Jug Italije, 1374. godina… Stanovnici uspavane provincije Taranta odmaraju na gradskom trgu, ispred crkve Galatina, nakon jutarnjih radova. Mir i idilu prekidaju pokreti žene koja počinje da pleše. Građani se okupljaju ali umesto slavlja, čuju se uznemireni poklici i nastaje panika. Razlog za to je tzv. „plesna manija“ koja je Italijom intenzivno vladala od 14. do 16. veka. Naime, ljudi bi u sumanutom vrtlogu pokreta počinjali jezivi „ples“ koji je veoma često vodio do iznemoglosti i smrti. Posmatrači bi u očaju pokušali da obuzdaju ove ulične plesače, mnogi su bili vezani, dolazilo je i do lomova kostiju ali ništa nije moglo zaustaviti ovaj jezivi ples za kojeg nije bilo leka. Uzrok ove manije smatralo se da je zapravo ujed velikog pauka, „tarantule“ čiji bi otrov u čoveku izazivao čudne grčeve. Dolaskom modernijeg doba, došlo se i do jasnijih objašnjenja. Tarantula, tačnije „pauk vuk“ nije bio uzročnik oboljenja, ono je u sebi imalo mnogo dublje, psihološke korene, ali su priča i strah od velikog, dlakavog pauka ostali utkani u svest ljudi još dugo vremena. Imamo li zaista razloga da se plašimo tarantula, hoće li njihov ujed kod nas izazvati plesno ludilo ili preobražaj u superheroja Spajdermena? Današnja priča o tarantulama razjasniće ovu misteriju.

Tarantule su pauci, arahnide i pripadaju porodici Theraphosidae, ukupno postoji  postoji 987 vrsta u 147 rodova, od kojih većina naseljava tropske i suptropske regione i pustinje, Južna Amerika je dom najvećeg broja vrsta tarantula ali su ovi pauci rasprostranjeni na svim kontinentima osim Antarktika. U pitanju su najveći pauci koji žive na Zemlji, a njihova veličina kreće se od veličine nokta do veličine tanjira za ručavanje. Zbog impozantne građe, dlakavog, zastrašujućeg izgleda i reputacije žestokog predatora, tarantule mnogima izgledaju zastrašujuće, ali za naučnike oni poseduju jedinstvenu lepotu i konstantno se proučavaju. Oni su fascinantni i neshvaćeni članovi porodice „Theraphosidae“ (lat).

– Tarantule se mogu klasifikovati na tarantule Novog i Starog sveta. Tarantule Novog sveta se nalaze na zapadnoj hemisferi, u Severnoj i Južnoj Americi dok se tarantule Starog sveta nalaze širom Evrope, Afrike i Azije. Ono što je karakteristično je da su tarantule Starog sveta mnogo brže i razdražljivije, jer one nemaju čekinje, tj urtikalne dlake. Ove dlačice izazivaju koprivnjaču i pauci iz naše priče koriste ih u odbrani od predatora tako što ih ubadaju u kožu ili oči napadača. Tarantule Starog sveta na pretnje odgovaraju agresivnijim držanjem i brzinom. Tarantule su grabljivci iz zasede, plen ne pokušavaju da uhvate u mrežu već ga napadaju. Obično su na njihovom meniju insekti, drugi mali beskičmenjaci, a isharana zna da varira od veličine, vrste i staništa pa neke veće tarantule mogu da love kičmenjake poput žaba i guštere, ali i manjih glodara poput miševa – priča nam Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta Palić i dalje dodaje da sve tarantule, uprkos suprotnom verovanju, mogu da proizvedu svilu koju koriste za oblaganje jazbina što je ujedno i najveća razlika između običnih pauka koji pletu mreže i na taj način love plen. U nekim slučajevima tarantule svoje svilene niti koriste i za upozorenje ukoliko se neko približava jazbini.

Kao što smo rekli, većina tarantula poseduje čekinje odnosno „setae“ koje mogu da odbacuju kada su u opasnosti. Dok je dlaka kod sisara napravljena od keratina, kod tarantula je ona izrađena od hitina. Najveća tarantula na Zemlji zove se Golijat jedač ptica i u stanju je da lovi i manje ptice, smatra se najmasivnijim paukom koji danas živi, jer može da naraste do 28 cm u prečniku. Umesto pticama, kako ime kaže, ovi pauci se ipak najčešće hrane kišnim glistama, insektima i beskičmenjacima.

– Tarantule rastu tako što odbacuju svoj stari egzoskelet dok im u isto vreme raste novi. Ovaj proces može potrajati i nekoliko sati i dešava se nekoliko puta tokom života dok pauci ne dostignu punu veličinu. Mužjacima za to treba od tri do sedam godina, a ženkama od četiri do deset. Ženke mogu da žive do 30 godina, a mužjaci znatno kraće, od tri do sedam godina, tačnije svega par meseci nakon parenja. Prosečna težina tarantule je 12 cm i može težiti do 85 grama. Imaju osam očiju ali i pored njih ne vide baš dobro pa se uglavnom oslanjaju na druga čula, pre svega na zvuke i vibracije. Dva najveća tarantulska oka detektuju veličinu, a četiri manja određuju udaljenost od plena ili prepreke. Od osam očiju, dva se nalaze na potiljku što tarantulama pomaže da imaju šire vidno polje – poručuje naša sagovornica, a potom objašnjava da ovi impresivni, veliki pauci žive usamljenički život, dok polnu zrelost dostižu do desete godine.

Prilikom udvaranja, mužjak prati ženku do jazbine. Da bi upozorio ženku na svoje prisustvo, mužjak udara nogom o tlo čime proizvodi vibracije i to žini sve dok ženka ne odgovori na udvaranje. Međutim, tek tada nastaju problemi za mužjaka koji sa ženkom otpočinje svojevrsnu „tarantu“, opasni ljubavni ples parenja pri čemu se svojim kukama na prednjim nogama odbija od ženke koja će, odmah nakon završenog ljubavnog čina pokušati da ga proždere. Ovaj nagon javlja se kao deo podsticaja, jer buduća majka mora da ishrani potomstvo, tačnije proizvede od 500 do 1000 jaja iz kojih će se izleći bebe pauci.

Da bi tarantule večerale, prilikom lova, one svoj plen hvataju nogama i tada mu ubrizgavaju otrov koji paralizuje žrtvu. Kada je žrtva onesposobljena, na scenu stupaju očnjaci. Nakon obilnog obroka, pauk ne mora da jede oko mesec dana. Suprotno verovanju iz 14. veka, otrov tarantule nije štetan za ljude i ne izaziva „plesno ludilo“, ali može izazvati jače alergijske reakcije.

– Mnogi drugi veliki pauci imaju jači otrov u odnosu na tarantule koje zaista retko napadaju ljude i uvek će pobeći ako imaju tu mogućnost. Ugriz tarantule može se uporediti sa ubodom pčele, sa propratnim bolom i otokom. Smatra se da nijedna severnoamerička vrsta ne predstavlja pretnju za čoveka. Sve taranturle su otrovne za manje životinje ali je većina prilično pasivna u korišćenju svog otrova, oni plenu najčešće nanose smrtonosne ujede svojim očnjacima. Iako su opasni borci, tarantule se mogu naći na trpezi brojnih neprijatelja, žaba, guštera, zmija i sisara, po sistemu jedi ili budi večera. Jedan od njihovih najvećih predatora su i ose „tarantulin jastreb“ koje jedu žive tarantule. One nakon uboda i paralisanja, polažu svoja jaja iz kojih se rađaju larve koje će se u pauku razvijati i živu je proždirati, iznutra“ – objašnjava Andrijana Tot dok pokazuje terarijum u kome se nalazi jedna od tarantula palićkog ZOO vrta.

– Zoološki vrt na Paliću poseduje tri vrste, odnosno četiri tarantule. To su Kolumbijski patuljasti tigar ili Venecuelanska patuljasta lepotica (Cyriocosmus leetzi), koje je prvi put opisao naučnik Fabijan Vol, 1999. godine. Baš kako ime kaže, potiču iz Kolumbije i Venecuele i od njih imamo dva primerka. Po jednu tarantulu imamo od Brazilske losos ružičaste taranutle (Lasiodora parahybana). To je jedna od najvećih vrsta, tačnije smatra se četvrtom na svetu po veličini, dolazi iz severo-istočnog Brazila i spada u vrste koje mogu da jedu ptice. Poslednja je „Brachypelma hamorii“, može se naći u divljini Meksika, a često se meša sa „Brachypelma emilia“, iako obe imaju isti naziv Meksička crveno-kolena tarantula. Ova vrsta spada među ugrožene i nalazi se na CITES 2 listi – priča poslovođa ZOO vrta na Paliću, a potom objašnjava i zbog čega ove životinje ipak nisu idealni kućni ljubimci.

Naime, treba napomenuti da tarantule nemaju mozak i da se oslanjaju isključivo na svoje intinkte. Zbog toga ih mnogi opisuju kao „biološke robote“ koji su svoje veštine usavršavali više od 300 miliona godina. Prema rečima sagovornice, tarantule imaju veoma osnovni nervni sistem i njihov kontrolni centar je samo skup nerava, tj ganglija koje služe za senzorni unos. Nemaju radnu memoriju, svest o ljudskim standardima, ne poseduju veštine razmišljanja za rešavanje problema. Ljudi vole da antropomorfizuju tarantule i veruju da ih one prepoznaju što nažalost nije istina, one nas, u najboljem slučaju, vide kao nameštaj koji se kreće.

U susretu sa ovim životinjama, reakcije ljudi mogu biti razne, nekima su fascinantne, a nekima ne.

– Plan je da one postanu deo stalne postavke vrta ali zbog velikog broja zaplenjenih gmizavaca i zauzetih terarijuma, one su samo povremeno izložene, u terarijumima, sa poklopcima kako ne bi pobegle. To su divlje životinje koje ne vole da se uznemiravaju i neće biti kućni ljubimci koji će razvijati emocije prema svojim vlasnicima – kaže Andrijana Tot.

Pa ipak, za ovim neobičnim životinjama vlada veliko interesovanje te su tarantule postale i neizostavni deo priče i edukacije prilikom učeničkih poseta.

– Tarantule su jedna od novijih tema u edukativnom programu ZOO vrta Palić, koju prvenstveno slušaju učenici četvrtih razreda, sa njima radimo temu o paucima i prezentaciju tarantula. Nakon upoznavanja učenika sa građom i podelom pauka, svi dobrovoljci mogu prići terarijumu sa tarantulom i iz bliza se upoznati sa njenim karakteristikama. Reakcija dece je zaista različita, od straha do oduševljenja. Moram da napomenem da se često desi da dečaci budu plašljiviji od devojčica. O njima volimo da pričamo ali ih ne diramo, upravo zbog dlačica koje mogu izazvati jake alergijske reakcije – zaključuje našu priču Jelena Toljagić, muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti ZOO vrta Palić.

Strašne ili ne, tarantule predstavljaju jednu od najzanimljivijih životinjskih vrsta ove planete, a njihov magični ples može biti koban samo za mužjake koji nisu dovoljno brzi i koji padnu pod čari dlakavih ženki, u toku zavodljivog „taranta“ plesa.

foto:/ ZOO vrt Palić i arhiva LovaLova portala