Da ljubav ne zna za pravila i granice, dokaze nalazimo u najrazličitijim primerima. Prema izvornom peruanskom mitu, u davna vremena, dok su ljudi još kominucirali sa bogovima, jedna mlada boginja zaljubila se u čoveka. Njen otac bio je protiv te ljubavi ali je vremenom popustio pod molbama svoje ćerke, postavivši joj jedini ultimatum kojeg se morala držati. Da bi boginja bila uz svoju ljubav i izabranog čoveka sa Zemlje, morala je da nastavi da brine o svojim ljubimcima, alpakama koje je sa sobom trebala da povede i zajedno sa svojim čovekom, vodi brigu o o ovim dragocenim, božanskim stvorenjima. U prvo vreme, sve je sjajno funkcionisalo ali se kasnije, kako ti često biva, čovek bez razloga ulenjio, a briga o alpakama izostala je kao obavezni deo pogodbe. Plašeći se besa svoga oca, boginja je pobegla kući pokušavši da ponese i svoje alpake sa sobom. Međutim, u žurbi da otac ne otkrije da je njegova reč bila pogažena, boginja je par alpaka ostavila na Zemlji. Prema starom verovanju peruanskih Inka, na ovaj način, simpatične alpake dospele su na Zemlju, među ljude. Ako pogledamo kroz istoriju, alpake su, baš kao i lame, drevne životinje za koje se smatra da su ih pripitomile prve civilizacije Inka, još pre 6000 godina. Ovako dug vremenski period doveo je do činjenice da ne postoji nijedna divlja alpaka, što je u potpunoj suprotnosti sa srodnim vrstama, kao što su lame i vikunje.

Alpaka (vicugna pacos) nastala je od vikunja, a bliski je srodnik lama i kamila. Poučeni drevnom legendom, peruanski stočari su konačno naučili kako da se brinu o svojim alpakama pa su ove životinje od davnina uzgajane prevashodno zbog svoje raskošne vune visokog kvaliteta, koja je u prvo vreme bila rezervisana samo za elitu i plemenite ljude. U početku su se uzgajale u peruanskim Andima, a kasnije, pre oko 3800 godina, dovedene su na niže nadmorske visine. Prirodna staništa alpaka danas obuhvataju predele centarlnih i južnih Anda, od Perua do Argentine, na nadmorskim visinama od 1000 do 4800 metara, naseljavaju andski visoki plato, po mogućnosti u blizini vlažnih područja gde je klima oštrija i dostiže temperature od 0 tokom noći, do 16 stepeni tokom dana, sa godišnjim padavinama do 700 milimetara. Alpake su nekada imale širu geografsku rasprostranjenost koja je značajno smanjena dolaskom španskih konkvistadora koji su doneli svoju stoku. Osamdesetih godina prošlog veka alpake su, za potrebe poljoprivrede, počele da se izvoze i u druge zemlje pa se danas mogu naći u Severnoj Americi, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Holandiji i mnogim drugim državama. Uprskos povećanju uzgoja van matičnih teritorija i dalje se procenjuje da se čak 99% alpaka nalazi u Južnoj Americi.

– To jeste najmanja vrsta pripitomljenih kamelida težine od 55 do 65 kilograma, dužina glave i tela je od 1,2 do 2,25 metara, dužina repa od 15-25 cm, a visina ramena od 90 cm do 1,3 metra. Imaju vitko telo i vrat, glava im je mala, a uši velike i zašiljene. Njihova dlaka može biti jednobojna ili višebojna. Prema Uduženju vlasnika i uzgajivača alpaka, postoje čak 22 boje kod ovih životinja, od bele do crne i braon sa raznim nijansama. Kod odraslih mužjaka gornji i donji sekutići i očnjaci razvijaju se borbene zube koji mogu biti duži od 3 cm, dok se kod ženki ti zubi ne razvijaju. Osim te razlike, polni dimorfizam između jediniku je neprimetan i minaran. Generalno gledano, posto je dve vrste alpaka, „hoakaja“ i „suri“. Hoakaja su najzastupljenije i čine 99% posto populacije. Telo i noge su im prekrivene dugim, naboranim runom dok su glava i stopala prekriveni kratkim runom koje je elastičnije, raste okomito i daje im čupkast izgled pa podsećaju kao da su se igrale električara – kaže u šali Andrijana Tot, poslovođa palićkog ZOO i dodaje da je njihovo runo znatno grublje nego kod suri alpaka ali se vuna ipak može oplemeniti i isplesti u vredno predivo.

Prema njenim rečima, suri alpake imaju svilenskasto runo koje raste partalelno sa telom, bez nabora. Vlakna ovog runa su duga, sjajna i smatraju se najkvalitetnijim. Kada već pričamo o vuni koja se dobija od krzna alpaka, treba napomenuti da je ova vuna, iako najsvilenija ipak jača od mohera, toplija od guščjeg perja, proznačnija od termalnog pletiva, bolje greje i manje svrbi od ovčije vune i ima odlična, hipoalergenska svojstva, a prilikom nošenja se ne mrsi. Tokom obrade u modnoj industriji, vuna alpake ne zahteva visoke temperature i jake hemikalije da bi se tretirala, a izbegava se i upotreba jakih boja jer sama vuna dolazi u mnogo nijansi i valera. Alpake se šišaju jednom godišnje, njihova vlakna su vodootporna, nezapaljiva i ispunjavaju stroge specifikacije američke Komisije za bezbednost potrošačkih proizvoda.

– Alpake se razmnožavaju tokom cele godine, ovulacija se javlja 24 sata nakon parenja što može dodatno da otežava veštačku oplodnju. Kada ženka ostane bremena, odbiće bilo kakve pokušaje mužjaka za daljim parenjem. Gestacija traje prilično dugo, između 242 i 345 dana, a rađanja malih alpaka najviše se dešavaju tokom kišne sezone, od decembra do marta. Majka najčešće rađa jednu bebu i to u jutarnjim časovima kako bi mogla temeljno da je oliže, osuši i pripremi da mladunče suvo dočeka noć kada su temperature znatno niže. Težina bebe iznosi od sedam do devet kilograma, one sisaju od šest do osam meseci nakon čega se hrane isključivo čvrstom hranom. Ženke dostižu polnu zrelost od 13 do 15 meseci, a mužjaci znatno kasnije, sa 30 do 36 meseci – objašnjava nam Andrijana koja dalje poručuje da su mladunci, ubrzo nakon što se rode, spremni da u korak prate majku ukoliko se nađu na napadu predatora koji zna biti mnogo.

To mogu biti domaći psi, andske lisice, kondori, pume, divlje mačke, kojoti, vukovi koji će uvek da napadnu mlade, bolesne ili stare životinje jer su zdrave jedinke prilično agresivne, mogu da se brane papcima, a u slučaju velike opasnosti u stanju su da, osim pljuvačke, na predatora, sa udaljenosti od čak 3,5 metra ispljunu kompletan sadržaj stomaka u lice, čime odvlače pažnju i kupuju dragoceno vreme za beg.

Apake komuniciraju uglavnom koristeći govor tela, ukočeni vrat i podignute uši biće znak mužjaka da je odlučan u tome da zauzme odbrambeni stav. Koriste i vokalizaciju, najčešće „pevušenje“ koje ponekad može biti i zbunjujući jer alpake njime mogu da poručuju da su uznemirene, ali i srećne ili im je dosadno. Prilikom parenja, alpake koriste specifičnu vokalizaciju koja se zove „orgling“ i koja, na najromantičniji način objašnjeno, podseća na „pokušaj da se startuje automobil koji je neispravan“. Možda se alpake ne bi složile sa ovakvim objašnjenjem, ali postoji još dosta čudnovatih činjenica koje ovim životinjama ne idu u prilog kada je u pitanju romantika. Naime, ono što je za njih specifično jeste da nuždu obavljaju na posebno odvojenim mestima koja koriste kao toalet, i kada to čine uvek će ići u grupama. Ko zna, možda i alpake, baš kao i ljudi, više vole da im neko „čuva stražu“ u trenucima kada su u neprikladnim situacijama. Šalu na stranu, ova praksa veoma je korisna jer sprečava širenje različitih bolesti. Još jedan dokaz da je reč o veoma čistim životinjama je i njihova potreba da svoje krzno konstantno održavaju čistim i urednim, što postižu međusobnim grickanjem i češkanjem. Zbog toga su veoma pogodni kao kućni ljubimci jer je briga o njima jednostavna i laka. Alpake su takođe i odlične „prirodne kosilice“ jer kada pasu, biljku ne čupaju i ne kidaju sa korenom iz zemlje, već je grizu pri polovini što ih čini odličnim za negovanje trave na poljanama, a ko zna, možda ih u tu svrhu angažuju i na fudbalskim terenima. Uglavnom se hrane tako što pasu, a u zatočenitvu im se daju i seno, silaža, proteinski i mineralni dodaci. Po prirodi veoma radoznale, alpake vole svašta da stavljaju u usta i da žvaću, pa će tako probati i plastiku zbog čega treba biti veoma obazriv. Takođe su sklone alergijama i kako su naučnici otkrili, mogu biti alergične na agavu, puter, heljdu, medveđu travu i listove narandže, a alergijski napadi mogu dovesti do trovanja i fatalnog ishoda.

Za njih se smatra da ne spadaju u prave preživare jer imaju stomak sa tri pregrade dok većina drugih preživara ima četiri odeljka u stomaku. Hranu žvaću samo toliko da bi je podmazali i pomešali sa pljuvačkom, a potom je niz jednjak gutaju do želuca zbog čega podsećaju na gladne tinejdžere koji žure i jedu u trku. Međutim, za razliku od tinejdžera, alpake hranu kasnije preživaju i do 75 puta, a mehur hrane može da se primeti i kako se pomera po vratu. Kada žvaću, njihova vilica se kreće u obliku osmice, baš kao kod pomenute mlade generacije koja je isuviše dugo žvakala mnogo žvake.

– To su veoma društvene životinje ali imaju organizovanu hijerarhiju, patrijarhalno društvo gde će najveći i najstariji mužjak biti glava stada sa više ženki, od pet do 10, koje on bira, kao i najbolje mesto za ispašu gde će ovaj vođa harema voditi svoje izabranice na večeru. Karakterno su veoma poslušni i smireni, ali kada su ugroženi, znaju biti jako agresivni, zato im se nikada ne prilazi sa leđa i na način da će se alpaka oseća saterano u ćošak, ona poštuje svoj lični prostor koji čuva i brani. Ako u blizini nemaju još alpaka, treba im obezbediti druge životinje poput lama, ovaca i koza sa kojima se lepo slažu, Pažnju treba obratiti jedino na lame i vikunje sa kojima mogu da se pare i stvaraju određene, već klasifikovane hibride. Toliko su društveni da ako žive sami, bez pažnje, mogu uginuti od usamljenosti i tuge. Imali smo slučaj sa mladim mužjakom, Norbikom, kojeg je napao dominantni mužjak i stvorio mu apces. Morali smo da ga izdvojimo kako bi ga lečili pa je jedno vreme bio smešten u blizini roda koje ne mogu da se vrate u prirodu. Stalno je gledao u njih i tražio društvo da bude sa njima. Sreća pa povreda nije bila velika, pa smo ubrzo mogli da ga vratimo u njegovo stado – priča nam poslovođa ZOO vrta Palić, Andrijana Tot i dalje napominje da se zbog svoje blage prirode alpake u svetu sve više koriste i u terapeuteske svrhe, jer umiruju ljude, pa se često mogu naći pri raznim zdravstvenim ustanovama i penzionerskim domovima gde prave društvo ljudima.

– Kada su naše alpake u pitanju, imamo ih deset, najmlađa beba rodila se nedavno, 23. decembra 2023. godine. Imena smo im ranije davali putem glasanja na društvenim mrežama, a kumstvo su kasnije preuzeli timaritelji. Naime, onaj ko prvi spazi novo mladunča, može da mu podari ime, pa tako imamo Norbiku, Mirku, Verku, a tu su i Sneško zato što je potpuno beo, Bibi, Žana i mnogi drugi. Alpake su svoj dom pronašle preko puta tapira, u padoku sa škotskim govedima. Sa desne strane su im prve komšije lemuri, a sa leve su jeleni i sasvim lepo se mogu videti i sa naše pasarele. Nisu galamdžije ali ih možete čuti u vreme kada nastupi prvo šišanje. Formiranje “frizure” uvek izaziva dramu, pogotovo kod onih alpaka koje sa mašinicom prvi put susreću. Šišaju se tako što se drže oko vrata i za rep, kako bi se kontrolisale i kako ne bi povredile timaritelje. Tada bude dreke i plakanja sve dok frizura ne bude gotova, nakon toga veselo skakuću po travi – zaključuje Andrijana dok nam pokazuje najmekši šal satkan od vune ovih prelepih životinja koji je kupila u inostranstvu.

Podarene od bogova, zaboravljene pa potom prihvaćene od čoveka, alpake su svoju sudbinu ipak pronašle među ljudima, česti su kućni ljubimci i stanovnici mnogih zooloških vrtova gde se uvek mogu videti kako, šepureći se najboljom frizurom i najkvalitetnijim krznom u životinjskom carstvu, bezbrižno pasu travicu i žvaću je u beskonačnu osmicu.