledenoj površini, na milimetarskim oštricama, malo koje iskustvo može da zameni. Do vrhunskih rezultata stiže se samo svakodnevnim, predanim treniranjem koje iziskuje mnogo odricanja i nažalost, novca. Oni koji su spremni da svoj život i svo slobodno vreme posvete ovom divnom sportu, do zlatnih odličja i svetskih prvenstava stižu malo drugačije. To je sport u kojem nema faula, nema prilike da se zadati element ponovo izvede, a vremenska ograničenja za nastup stroga su do poslednje sekunde. Kliže se u haljinicama i kostimima, uz muziku i precizno sročenu koreografiju, brzinom od oko 25 km/h pri kojoj treba izvoditi, skokove, piruete, spirale i brze, zahtevne korake. Ukoliko naglo pomerite telo pri skoku, padate, ukoliko padnete, morate odmah, uz osmeh na licu da ustanete i nastavite da kližete, u suprotnom će vam pauza i bolna grimasa odneti poene. Čak i kada postanete šampion, nećete biti milioner. Pa ipak, i pored mnoštva strogih pravila, milioni mladih klizačica i klizača biraju umetničko klizanje kao sport kojim će se baviti. Situacija nije drugačija ni u Subotici, gradu koji ima dugu, uspešnu klizačku tradiciju, jedino što fali, decenijama unazad, jeste ledena dvorana.

Klizački klub „Spartak“ iz Subotice postoji dugi niz godina, njihov trener Maša Ćurčija svoje prve korake takođe je naučina na Spartakovom ledu gde je osvajala i odlične rezultate. Sada, kao trener želi da nauči sve mališane da zavole ovaj sport, a i da ga približi svim Subotičanima koji za ovaj klub slučano nisu čuli.

– Malo ljudi u Subotici zna da postojimo i da idemo na razna pokrajinska i državna, pa čak i međunarodna takmičenja. Osvajamo neke rezultate i medalje ali sa tri meseca leda godišnje, mi ne možemo da pariramo nijednoj umetničkoj klizačici koja pod svojim klizaljkama ima i po šest, sedam meseci godišnje. Trudimo se da kližemo dušom, ne odustajemo, borimo se i moje devojke su za mene, samim tim pobednice – priča nam Maša Ćurčija, trener umetničkog klizanja KK „Spartak“ iz Subotice i dodaje da bi zatvorena klizačka hala mnogo značila svim ljubiteljima ovog sporta.

– Tek nakon dva i po meseca na ledu počinje napredak, deca rade nove stvari, skokove, a još tri meseca koja nam fale potrebna su da se ti elementi učvrste kako bismo mogli da idemo na kadetska i juniorska takmičenja. Neophodno je trenirati dva puta dnevno, mora se ići i na suve treninge. Za sam početak, potrebno je da dete želi da dođe na klizanje, ako postoji strah kod deteta, ono neće savladati osnovne korake i „proklizati“. Bitni su volja i želja za učenjem novih stvari – poručuje Ćurčija dok odvažno stupa na led i zadaje vežbe svojim polaznicama.

Deca koja dolaze na klizanje, najčešće treniraju neki već sport, najčešće gimnastiku, i naravno balet, što im donosi brojne benefite poput fleksibilnosti i „mekih kolena“, a kako nam trener poručuje, umetničko klizanje i jeste spoj baleta i gimnastike, obe stvari bitne su za jednog klizača.

– Mi kao klub učestvujemo u takmičenjima interpretacije, još uvek nismo u takmičenjima kadeta, juniora i seniora. Zemlje koje uspevaju da ostvare ozbiljne rezultate u umetničkom klizanju imaju ruske trenere, Rusi su i dalje broj jedan u svetu klizanja, rade u Americi, Kini i mnogim drugim državama, gde god imamo ruske trenere, tu mislim da nema promašaja. Trenutno mi se ne dopada to što se na svetskoj sceni forsiraju mlade klizačice, devojčice od 12 do 14 godina, koje se radom i zahtevima preforsiraju i sa 18 godina ih više nigde nema, to nije sport. U sportu treba da se uživa, on treba da se popularizuje. Otkako je sistem bodovanja promenjen, mislim da je mnogo toga uništeno. Nekada je klizač težio ka savršenoj oceni 6.0, sada nema kraja u bodovanju. Klizače to demotiviše, a svaki sastav deluje slično. Nema umetničkog dela gde klizač kliže sa svoju dušu, sve je proračunato, tačno su mu isplanirani koraci, sekvence, ako jedan skok ne skoči, zna se koji će drugi da skače, više nije toliko interesantno. Četvorostruke skokove već uveliko možemo da vidimo, još nismo videli petostruke, ako ih neko možda i bude radio, mislim da će to biti Kinezi – smatra iskusna klizačica i trener, Maša Ćurčija dok nam objašnjava kako vidi klizačku scenu Srbije.

Iako je godinama bila naša državna prvakinja, Ksenija Jastšenjski je poslednja klizačica rođena u Srbiji, koja je ovde živela i trenirala. Od 2009. godine, našu zemlju uglavnom zastupaju Ruskinje koje nisu dovoljno dobre da u Rusiji ostvare značajnije rezultate, a koje zbog porekla eventualno mogu da se oprobaju na takmičenjima u Srbiji, koja su manje zahtevna.

– Da li će se nešto kod nas promeniti, ne verujem, radi se na tome ali ne vidim da ćemo u skorije vreme imati klizačice tog ranga. Mnogo stvari je potrebno, profesionalni klizač ima časove baleta, individualne treninge sa trenerima koji odvojeno rade skokove, piruete, ima posebno časove individualnog plesa, koreografa koji mu sastavlja sastav, to sve mnogo košta. Ako pričamo o klizaljkama, jedne pristojne umetničke klizaljke koštaju od 500 do 700 eura što nije mala cena i mislim da roditelji ovde to ne mogu lako da priušte. U radu sa decom, ja sam i koreograf, trener za korake, skokove i piruete. Snanazimo se tako što neka deca kupuju i polovne klizaljke koje su profesionalne. Ako želimo da idemo dalje, moramo da se trudimo, da ne stajemo i da idemo ka vrhu. Kao trener, bila sam na četvorogodišnjem kampu na kom su učestvovali svi veliki, nekadašnji umetnički klizači, svoje znanje skupljala sam od Brajana Orsera, Stefana Lambijela, Petera Grubera. Najviše mi se dopada stil trenera Tom Zakrajšeka, on je iz Amerike i radi tako da nije sve u teškim, trostrukim i četvorostrukim skokovima, već da se ide ka nekom sporijem ali evidentnom napretku. Od umetničkih klizača cenim čuvenog Plušenka, Jagudina, Butirskaju i Slutskaju – poručuje Maša Ćurčija, ambiciozni trener, dok pažljivo nadgleda devojčice koje treniraju na času.

Jedna od njih, Una Patarčić, klizanjem se bavi četiri sezone.

– Klizanje volim jer je jako lep sport i uživam dok kližem. Klizati nije jednostavno ali je lepo i preporučila bih svima koji žele da stanu na led, da pokušaju – kaže Una Patarčić.

– Klizanjem se bavim pet sezona, trener nas vodi u Novi Sad, a i u Mađarsku, gledamo što više da kližemo, a preko leta imamo i suve treninge. Vremena nemamo mnogo i tri meseca nam nisu dovoljna, bilo bi dobro da imamo zatvorenu halu. Odabrala sam klizanje jer sam još kao mala bila fascinirana klizačicama, kako one skaču i rade piruete. Prvo sam trenirala gimnastiku, a kada sam saznala da i kod nas postoje treninzi klizanja, moj san se ostvario. Elementi klizanja su teški, iako sam već znala da kližem, skokove i piruete bilo je teško savladati – poručuje Mićica Prćić, kojoj je najveći uspeh peto mesto na novosadskom takmičenju, na nivou Srbije i Vojvodine.

Nina Škorić takođe već kliže petu sezonu.

– Ne možemo da stignemo da vežbamo nove korake. Koreografija se menja svake dve godine, a ponekad se treba i prisetiti stare koreografije. Volela bih da sledeće sezone skočim jednostruki aksel – poručuje Škorić dok odlazi da vežba zadati skok.

U mnoštvu polaznica ističe se jedna. Iako duhom jednako mlada, Kornelija Kejper ima 63 godine, a ljubav prema klizanju pratila je ceo život.

– Kao dete sam jako volela klizanje ali su me roditelji retko puštali, međutim kad god sam mogla, dolazila sam na klizalište. Nakon završene škole, zaposlila sam se, udala, došla su i deca, a klizanje je nekako izostalo, pratila sam ga jedino putem TV programa. Kada sam otišla u penziju, od otpremnine sam kupila nove klizaljke, saznala sam za ovaj klub i pitala trenera da li bi mogla da me primi, radovala sam se kao malo dete kada sam ponovo počela da kližem i da učim. Mnogo novih stvari sam naučila, najviše o tehnici, sve mi je novo. Gledam devojčice i zavidim im ali se i ja trudim da napredujem. Pozvala bih sve da dođu i da probaju, na fejsbuku sam videla bračni par koji ima preko 80 godina, predivno kližu, to mislim da znači da je led dostupan za svakoga – poručuje neustrašiva Kornelija Kejper.

Svima koji žele sjajno da se provedu, da se bave sportom i da se prisete svoje mladosti, preporučujemo da iz ormana izvade svoje stare, zaboravljene klizaljke, upute se na Gradsko klizalište i pogledaju kako to Maša Ćurčija i njene devojke rade, a potom se i sami oprobaju u ovom predivnom sportu i dožive osećaj potpune slobode, osmeh će već nakon par koraka blistati na licu svakoga ko prokliže.