U šest sati u fabriku bi pristizale dve vozne kompozicije sa sirovinama, a u 18 časova dve kompozicije izvozile bi gotov proizvod spreman za dalju prodaju. Osim vrhunskih proizvodnih pogona, u okviru fabrike postojala je i ambulanta, sportska sala, kuglana, bioskopska sala i obližnje jezerce. Nije u pitanju utopija, reč je o hemiskoj industriji „Zorka Klotild“, fabrici koja je otvorena na današnji dan, 15. aprila davne 1904. godine. Iako je, prema rečima bivših radnika, njeno zlatno vreme bilo od 1973. do 1986. godine, fabrika je otišla pod stečaj tek 2006. godine kada je, kao ekološki hazarder, ali i zbog dugova, konačno zatvorena i srušena. Skoro 20 godina nakon zatvaranja i tačno na 120 godišnjicu od dana kada se prvi put počelo sa proizvodnjom sumpor fosfata, radnici Zorke sakupili su se danas, na mestu nekadašnje fabrike, kako se prisetili kako je bilo raditi u jednom od vodećih giganata nekadašnje Jugoslavije. Skup je organizovan na zahtev radničkog organizacionog odbora i Udruženja građana „Solidarnost“.

– Na 150 metara od fabrike sam rođen, tu i danas živim. Još od detinjstva roditeljima sam govorio da ću jednoga dana raditi u „Zorci“, to mi je bio cilj. Raditi u „Zorci“ bilo je kao da si član porodice. Bio nam je ponos da tamo radimo, o tom vremenu još uvek se priča. Kada je trebalo uzimati kredit, dovoljno je bilo reći da radimo u „Zorci“ i kredit je odobravan bez doprinosa, doplate i bez žiranata – priseća se Antal Fodor, nekadašnji „zorkaš“, sada penzioner, dok sumira svoj radni vek od 40 godina i osam meseci.

Po struci moler i farbar, Fodor je radio na održavanju fabrike za koju kaže da je bilo neverovatno organizovana, pogoni su održavani u kontinuitetu, proizvodnja je tekla nesmetano, a vodilo se računa i o redovnom zapošljavanju mladog kadra. Zorka je bila fabrika koja je, kako kaže, vodila računa da ima što više svojih radnika, stručnjaka kako se dodatna radna snaga ne bi iznajmljivala. Prema njegovim rečima, radna atmosfera bila je harmonična, familijano koncipirana, u „Zorci“ su radili ljudi iz cele Jugoslavije i nikada se nije postavljalo pitanje odakle je neko.

– Veliki je bol još prisutan, kao kada izgubite nekoga sebi dragog, ja sam izgubio „Zorku“. Ujutru, kada sam ustao, gledao sam da li se dimnjaci dime, ako jesu, znao sam da ima proizvodnje. Tih dimnjaka više nema. Ne mogu da shvatim da je jedna takva hemijska industrija mogla da se zatvori – poručuje Antal Fodor.

Ovo je ujedno i generalni utisak sa današnjeg skupa, mnogi sa činjenicom da „Zorke“ više nema ne mogu da se izmire.

– Ovi ljudi su činili „Zorku“, oni su stvarali, bili njen motor. Uvozili smo tehnologije iz Francuske, Nemačke i Holandije, naši inženjeri su sa lakoćom sve savladali. Srbija danas nema veštačkih đubriva, nešto malo u Šapcu i u Pančevu, a ukoliko želimo da budemo samostalni i neutralni, onda to više nije stvar samo politike već i ekonomije, Srbija treba da ima svoje fabrike i industriju da bi bila samostalna. „Zorka“ nam je u srcu i u mislima – kaže Olajoš Nađ Mikloš, predsednik UG „Solidarnost“ koji je i sam bio radnik ove fabrike.

Njen simbol, retorka i žito, označavali su da „Zorka Klotild“ nije bila fabrika koja je radila samo za grad. Sa 1700 radnika i godišnjom proizvodnjom od 500 hiljada tona veštačkog đubriva, Zorka je pomagala privredni razvoj cele Jugoslavije.

– Zlatno doba bilo je od početka sedamdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, početkom devedesetih proizvodnja je počela da kašlje, počeli su sve češće da nas šalju kući. Ali mi smo bili ti koji su gradili fabriku u Šapcu, fabrike „Slavica“ i „Azotara“ u Subotici, pomagali smo izgradnju drugih fabrika u Subotici, izgradili odmaralište na Krku, pomagali izgradnju luka u Kopru i u Šibeniku – priseća se Nađ Mikloš.

Privatizacija „Zorke“ završena je 2006. godine, njena imovina je prodata, a fabrika je srušena. Danas na tom mestu ne postoji ništa, samo livada koja čuva sećanja na obrise i senke nekada vodeće fabrike veštačkih đubriva u SFR Jugoslaviji. Priču o njoj pamte još samo njeni bivši radnici, „zorkaši“.

foto:/ LovaLova portal